ZLATKO JELISAVAC: Levica koja nije kritički raspoložena i nije levica

Povezani članci

• Miloš Vasić: Sv. Novak od Wimbledona
• Zdravlje na aparatima, ministar na lovorikama
• Darko Milinović objašnjava Ladislavu Tomičiću:Zašto nećemo glasovati za Hrvatsku demokratsku zajed..
• Nacionalni svjetionik u Banovini: „Ništa kontra Splita…“
• Esad Bajtal: U BiH su i kontejneri prazni
• Jad i bijeda domaćih neonacija

Ne verujte da nema alternative

… utopistički duh – osećanje da bi budućnost mogla da prevaziđe sadašnjost – iščezao je. Iskrsla je nova svest: nema alternative. To je mudrost našeg vremena, doba političke iscrpljenosti i odstupanja.
Svedoci smo ne samo poraza levice nego i njene konverzije, a možda i inverzije.
Vitalnost liberalizma počiva na njegovom levom krilu, koje deluje kao njegov podstrekač i kritičar. Čim levica odustane od vizije, liberalizam izgubi orijentaciju; postane mlitav i neizvestan. 
(Rasel Džekobi – Kraj utopije)

Biti politički opredeljen “ulevo” za mene je značilo biti, pre svega, kritički raspoložen… Levica koja nije kritički raspoložena i nije levica, jer njen smisao od postanka znači kritika društva radi suštinske promene same strukture društva. Danas je to utopija jer je politička levica, generalno, pomerila klatno svog delovanja ka centru i opasno preti da izbriše svaku političku razliku sa desnim političkim krilom. Levica, radi vlasti, sve više odustaje od svojih osnovnih načela i pristaje na kompromise čak i sa krupnim kapitalom, što ju je već jednom skupo koštalo, kao i čitav svet. Krupni kapital lako nađe zajednički jezik sa autoritarnim političkim snagama i ako odluči da ga finansira, kao u Nemačkoj pre Drugog svetskog rata, eto nama nekih novih nacista na vlasti – a to danas može da se desi bilo gde, pa čak i u postkomunističkoj Rusiji ili pak još komunističkoj Kini, ma koliko to apsurdno izgledalo.

Zašto se politička levica tako uspavala u Evropi? Kada kažem levica, mislim na socijaldemokratske partije koje kao da su odustale od sopstvene ideologije i postale obični servisi vlasti – vladine organizacije. Levica je u defanzivi još od kraja osamdesetih godina prošlog veka; kao da je sa padom SSSR-a i Berlinskog zida nestalo i potrebe za socijalnom borbom. Levica je doista doživela Fukojamin “kraj istorije” i počela da se povlači pred neoliberlnim tendencijama koje su postajale sve izraženije i agresivnije. Ideologija krupnog kapitala odlučila se za vrlo lukavu taktiku proglašenja konačne pobede liberalno-demokratske opcije kao ne-baš-savršene ali svakako ponajbolje-do sada, povesno gledano… Sistematski, temeljno, ali efikasno i uz veliku pomoć socijaldemokratske političke opcije, neoliberalna ideologija je raščistila sebi put do današnje pune ekspanzije, a kejnzijansku ekonomiju državnog planiranja i državu socijalnog staranja proglasila zastarelom i prevaziđenom. Radikalni levičarski pokreti, koji su i odveć sitni i međusobno idelološki podeljeni da bi nešto bitno napravili, zadovoljavaju se sporadičnim demonstracijama o kojima se više priča zbog sukoba demonstranata sa policijom ili pak zbog huligana koji koriste gužvu da naprave haos, a pravi smisao demonstriranja se gubi.

