ENG
ZLATKO JELISAVAC: Narod na smetlištu istorije ili veliki Bernhard
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
Povezani članci
Država je tvorevina koja je trajno osuđena na neuspjeh, narod je tvorevina neprestano osuđena na infamiju i maloumlje. Život je beznadežnost o koju se podupiru filozofi i u kojoj na koncu sve postaje ludilo.
Piše: Zlatko Jelisavac
Mi smo Austrijanci, mi smo apatični; mi smo život, život kao sveopća nezainteresiranost za život, mi smo u procesu prirode ludila veličine, smisao ludila veličine kao budućnosti. Nemamo ništa za reći, osim toga da smo jadni, da smo propali pod uobraziljom filozofsko-ekonomsko-mehaničke monotonije.
Sredstvo s ciljem propasti, stvorenja agonije, sve nam je razjašnjeno, ništa ne razumijemo. Nastanjujemo traumu, bojimo se, imamo pravo bojati se, vidimo već, pa makar i nejasno u pozadini: te divove straha.
Ono što mislimo već je mišljeno, ono što osjećamo je kaotično, ono što jesmo je nejasno. Ne trebamo se sramiti, ali mi i jesmo ništa i zaslužujemo samo kaos.
Thomas Bernhard, „Besmrtnost je nemoguća“ – govor povodom dodjele Austrijske nagrade za književnost, 1967.
Gledao sam Bernhardovu dramu “Pred penzijom” u izvedbi zrenjaninskog pozorišta „Toša Jovanović“… Odlična predstava! No, ja se nešto i ne razumem u pozorište, ali mi je trebalo nekoliko sati da se opasuljim posle ovog komada, jer je utisak bio čudesno-mučan, ako bi mogao tako da ga opišem. U predstavi se pojavljuju samo tri lika: otac i dve kćerke.
Otac je stari, okoreli nacista koji svake godine (zaboravio sam kojim povodom) oblači nacističku uniformu mada je rat završen. Jedna kćerka, srećna što može da ugodi ocu, pegla mu i sređuje uniformu, dok druga, očajna zbog očeve prošlosti, ogorčeno prigovara ili zgađeno ćuti ili pak plače. Otac je običan, prosečan građanin Austrije koji je u penziji i čija mračna tajna mora ostati u krugu porodice. Ali, otac je bio oficir nemačkog Rajha i zbog toga on ne oseća grižu savesti, naprotiv ponosan je zbog te činjenice. Posle jedne mučne rasprave između oca i “nelojalne” kćerke, otac izgovara ključnu rečenicu: mi smo takve kao što si ti slali u logore!
Očito je Bernhard ovom dramom (i ne samo ovom) duboko prodrmao savest svojih sugrađanki & sugrađana koji su bili, aktivni ili nemi, svedoci nemačke okupacije ili oslobođenja (sve zavisi od interpretacije) Austrije. Kopati po nečijoj savesti je đavolska rabota, jer nikada ne znaš šta se sve tamo može naći, ali kopati po savesti čitavoj jednoj naciji i to još onoj kojoj i sam pripadaš, e to je već “više od igre”, da ne kažem da to spade u domen izdaje, a oni koji izdaju svoju naciju oni bi trebali da završe u logor…, pardon zatvorima. Hajde kada neki pisac, kao što je Ginter Gras (i sam je kao dečak bio angažovan u odbrani domovine), kopa po savesti opisujući, simbolično, kako Nemci seku luk da bi mogli da zaplaču i to zvuči “normalnije”, ljudskije, ali ovaj Bernhard to nekako sve pogrešno prikaže, dekadentno, ma najbolje je reći perverzno – kao da uživa u tome da dira živu ranu na telu svog naroda. Pa pročitajte vi samo biografiju tog tipa… Tačno se vidi da genealogija njegove mržnje prema sopstvenom narodu potiče iz njegovog ličnog, lošeg iskustva jer je i rođen kao plod zabranjene ljubavi – spekuliše se da mu je majka bila i silovana – zbog čega je trudna majka morala da pobegne iz svoje ljubljene Austrije i porodi se u Holandiji. Od najranijih dana, to dete je pokazivalo simptome anksioznosti, suicidnih namera, perverzne mašte i urođene mržnje prema životu. Već samo njegovo poreklo, to jeste okolnosti u kojima je odrastao bilo je dovoljno da bude “odstranjen” kao bolesna izraslina na zdravom telu svog naroda, ali nekom perverznom logikom Bernhard je preživeo, i ne samo da je preživeo nego je svoja odvratna iskustva pretočio u “umetnost” i postao renomirani pisac, svetskog glasa. A da su se njegovi sunarodnici pitali, završio bi on odavno svoju karijeru u logoru, a njegove perverzne knjige bi bile spaljene. Tako i treba da prođu oni umetnici-pisci koji se odmetnu od sopstvenog naroda…
Jednom je Crnjanski izjavio da pisci koji ne dele sudbinu svog naroda spadaju u red stilskih onanista. Pisac koji “ne umire” uzvišenom smrću, žrtvujući se za svoj narod nije ništa drugo do bedno piskaralo bez duše i osećaja za muke sopstvenog naroda. Ovo i ovakvo uvreženo mišljenje, da pisci-umetnici moraju da budu uz svoj narod po svaku cenu, je uobičajen stav “javnosti” zbog kojeg svaki neposlušnik biva prikucan za stub srama ako se usudi da piše protiv interesa svog naroda; ma maltene mu glava više ne vredi ni uriniranog boba i svaki pravi patriota može da ga ubije kao zeca jer on i ne zaslužuje više da živi.
„Mi smo Austrijanci, mi smo apatični; mi smo život, život kao sveopća nezainteresiranost za život, mi smo u procesu prirode ludila veličine, smisao ludila veličine kao budućnosti. Nemamo ništa za reći, osim toga da smo jadni, da smo propali pod uobraziljom filozofsko-ekonomsko-mehaničke monotonije.”
Poslušajte vi samo šta ovaj (Bernhard) nesrećnik zbori… I to o svom narodu! Dobro, možemo se složiti da Austrijanci nisu baš bili cvećke i da su imali afiniteta prema Balkanu kroz istoriju i mi im to teško da možemo oprostiti, ali opet pisati ovako o svom narodu, da je apatičan ili da pati od ludila veličine, pa to je, brate, suviše i za jednog Austrijanca. Kamo puste sreće da ga je onaj mnogo slavniji Austrijanac, poznato po nadimku Firer, “uočio” na vreme, ma ne bi on stigao ni da zucne, a kamoli ispiše sve one odvratne rečenice protiv svog naroda. Završio bi on, zna se već gde…
Pisanje barata opsesijama, i samo je zato trauma. Pisanje je narušavanje univerzuma, vaseljenski incident, ili nije ništa. Ako svakom pjesmom ne mislite uzvraćati nebesima na ispraznosti, ne pišite. U mojem slučaju rat i poraće su kontekst, pozadina koju nisam mogao izbjeći bilo da pjevam o cvijeću ili božjim izrazima lica. Ovdje je rat prvobitni grijeh, iako mislim da je isto beščovječje i u haustorima i u rovovima – kaže u intervjuu za „Kontrapress“ Darko Cvijetić, pesnik iz Prijedora i član pozorišnog ansambla u tom gradu.
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
