„Zla kob“ ili nezrelost političkog i građanskog mentaliteta

Autor/ica 13.6.2012. u 09:01

Povezani članci

Da je većina onih koji su izašli na izbore glasala instinktivno – vođena isključivo nezadovoljstvom rada dosdadašnje vlasti – potvrđuje se time što su bez pokušaja razmišljanja izjednačili kao zlo i promašaje dosadašnjih vlasti i zaborav šta je novi kandidat za predsednika činio zla Srbiji kao aktivni četnički vojvoda (i kao bivši, a po ideologiji i sadašnji šešeljevac) u ne tako davnoj prošlosti piše Zagorka Golubović za Republiku

Iracionalni pristup promenama

Taj iracionalni pristup u pogledu opredeljenja prilikom glasanja te većine potvrđuju i odgovori građana u anketama objavljivanjim na TV kanalima, kada su na pitanje kako će glasati skoro unisono odgovarali: „glasaćemo za promene da nam bude bolje“. A šta su mogli bolje očekivati od kandidata Tomislava Nikolića, bivšeg potpredsednika SRS-a, koji se odvojio od Šešeljeve stranke kada je bila prilika da preuzme vođstvo od haškog zatvorenika dotadašnjeg predsednika, ne ponudivši nikakav radikalno drugačiji program, već služeći se parolama o promeni i još gore, raznim nesuvislim političkim trikovima (uključujući i prevare: postavši pred izbore „evropejac“ i fakultetski obrazovan političar). A da je u pitanju prosto instinktivno ponašanje Nikolićevih glasača dokazuje kako kratko pamćenje šta je radio četnički vojvoda u vladi Slobodana Miloševića, tako i osnovna motivacija – rukovođenje nezadovoljstvom, besom i prkosom građana, bez pokušaja ozbiljnog razmišljanja da li taj kandidat ima moralni kredibilitet, ali i osnovne intelektualne sposobnosti da vodi zemlju i izvede je iz jedne od najdubljih kriza. Zar jednom milionu građana koji su glasali za čoveka primitivne kulture i ekstremnog nacionalistu nije palo na pamet da se zapitaju: može li takav kandidat svojom politikom biti spas za Srbiju (jer „vuk dlaku menja, a ćud nikada“).
Ali ne možemo se baviti samo pitanjem individualnog karaktera i pogubnim političkim opredeljenjem sadašnjeg novoizabranog predsednika, mada je to razlog za ozbiljno uznemirenje; potrebno je isto tako zapitati se da li se šta suštinski izmenilo u takozvanom nacionalnom karakteru, posle opisa Cvijića i Dvornikovića (dodajući fusnotu: ja bih to nazvala po Fromu „društvenim karakterom“). Kada se narod orijentiše pri donošenju važnih odluka isključivo besom koji proizlazi iz nezadovoljstva i inspiriše prkosom, bez jasne perspektive u pogledu ciljeva koje želi da postigne, to može samo da dovede – kao u Nemačkoj 30-tih godina prošlog veka – do fašizma i gušenja svake emancipatorske inicijative – pogotovo kada je reč o današnjoj Srbiji u kojoj su osnažene neonacističke i ekstremno nacionalističke organizacije, koje će sigurno podržati vlast novoizabranog predsednika.

Malo smo šta naučili

Zato se moramo ozbiljno zapitati: da li će ishodom predsedničkih i parlamentarnih izbora biti uništena svaka nada za normalan razvoj demokratskog društva u Srbiji? Iz čega sledi pitanje: šta činiti? I ja lično se danas osećam jako uzdrmanom i poniženom što skoro polovina naroda kojem pripadam, nije ništa naučila bar iz nedavne tmurne prošlosti (hitlerovske agresije iz 30-tih godina i ratnih godina 90-tih u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji); naroda koji istrajava jedino u prkosu i inatu i zato uvek bira goru opciju; koji ne misli šta će ostaviti u nasleđe svojoj deci; koji ili reaguje impulsivno, ili se povlači kada treba donositi teške-racionalne odluke – ne misleći na ishod-posledice; opredeljujući se za bune (po rečima Dvornikovića, koje planu kao vatra koja ruši a ne stvara); nesposobni da stvaraju osmišljeni organizovani/solidarni otpor, koji bi mogao postati alternativa ka boljem, dostojanstvenijem načinu života.
Prvi put se pitam: da li smo ja i moji malobrojni prijatelji naivni, da li smeramo nemoguće, da li su ideje – a među njima naročito ideje o emancipaciji individua i društva – utopijski nemoćne pred silinom insitikata i poriva, koji su i dalje snažniji pokretači masovnog ponašanja? Pitam se: zašto je u Srbiji mržnja uvek jači činilac koji pokreće ljude na otpor, čak i ako takvi pokreti ne dovode do stvarnih i probitačnijih za život promena? Zašto građani Srbije dopuštaju da se nagomilava nezadovoljstvo, umesto da se organizuju u borbi protiv pojava koje izazivaju nezadovoljavajuće stanje? Zašto unapred polaze od uverenja, da sami ništa ne mogu doprineti i da oni sami ne mogu takođe snositi odgovornost? Ili zašto pristaju uvek da dignu ruke od svega pre nego što išta pokušaju – kao da time manje rizikuju nego ako se usude da se slobodno suprotstave postupcima koji im gaze ljudsko dostojanstvo? Ali i ako se suprodstave da idu bez jasnog cilja šta žele postići, kojem cilju, ustvari, teže? I da očekuju da će samo promenom vlasti na izborima rešiti sve probleme; a zahvaljujući dugotrajnoj indolentnosti na izborima pobeđuju oni koji imaju veću moć zavođenja, a njihovi kandidati, bez obzira na moralni i politički kredibiltet dobijaju šansu za izbornu pobedu.

