ENG
ZLATKO JELISAVAC: Apatridi i izdajnici
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
Povezani članci
Posle mog prethodnog teksta („Dodik ili užas je moja furka“) desili su se neke, za moje tubivstvovanje, neobične stvari. Čitava bulumenta vajnih komentatora i patriotski nadahnutih “analitičara” proglasila me izdajnikom, plaćenikom, moralnom mizerijom i sl., a psovke, pretnje i najgore moguće uvrede i da ne spominjem. Ništa novo, doživljavao sam ja to i pre samo što nekada nije bilo mogućnosti da svi “stručnjaci” za patriotizam iskažu svoje znanje, dok danas imaju priliku preko raznih blogova i prostora za komentar čitalaca. Neka, mašala i treba ljudi da pišu… Treba svi da pišu kako bi postigli jedan obrnut ideal postmodernog ubistva čitaoca, tako da svi postajemo izvođači radova-autori, a čitaoci će biti koleteralna šteta autorskih pretenzija. Čudno, ali istinito – nekada se proglašavala smrt autora, ali eto desilo se obrnuto – umro čitalac. No, nije to toliko važno…
Elem, posle tog mog nesrećnog teksta obrušila se na mene oluja patriotsko-nacionalnog besa kojoj mogu biti izloženi samo „najgori izdajnici roda svog“. No, sve to ne bi dobilo neke karikaturalne razmere da nije banjalučki portal BLIN preneo moj tekst sa „Autonomije“ i objavio ga sa fotografijom mog prijatelja, koji nema blage veze sa tekstom. Neko je sa tog banjalučkog portala odlučio da objavi „moju“ fotografiju, pa su lepo otišli na moj fejsbuk profil i skinuli neku fotku za koju su procenili da to moram biti ja ili pak prijatelj koga spominjem u tekstu. O svemu tome ja nisam imao pojma, jer sam bio u BiH, tačnije u Prijedoru i nisam ni slutio da samo pedeset kilometera dalje, u Banja Luci, moja sudbina zadobija odlučan udarac iza kojeg više nema nazad. Uživao sam u mom odmoru kući u Prijedoru kad, ne lezi vraže, stiže mi poruka od prijatelja: “Šta radi moja fotografija na portalu BLIN”? Odmah sam se setio legendarnog hita Let 3: “O mama jesam li u novinama ja i moja slika”… Dok su meni prolazile razne kombinacije kroz glavu stiže druga poruka: “tekst potpisan tvojim imenom sa mojom fotografijom”. Ovo mi je već zvučalo kao naslov jednog romana Hajnriha Bela – “Portret sa damom i rekom u pozadini”. Kako? Šta? Nisam mogao da se snađem. Odem da nađem taj portal na net.-u kad tamo upravo ono što mi je prijatelj i opisao – znači, moj tekst sa njegov glavom, to jeste fotografijom: pola profil-pola amfas…. Potpuno šokiran domišljao sam se kako se ovo moglo desiti, a onda mi je sinula ta varijanta sa mojim fejsbuk profilom. Odmah sam poslao pismo redakciji portala i zamolio ih da sklone fotografiju jer na njoj nisam ja, a ni moj prijatelj iz priče. Odgovor je bio vrlo direktan i taj tekst, zajedno sa fotografijom je skinut sa portala uz objašnjenje – dobio sam pojašnjenje putem I-mejla – da razumeju moju situaciju i da će skinuti tekst. Iz konteksta samog pisma sam razumeo da oni misle da sam se ja uplašio i da želim da se tekst povuče. Nisam imao više volje da se raspravljam ili pravdam, a opet sam mislio da je dobro da se tako desilo kako moj prijatelj ne bi imao neprijatnosti ni kriv ni dužan, ali situacija se počela komplikovati… Našao sam isti tekst sa fotografijom na portalu lista Dnevni Avaz sa “delimično” promenjenim naslovom: “Ispovijest dezertera Vojske RS: Neljudi kao što je Dodik kreatori su užasa”. Poslao sam pismo i Avazu ali džaba, preveliki su oni da bi reagovali na sitničarske zahteve nekog piskarala koji ima tu sreću da ga objave i ove poznate bosanske novine.
No, počeo sam ovo moje pisanije razmišljajući o svim onim uvredama i pretnjama koje sam pročitao u komentarima na portalu BLIN, a bogami i na portalu Avaza, i moram priznati da nisu naivne, ali izgleda da su svuda ti komentatori isti, to jest slede istu matricu. Obično prvi komentari se odnose na sam tekst i autora, no malo zatim – valjda se komentatori umore od uvreda – oni razviju neku svoju raspravu i tu dolazi do odbacivanja autora kao takvog, a analiza se svodi na perspektivno razmatranje raznih ljudi-nadimaka pošto niko ne koristi svoje ime i prezime. Neko od komentatora na našem portalu „Autonomija“ posumnjao je i u moj identitet smatrajući da se iza mog imena krije neki “muslimanski elemenat” ili pak neki opasan provokator koji zbog para izdaje svoje nacionalne interese. Zaista čudno, proziva vas neko ko se ne potpisuje svojim imenom da nisi ono za šta se izdaješ već da si neko drugi: „… Ti si neki mnogo veći špijun“ – što bi rekao Bata u „Balkanskom špijunu“.
