ŽIVEO 8. MART DAN ŽENA
Izdvajamo
- Okrenuo sam se i pogledao. Pretrčala je ulicu i vezivala maramu da zaštiti kosu od kiše. Tek тada sam primetio da ima duboke gumene čizme na nogama. Utopila se u mnoštvo žena na ulaznoj gvozdenoj kapiji. Sve su imale jeftine kineske jakne i kapute prevrtane ko zna koliko puta. Sve su delovale isto ... sivo. A koliko lepote i bogatstva u sebi ima Ranka. Rekao sam tiho. Više za sebe ...- Želim ti da dođe što pre leto.
Povezani članci
- DOKLE VIŠE DA SE MI STIDIMO?
- Andrej Nikolaidi: Tranzicija je jedan od ratnih zločina
- Poplave u BiH: Najteža situacija na području Tuzlanskog kantona, opštine Doboj i Maglaj
- Oliver Frljić: Licemjerno je lamentirati o nasilju nad pokretnom i nepokretnom imovinom u zemlji čije državne institucije vrše nasilje nad svojim građanima
- Turističko državništvo
- Stjepan Mesić: Kada bi Hrvati dobili treći entitet, to bi bio njihov kraj u BiH
Kiša je pljuštala. Vraćao sam se s puta. Tek što je počinjao novi dan. Na autobuskoj stanici, žena. Pokisla. Stao sam i ponudio da je povezem. Nevoljno je pristala.
– Ja sam Ranka i radim u trikotaži. Odeljenje za izradu džempera. Vi me ostavite gde je vama zgodno.
– Neka odvešću te do fabrike.
– Ali to je na drugom kraju grada!
– Nikuda ne žurim.
– Hvala vam.
– Nema na čemu.
Polako se opuštala i počinjala da priča …
– Ujutru ustanem, a ono još mrak napolju. Spremim doručak, za decu i muža.
– Šta?
– Šta ima. Ponekad margarin na hleba. Retko kad salamu. Vole mnogo čaj.
– Ako, čaj je zdrav. A, mleko?
– Skupo je.
– Gde živiš?
– Na periferiji.
– Najlepše. Nema gužve. Zagađenja. Jeste li u nekom soliteru?
– Imamo svoju kućicu. Sami smo je napravili. Moj suprug i ja.
– Bravo! Imate zlatne ruke.
– I baštu imamo! Malu. Imamo puno cveća. Mnogo volim cveće.
– To je lepo.
– Pre posla, prvo sina odvedem u obdanište. Daleko nam stanica. Čekam dugo autobus. Još uvek bude mrak. Stojim. Držim sina u naručju. Ćerkicu za ruku. Neće nikako da ustane. Ne voli da ide.
– Navićiće se.
– Plače kad ga ostavim. I ja plačem. I ćerkica. I vaspitačica.
– Pa, to boga ti, onda celo obdanište plače!
Prvi puta se nasmejala.
– Ne voli da se odvaja.
– A, jednom će morati.
– Onda otpratim ćerkicu do škole. Ona ne plače. Ide u peti razred.
– Velika devojka.
– Odličan đak!
– A, drukčija ne bi ni mogla da bude.
– Onda odem na posao. Nijednom nisam zakasnila. Nijedan dan bolovanja! Za petnaest godina rada. Buka velika. U početku me bolela glava. Htela da eksplodira. A, i vuna smrdi. Ih, što vuna može da smrdi! A, i koža. Ja mislim još gore. Radim na razboju. Gledam u njega, i vidim svoj život na njemu. Kao mašina. Sve isto. Svaki dan. Mesec. Godina … Koleginica zaspala. Daleko stanuje. Izgubila dva prsta. Žao mi što nisam mogla da završim školu. Nisu moji imali mogućnosti. Sada nema toga što ne bih dala za svoju decu.
– A muž ? Kakav je?
– I on radi mnogo. Voli da popije. Ali, je dobar.
– Jel` bije?
– Ne. Po deci vidim kako prolazi vreme. Ne gledam se nikada u ogledalo? Plašim se?