Nedostatak kritičkog duha – mogla bi biti generalna dijagnoza današnje situacije zagovornika levičarske opcije. Ako neoliberalima i ostalim desnim snagama odgovara status quo ante u Evropi, a bogami i celom tzv. Okcidentu jer se situacija odvija prema njihovim planovima i težnjama, šta je onda sa levicom? Zašto se povlači? Pa mislim da je problem u gore izrečenoj dijagnozi: levica je u defanzivi jer je istupila svoju kritičku oštricu! Šezdesetih godina prošlog veka levičarske partije i pokreti su predvodile velike socijalne pobune širom Zapada koje su bile inspirisane nepravdom i velikim ekonomskim razlikama među klasama; pa čak i antriratne demonstracije u SAD zbog rata u Vijetnamu su bile u dobroj meri i socijalno-ekonomski inspirisane jer su regrutovani uglavnom mladići iz siromašnih slojeva društva. Pobune su podržavali i inspirisali vodeći intelektualci tog vremena kao što su bili čuveni predstavnici tzv. Frankfurtske škole koji se nisu libili da iznose žestoke kritike društva, osobito kritike kulturne politike američkog društva koja je neskriveno podržavala i promovisala konzumentski duh i potrošačku psihologiju. Osetio je filozof Teodor Adorno u toj kulturi Zapada (ne samo američkoj) nešto principijelno fašističko jer je koristila podsvesno-propagandnu matricu podsticanja želje, umesto racionalnih razloga (Bernijeva propaganda, npr.), a fašizma će biti dok god postoje društvene pretpostavke da se on i desi (Adorno). Kritikovati neko društvo znači pre svega pratiti sva gibanja u njemu, analizirati ih i izvoditi zaključke i participacije (učestvovanje i predviđanje). Tako je Adorno, recimo, analizirao uticaj televizije i radija u SAD, pa čak i astrologije… Mislite da je to nevažno?! Naprotiv! Adorno je uvideo užasnu moć uticaja koja imaju mediji, ali i agresivnu igru sa podsvesti i željama ljudi koje se preko medija podstiču ili zatomnjuju već prema potrebama vlasti. Češki pisac Milan Kundera je, hudom sudbinom umetnika, jedno vreme bio i pisac horoskopa za neke državno-režimske novine. Pošto je znao da visoki državni funkcioneri potajno čitaju horoskop, onda je suptilno provlačio liberalizam kroz, maltene, lično obraćanje uticajnim komunističkim dužnosnicima.

A kakve mi danas imamo intelektualce levičarskog opredeljenja koji ozbiljno kritikuju društvena događanja? Čomski? Bledo i neubedljivo… Žižek? Prevrtljivo i suludo… I sve tako nešto, bez duha i pokretačke inspiracije. A biće tako dok god ne shvatimo da alternativa postoji i da duh utopije traži kritičku svest koja ne prihvata svet kakav jeste već kakav može da bude.

E, sad da ne ispadne da ja tu samo nešto kukam, a ne dajem nikakav konstruktivan predlog, odlučio sam da ponudim jednu šemu ili metodu (recept) preko koje možemo da razvijamo kritički duh, mada, da se odmah razumemo, šeme i metode ne pale mnogo kod slobodno-kritičke svesti, ali nije loše za početak da pokušamo na sledeći način. Uzmite dve glavice luka, oštar nož i počnite sitno da seckate luk… Uf, oprostite ovo je recept za “pravljenje suza” a la Ginter Gras, a koristi se radi buđenja zaspale savesti. Dakle ovako: prvi korak: sumnjati u sve – dok ne dođemo do nečeg nesumnjivog od čega ćemo početi. Drugi korak: analiza – postavljeni problem podeliti na onoliko delova koliko je potrebno kako bi ga što lakše rešili. Treći korak: sinteza – spojiti ono što je poznato sa onim što je nepoznato (nespoznato, ali ne i nespoznatljivo) i tako doći do zaključka/rešenja. Četvrti korak: proveriti sve prethodne korake i vratiti se na prvi korak. I površni poznavaoci filozofije prepoznaće Dekartovu metodu saznanja koju sam (zlo)upotrebio za potrebe kritičkog mišljenja. Koristite ovu metodu kad god i gde god možete: u šetnji, na poslu, u kafani i sl. Stalno propitujte svet oko sebe (i u sebi) i uvidećete kakve prednosti ima kritičko mišljenje. Ne verujte onima koji vas ubeđuju da nema alternative ili da je promena nemoguća. Budite realni, tražite nemoguće.

(Autonomija)