ENG
ZLATKO JELISAVAC: Majstori spektakularnog ništavila
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
Povezani članci
U potpuno izokrenutom svetu, istinito je trenutak lažnog.
(Gi Debor – Društvo spektakla)
Piše Dostojevski, u Zlim dusima ili Bijesovima, o jednom čuvenom piscu (sumnja se da je Turgenjev) koji je pod uticajem trenda “psihološke drame” opisao potapanje nekog putničkog broda i užas nesrećnih putnika dok su se davili u hladnom moru. Dostojevski je užasnut malodušnim prenemaganjem tog pisca koji se isprobava u novim “tehnikama” naracije, pri tome gurajući u drugi plan agoniju davljenika. Pisac kao da celo vreme poručuje: nisu važni ti putnici što umiru u mukama, važan sam ja dok ih opisujem; bitan je moj bol i saosećanje sa njima; zar ne vidite koliko patim, a u isto vreme briljiram svojim stilom; vidite kako se prilagođavam trendovima i kako sam još uvek “veliki” pisac. Tako je to kada književnik teži spektakularnim gafovima i počne da juri za slavom umesto da se bavi umetnošću. Tada se umetnik ne razlikuje od političara, štaviše spreman je i sam da se angažuje i postane apologet režimske politike. Ali toga smo se već nagledali…
Politika spektakla je čudo jedno, osobito ako je posmatramo iz vizure domaćih političara i cele one menažerije koja verno prati svoje “ljude od poverenja”: biznismeni, kriminalci, navijači, režimski analitičari itd. Nije više važno šta i kako radiš, bitno je samo da stvoriš što bolji efekat u javnosti. Dobro, nije to samo slučaj kod nas, ima toga po svetu koliko hoćete, ali ovi “naši” političari su majstori spektakularnog ništavila. Prosto je neverovatno koju količinu laži, gluposti, praznih obećanja i sl. smo u stanju da progutamo samo kako bi održali iluziju postojanja “ozbiljne politike”. A kada se svemu tome doda i utrenirano drilovanje javnosti od strane njihovih političkih izabranika, onda je sreća prevelika.
Ma topimo se od sreće kada Aca Vučić sklopi ruke “u piramidu” i počne da medi o budućnosti Srbije; ili kad se autoritarno razmaše rukama ubeđujući nas da će kriminalci morati u zatvor; ili kad nas pogleda kroz svoje đozluke bez dioptrije i toplo nam saopšti kako će sve biti u redu; ili kad iz melanholične dobrodušnosti najedanput pređe u falusno-erektivnu fazu u kojoj kipti od besa zbog u nebo vapijuće nepravde nad siromašnim narodom. A šta tek reći za premijera Dačića… Pa on je tek šampion spektakularnih nastupa. Čovek ima potrebu da podeli sa narodom svaku muku, sreću, tugu, veselje, ama baš sve. Voli Ivica i da zapeva, da čestita sportašima na uspesima, da priča sa običnim ljudima itd. Nekadašnji veliki majstor političkog spektakla, a današnji predsednik Srbija Toma Nikolić, kao da je malo posustao u svojim spektakularnim nastupima i sada se više oslanja na deljenje ordenja unutrašnjim i spoljnim prijateljima srpskog naroda. Mada je njegov gaf sa štrajkom glađu i “umiranjem”, pred uvek-žednim-senzacija očima gledateljki&gledatelja, u privatnoj klinici svakako jedan od najspektakularnijih hitova na našoj prebogatoj sceni koji je već pohranjen u arhive kako bi se njime bavile neke nove generacije spektakulanata.
No, svega toga ne bi bilo da je Pera otišao pravo u policiju… Uf, gde se ovog setih… Što ti je podsvest. Elem, svega toga ne bi bilo da nije spektakularnih medija koji uporno “pumpaju” informacije i to brzinom od koje pamet staje i gubi se svest. Naravno, ovde ne mislim na ozbiljne medije (sve ih je manje) koji se trude da sačuvaju neke standarde i ne opterećuju nas viškom informacija i vesti; ovde bih, pre svega, stavio akcenat na one medije koji nas bombarduju svojom uličnom psihologijom i bulevarskim žargonom. Znam da ih plaćaju raznorazni ljudi od moći i uticaja kako bi palamudili o koječemu samo da bi nas odvukli od naše sive stvarnosti ili pak da bi imali prostora gde mogu slobodno, po potrebi, da opauče i ocrne nekog svog protivnika; znam da za ove medije rade ljudi koji “samo rade svoj posao” što će reći da pronalaze spektakularne vesti po svaku cenu; znam i da je većina tih “informacija” laž i da ne treba uopšte obraćati pažnju na te gluposti; sve ja to znam, ali teško podnosim…
Uzmem ja povremeno neke od tih štampanih medija ili pak posetim njihov internet portal pa se od srca ili iz želuca ismejem svakojakim glupostima/vestima vezanih za sportaše, političare, pevače&pevačice i sve ostale slavne ličnosti. Čisto da osetim kako bije puls vlasnika medija i na koji način realizuje svoje interese. Ali ono što mi najteže pada je spektakularno iživljavanje nad tragičnim sudbinama i nesrećama kojih kod nas ima koliko ti srce želi ili duša ište. Kada pročitam naslov tipa “Majka držala dete u naručju dok joj je ubica pucao u glavu”, osetim potrebu da dotične novine odnesem do glavnog urednika i nahranim ga sa istim. A tek kada pročitate “pikantne” detalje tragičnog događaja koji vas naprosto teleportuju na mesto događaja, onda vam dođe da “pucate u sunce” kao legendarni Merso iz Kamijevog romana Stranac.
Ako koketirate sa ovim oblicima medijske katastrofe onda vam moram parafrazirati jednu Ničeovu misao koja kaže da ako gledaš u ponor onda moraš očekivati da će i ponor početi da gleda u tebe. A ima i ona narodna: s kim si, takav si!
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