Nerazvijena sposobnost političkog mišljenja

Rezultati i parlamentarnih i predsedničkih izbora potvrđuju da su mnogo manje glasova dobile one grupacije koje su mogle obezbediti nešto bolje uslove života i podsticati stvarnu demokratsku tranziciju (SNS je dobio većinu poslanika u parlamentu, a neke stranke, koje su sigurno sklonije demokratiji nisu prešle ni cenzus u nekim gradovima).
Ali treba razmisliti i o postupku Evropske Unije, čija su dva visoka funkcionera čestitala Tomislavu Nikoliću za izbor predsednika tri sata pre nego što su zatvorena biračka mesta. Da li i u postupcima EU treba tražiti razloge za ovakav izborni debakl u Srbiji, drugim rečima, da li je cenu trebalo da plati samo bivši predsednik koji, svakako nije učunio ono što se od njega očekivalo?
Ali za ovakav izbor za predsednika osobe primitivnog mentaliteta i kulture, zbog kojeg se i ja osećam osramoćenom kao građanka, snose krivicu ne samo Boris Tadić zbog nezadovoljavajuće politike, i ne samo svi „obični građani“ zbog nerazvijene sposobnosti da politički misle, već i neki promovisani „borci za demokratiju“, kojima je bilo važnije da se osvete sadašnjoj vlasti, a koji ni sami nisu ništa pomogli da se bolje radi i da se pridržava demokratskih načela, pridruživši se onim glasačima koji su instinktivno vođeni isključivo osvetom i prkosom.
Često sam i sama javno upućivala kritike na rad Borisa Tadića, upozoravajući ga šta je loše uradio ili šta nije uradio, a trebalo je da uradi (upoznavajući ga sa nepovoljnim mišljenjem građana Srbiji, na osnovu nekoliko izvršenih istraživanja u gradovima Srbije), ali i zbog pogrešnog izbora okruženja i odsustva stvarne komunikacije sa građanima, za šta je platio opravdanu cenu na predsedničkim izborima. Ali se ja sada osećam osramoćenom što ga je pobedio jedan primitivni vlastoljubac, koji se u suštini nije oslobodio svoje prošle istorije i koji može čak da nas vrati jedan vek unazad i da krajnje negativno predstavi Srbiju kao zemlju nesposobnu za modernije demokratske procese, te da opravda postupak EU za beskonačno odlaganje prijema Srbije u međunarodnu zajednicu. Ali, što je još teže, da dâ još većeg maha razvoju konzervativnih grupacija, koje će Srbiju obeležavati i kao opasnost za Evropsku zajednicu.
Ali hoću da skrenem pažnju našem građanstvu da je najlakše pljuvati po bivšem predsedniku i predstavnicima vlasti, a ne činiti ništa da se organizovanim pritiskom menjaju društvene institucije i naši lični odnosi prema onima koji krše elementarna načela jednog modernog demokratskog društva, perući ruke od vlastite odgovornosti za promašaje koji izazivaju opravdano nezadovoljstvo putevima kojim ide Srbije posle 2000. godine.
Možda je naša kob što smo se istorijski naučili na trpljenje i još uvek smo spremni da se vrtimo samo u poznatim („istorijski zacrtanim“) putevima; računajući kada smo opstali posle petovekovnog robovanja pod Turcima, da nas neće uništiti ni petogodišnja vladavina četničkog vojvode Tomislava Nikolića.
Ako se tako budemo i dalje ponašali, moraćemo se ozbiljno suočiti i sa sopstvenom krivicom „otpisanih“ iz Evropskog društva i civilizacije.