– Čega?
– Sebe. Osećam kao da imam hiljadu godina. Posle posla, idem po sina. Ćerkica dođe sama. Onda ručamo svi zajedno. Posle skuvam za sutra.
– Meso?
– Samo za dečiji rođendan. Operem veš. Okačim u baštu, da se suši. Ćerka mi pomaže. A, sin dodaje štipaljke. Muž spava. Umoran.
– A, ti si odmorna?
– Onda ispeglam veš. Spremim večeru. Očistim kuću. Cipele. Uvek se nađe nešto, da se zakrpi.
– Jel` sedneš nekad, Ranka?
– Retko.
– Jel` pogledaš televiziju?
– Samo kad puštaju neki ljubavni film. To najviše volim. Ali, uvek zaspim … Na pola. Savlada me umor. Pa, mi ćerkica priča sutradan, dok je pratim u školu. Noću ustanem. Da vidim da li su pokrivena. Pogledam decu, i muža kako spavaju. Pa pomislim – Bože! Koliko sam ja srećna! Vratim se u krevet. Legnem. Ne osećam ništa. Ne čujem ništa. Sanjam …
– Šta?
– Vedar dan. Sanjam ostrvo, i pesak. Negde mnogo daleko. Nema nikoga na njemu. Sama sam. Miriše more. Trčim. Ne stajem. Osećam vreo vetar na licu. Zaronim. Gluva tišina. Prolazi brod … Zvoni. Trgnem se, i vidim da to budilnik zvoni. Gušim ga, da ne probudi moje. Puštam ih da spavaju do poslednjeg trenutka. Ne volim zimu. Ustajem po mraku, i vraćam se s posla po mraku. A, i duva sa svih strana. Bojim se za decu. Kad naiđu mrazevi, stavljam novine u prozor. Štedim drva. Volim leto. Leti je lepše. Ima svetla. I toplo je. Nema mnogo garderobe. Ima ptica. I mnogo lepih boja. I dan je dugačak. Onda mi je sve lakše.
– Porašće deca, Ranka. Odmenićete u mnogim poslovima. Još nekoliko puta da dođe leto … Jel` te izvede muž negde, nekad?
– Ne pamtim. E, jeste, bili smo u bioskopu prošle godine!
– Eto, vidiš. Idete li u pozorište?
– Nemoj da me zezaš!
– Ne zezam te. Najozbiljnije te pitam. Ima preko sindikata da se kupe karte.
– Fabrika nas vodila na izlet. Proletos. Na Avalu. Bilo je mnogo lepo. Išli smo do spomenika gore!
– Pa, i ti si junak. Neznani … Jesi, bogami, Ranka!
– Dopale su mi se one žene što drže na glavi i rukama spomenik. Kao da su žive. Pitala sam ih – Kada će da se odmore?
– Danas je 8. mart. Tvoj dan. Žena!
– Ja i ne znam koji je dan danas.
– Biće sigurno neka proslava?
– To uvek samo ovi šefovi slave. Svake godine pričaju jedno te isto.
– Daće ti cvet.
– Ja imam celu baštu.
– Mnoge će žene dobiti skupocene poklone, i otputovati u mesta, o kojima ti sanjaš. Šta bi ti volela?
– Da me moj Duško ponekad pita – Kako si, Ranka? Jel`možeš? Da ti pomognem malo? Volela bih, da mi pomiluje kosu. Da me drži za ruku. Kao nekada. To nije mnogo … Evo, ovde ja silazim. Hvala ti mnogo!
Okrenuo sam se i pogledao. Pretrčala je ulicu i vezivala maramu da zaštiti kosu od kiše. Tek тada sam primetio da ima duboke gumene čizme na nogama. Utopila se u mnoštvo žena na ulaznoj gvozdenoj kapiji. Sve su imale jeftine kineske jakne i kapute prevrtane ko zna koliko puta. Sve su delovale isto … sivo. A koliko lepote i bogatstva u sebi ima Ranka. Rekao sam tiho. Više za sebe …
– Želim ti da dođe što pre leto.