Ne bi se ja ni osvrnuo na sve uvrede koje sam pročitao na svoj račun da mi nije kroz glavu prošla misao Cvetana Todorova iz njegove knjige „Strah od varvara“ – parafraziraću: odlika svakog totalitarizma jeste da ljudima nameće ljubav prema domovini kao obavezu. Ja već nekih dvadeset godina ne ljubim svoju domovinu jer je, fakat, nemam. Današnje “domovine” nisu moje, a opet me tako bolno podsećaju na moju bivšu…. Teško je to stanje za domoljublje osobito kada pripadate “naciji” koju su svi nacionalisti ocenili kao nepostojeću i anti-nacionalnu, da ne kažem anti-patriotsku. I to moje opredeljenje mi se delimično zgadilo još ranih devedesetih kada sam video šta su neki u ime jugoslovenstva napravili. Eto reče, a nisam hteo… Šta ću, ne mogu se odreći svoje domovine. Dakle, ja se ne smatram pripadnikom niti jedne nacije, a ni države (sem formalno zbog identifikacije) i zato nemam razvijeno patriotsko osećanje. Ja sam apatrid, ne-pripadnik i ne-domoljub, ali mi to daje izvesnu prednost koja mi, opet, omogućuje da malo proširim kontekst svoje percepcije, jer ja vidim malo više od onih što pod brdom stoje. A vidim da je nacionalizam, u bilo kom obliku, loš i zao jer se neutemljuje na ljubavi prema domovini/otadžbini, već na ponižavnju i subordinaciji drugih nacija, osobito onih koji spadaju u korpus nacionalnih manjina. Voleti svoju naciju, barem na ovim ex-yu prostorima, znači mrzeti drugu i to jako, sa patriotskim žarom. A opet ljubav prema svojoj naciji ovde zadobija čudne i groteskne razmere – biti Srbin, na primer, danas znači: bezuvetno verovati u kosovsku mitologiju i vidovdansku pra-istoriju, slušati Cecu i govoriti da su narodnjaci zakon dok je prava srpska narodna muzika na izdisaju, voleti Zvezdu ili Partizan više nego ćaleta i kevu, mrzeti gayeve i sve ostale pedere, mrzeti Evropu jer ona nije Srbija itd. Kada se samo površno zagrebe po onom što se naziva nacionalna svest, dolazi se do zaključka da tako nešto ili ne postoji ili je pak kreirano iz nekih centara vlasti i moći. No, dok vi to objasnite nekom naci-grmalju već će te biti prebijeni, poniženi ili pak zakopani.
Patriotski duh nacionalizirane svesti je laž i velika prepreka u razvoju bilo koje od ex-yu državica. Nemam ja ništa protiv da neko voli svoju državicu i naciju, ali nemoj to tražiti od nas kao ličnu obavezu. Za poslednjih dvadeset godina video sam svojim očima šta su napravili nacionalisti raznih kalibara jednoj zemlji i kako su je razbucali, perverzno likujući u svom krvavom piru. I još treba da ih volim? I još treba da se divim njihovim usko-nacionalnim projektima? Treba da slavim vaš ratni plen koji su platili ljudi svojim glavama? To vi nazivate patriotizmom, to jeste ljubavi prema domovini/otadžbini? Ne priznajem niti jednu od ovih malih, nacionalnih država koje danas postoje na prostoru bivše Jugoslavije. To je moje pravo, kao što je i moje pravo da ljubim domovinu koje više nema. Kao što bi KUD Idioti rekli: “Ma šta mi uradili, ma šta mi govorili, ja sećam se…”
Znam da će sada krenuti novo pljuvanje… Ako, nema veze. Možda će preko ovog teksta preći samo šutnja… Ako, i to smo prošli. Uvek mi je ohrabrenje kada među komentatorima se nađe neko sa zrnom razuma, neko ko shvata, ne mora da se slaže sa mnom. Drago mi je da za ovih dvadeset godina nikada nisam promenio svoj stav, niti odstupio od onog u šta verujem. Ja govorim o ljudima i borim se sa onim što je neljudsko u njima, a isto važi i za mene jer sam čovek, pre svega, a ne Srbin, Hrvat, Musliman, Makedonac itd. Ja sam samo čovek, a ostalo vama na čast…
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
