ENG
ZLATKO JELISAVAC: Kvazi na kvadrat
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
Povezani članci
Više od milion evra godišnje slije se sa računa fakulteta i naučnih instituta na račune prevarantskih časopisa iz regiona koji za 300 do 1.000 evra po osobi ekspresno objavljuju razne kvazi naučne radove. Publikovanje ovih radova omogućava profesorima i naučnicima da brzo i lako sakupe bodove potrebne za prelazak u viša zvanja. (Milana Ljeskovac, Srbija svake godine proćerda na lažne radove KOLIKO?, Blic, 17.09.2013.)
Koliko smo trulo, izveštačeno i korumpirano društvo, svedoči i ova ujdurma sa kvazinaučnim radovima u “renomiranim” inostranim stručnim časopisima. Radi lične koristi i napredovanja na fakultetu pojedini “akademski građani” su spremni i da prevare, podmetnu, falsifikuju naučne radove koji bi trebali da budu ogledalo njihovog naučnog angažmana i napredovanja. No, očigledno je da pozicija na fakultetu ili sigurno mesto-sinekura jesu bitniji od naučnog rada ovih kvazinaučnika koji su sramota kako za svoju struku tako i za nauku, a bogami i za svoju zemlju. E, sad ga pretera – reći će neko, pa to je njihova lična sramota ili pak sramota za fakultete i institute na kojima rade. Pa nije tako! Ovi kvaziintelektualci i stručnjaci su rak rana, ogledalo sistema u kome živimo. Oni bi trebali da su elita, najbolji; oni na koje ova zemlja mora da računa kao na stručnjake koji će pomoći da prebrodimo krizu i konačno stvorimo normalno društvo. Ali, šio mi ga Đura, na fakultetima se nakotilo toliko te poltronske bagre koja bi “do zvezda”, ali bez “trnja”, da je pitanje da li ćemo, ako se ovaj trend fabrikovanja „naučnika” – “lutke od krvi bez trunke ideje” – nastavi, uopšte više i imati ono što se naziva stručna javnost.
I uvek ista priča… Tek kada se desi neki incident, tipa ovog poslednjeg kada su u jednom “stručnom” rumunskom časopisu objavljeni tekstovi koji su čista sprdnja sa naukom, onda se probudi javnost i pita se da li je to moguće. Ova sprdnja je bila namerna kako bi se pokazalo kako sistem/selekcija publikovanja tekstova u tom časopisu i ne postoji, jer jedino što je tu bilo bitno jeste da se objavljivenje plati od strane pošiljaoca, a radi se o pozamašnoj sumi. Pa su se tako šaljivdžije u svojim tekstovima pozivali na Šilju, Mikija Mausa i sl, a “urednici” časopisa nisu našli ništa sporno u ovim “citatima” jer, očigledno, nisu ovo palamuđenje ni pročitali. Pored ovih konkretnih zezalica, autori su samo nabacali hrpu stručnih frazetina koje su imale zadatak da maskiraju ovu ujdurmu od naučnih radova, ali su pošteno platili i niko nije ništa posumnjao.
Egzistencijalni paradosk se ogleda u bivsvujuće-primarnoj osnovi kategoričkog imperativa koji se ogleda, pak, u svrsishodnom kretanju bitka ka ništa. Ukoliko se pozivamo na Kjerkegora, onda možemo zaključiti da je egzistencija otvorena ka smrti u smislu privođenja ka bogu, a opet ako se pozivamo na Hajdegera, onda moramo isključiti božansku egzistenciju i povezati je sa bivstvovanjem koje je uvek-vazda vezano za smrt. Transcedencija je uvek egzistencija, a paradoks življenja usmeren je u naš doživljaj smrti kao nihilističke sveze sa apsolutom koja nas odbacuje prema slobodi kao ništa. Ništeći svoju uprosečenu egzistenciju mi težimo ka apsolutu, a on nije ništa drugo do smrt ili ništa. Katarza u umetničkom smislu je pravi primer tog odvajanja od uprosečene egzistencije jer kroz umetnost ekvilibriramo na tankoj liniji stvarnosti i repeliramo se slobodnim skokom/padom. Tako Neo Anderson u svom kapitalnom delu „Matrix” dolazi do prave istine o svetu kroz buđenje iz istog koji je samo fama (ne postoji kašika), dok je realnost izmeštena u ektoplazmatičko stanje. Iz svog eteričnog bića on (biće) stupa u svet od “krvi i mesa”, ali problem je što je i prava realnost vezana svojim prenatalnim formama za onaj fiktivni. Tek postnatalnim skokom, koji prelazi u primordijalnu otvorenost ka tanatosu, biće (probuđeni) može da se osvesti i shvati svoju suštinu koja se ogleda u transparentnoj transcedenciji. Na ovaj način će lična ili uprosečena egzistencija po sebi postati za sebe i kao takva otvorena za smrt kao smisao sopstvenog bića. Život post mortem ne postoji jer sama smrt jeste vazda prisutna u našoj perzistenciji ili bolje rečeno egzistenciji/životu po sebi. Da bi razumeli sebe, ali i druge, moramo se kontinuirano domestikovati kroz prihvatljive forme bivstvovanja koje će nam, opet, pomoći da razbijemo famu o nepodnošljivoj lakoći postojanja. Ili kako bi Hegel rekao: Sve što postaje zaslužuje i da propadne!
Eto i moj mali doprinos kroz jedan isečak mog najnovijeg stručnog rada na temu „Egistencija i perzistencija”, koji je objavljen u jednom rumunskom časopisu za društvena proučavanja pri institutu u Bukureštu.
Šalu na stranu, poražavajuće je to što rade pojedini kvazistručnjaci, pokušavajući da se dokopaju više, bolje i sigurnije pozicije na fakultetima i institutima. Nažalost, izgleda da ih je sve više, a oni, opet, mogu samo da isfabrikuju još gore generacije budućih stručnjaka i naučnika, jer sami ne mogu bolje, štaviše potrudiće se da njihovu poziciju nikada ne ugroze kvalitetniji kadrovi. Verujem da je i to jedan od razloga što mladi stručnjaci odlaze u inostranstvo da produže školovanje ili pak da traže posao. A Srbija ostaje da kuburi sa svojim kvazistručnjacima, kvazipolitičarima u jednom kvazidruštvu. Dokle?
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
