Željko Pavićević: Opstanak

Povezani članci

• Spomenik
• Dežulović: Konačni dokaz da mitska zemlja Bosna i Hercegovina nije bila izmišljena i da je zaista postojala
• Srđan Puhalo: Šta vam nije jasno gospodine Predsjedniče?
• Zlatko Jelisavac: Jastrebovi i orlovi
• DEMARKACIONA LINIJA RUŠI(LA) VLADU?
• (Ne)poznavanje prirode i društva

Apsolutno neću pogrešiti kada kažem da je narod Srbije totalno izgubio kompas. Tumara izgubljen u prostoru i vremenu vodeći računa isključivo o plitkim, ličnim interesima koji se svode na puko preživljavanje. Izgleda kao da ne zna za bolje. Ili je u ovoj sporoj i konfuznoj tranziciji zaboravio šta znači „bolje“. Politikanti u Srbiji gube iz vida ono što se na jedan prirodan način, pod pritiskom njihove pogubne politike, dešava u Srbiji unazad 20 godina.

Demografski rizik u Srbiji je izrazito visok. Prosto rečeno, postaje zastrašujući. On se ogleda u smanjenju broja stanovnika, neadekvatnoj strukturi stanovništva i „odlivu mozgova“.

O smanjenju broja stanovnika govori negativna stopa prirodnog priraštaja koja svoj pad otpočinje od 1992. godine (tada je iznosila -0,08% ). U godini bombardovanja Srbije, tačnije 1999., stopa prirodnog priraštaja je bila -0,39%. Optimizam i nada, koje su donele petooktobarske promene, uticale su na blago smanjenje ove stope tako da je ona u 2000. iznosila oko -0,27%. Međutim, nejasna vizija, politikanstvo i populizam kasnijih koalicionih Vlada, s jedne strane, kao i neiskren stav međunarodne zajednice, s druge strane, doveli su do potpune nezainteresovanosti mladih u svim segmentima.

Sve manje se mladih odlučuje za život u bračnoj zajednici.  U brak ulaze između 28 i 30 godine života. To, u najvećem broju slučajeve, bude zajednica sa jednim detetom. Stopa prirodnog priraštaja u Srbiji je danas alarmantnih -0,52%. Stopa nataliteta je 0,90%, a stopa mortaliteta 1,42%. Srbija godišnje izgubi jedan grad veličine Gornjeg Milanovca. Smrtnost odojčadi (na 1000 novorođenih) u 2012. od 6,5% je jedna od najvećih u Evropi. Procenat mladih (0-14 godina) pao je sa 16,1% u 2002. na 15% u 2011. dok je procenat starih (65 i više) porastao sa 16,6% (2002) na 16,8% (2011). Žene u Srbiji rađaju 1,67 dece tako da prosečna starost od skoro 42 godine predstavlja najveću u Evropi i jednu od najvećih u svetu. Srbija se nalazi u stanju duboke demografske starosti.

Na promenu strukture stanovništva pored rezultata politike domaćih politikanata, uticali su i ratovi na ovim prostorima (jedan od „rezultata“ politike 90-ih čiji kadrovi su i danas na vlasti). Srbiju je nasesilo preko 600 hiljada izbeglica i privremeno raseljenih lica sa prostora bivše Jugoslavije, uglavnom stanovništva iz ruralnih krajeva obično u poznoj životnoj dobi. Takođe, Srbiju je u periodu od 1992. godine do danas napustilo preko 350 hiljada mladih, uglavnom visoko obrazovanih ljudi, što čini više od 19% radno sposobnog stanovništva. A samo pre 150 godina bili smo zemlja u geopolitičkom usponu. U periodu od 1837 -74 Srbija je imala najviši prirodni priraštaj u Evropi (0,14%). Naravno mnogo toga se promenilo od tada do danas, a najviše „pogled politikanata“ u Srbiji na globalne tokove i goruću problematiku. Njihova kratkovidost, ili bolje rečeno slepilo, ovu zemlju vodi u ambis iz kojeg će teško izaći.

Ako mlade i radno sposobne posmatramo kao „humani kapital“ onda humani kapital u Srbiji definitivno gubi na volumenu. Međutim, kako na volumenu, on tako gubi i u kvalitetu. Rezultat politike 90-ih ogleda se i u velikom broju nestručnih kadrova sa kupljenim diplomama i plaćenim ispitima. Naravno, to je deo piramide. Ne treba iz vida izgubiti i nezainteresovanost obrazovnog kadra, njihove stalne štrajkove i loš pristup đacima i studentima, skraćenu nastavu zbog restrikcija struje i nedostatka grejanja, loš naučno-nastavni program neusklađen sa konkurentskim prednostima Srbije, negativnu selekciju i ulogu negativnih autoriteta. Tako se postavlja pitanje da li je Srbiji potreban Mašinski fakultet u svakom većem gradu kada se zna da mašinska industrija u Srbiji ne postoji. Kome će trebati hiljade mašinskih inženjera i gde će oni raditi? U Srbiji svakako neće jer ih Srbija nema gde zaposliti. Stopa nezaposlenosti u 2012. bila je preko 26%. Naše „obrazovanje“ praktično radi na povećanju ove stope i povećanju broja mladih koji će napustiti zemlju „trbuhom za kruhom“. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma kvalitet našeg obrazovnog sistema je na 111. mestu od 144 „posmatrane“ zemlje.

Negativna stopa prirodnog priraštaja, odliv mozgova i nestručnost postojećeg kadra, s jedne strane, kao i loša privatizacija, smanjen dotok direktnih stranih investicija i „kratkovide“ makroekonomske reforme, s druge strane, dovode do sledećeg pitanja za ovako „matoru“ Srbiju: Ko će zaraditi penzije tako velikom broju penzionera?

Naš penzioni sistem koji se nije reformisao još od svog nastanka, a koji funkcioniše po principu „pay as you go“ i za čije funkcionisanje je neophodan rast populacije, preti da bude trajno urušen. Jednostavno rečeno, u uslovima kada je stopa rađanja manja od stope smrtnosti stanovništva, radna snaga opada i učešće izdržavanih lica raste (danas je to 1,2 zaposlenih prema 1 penzioneru, a 60-ih to je bilo 6 zaposlenih prema 1 penzioneru). Čak i mere Vlade Srbije, koje se odnose se na stalno povećanje starosne granice za odlazak u penziju, koliko god bile morbidne, neće dati dugoročan efekat.

Sve gore navedeno ukazuje na činjenicu da umesto da bude deflatorni faktor i tako pozitivno deluje na smanjenje investicione kratkovidosti, stanovništvo u Srbiji je, po svemu sudeći, inflatorni faktor.

Konačno, Srbija je 2002. godine imala oko 7,5 miliona stanovnika. Danas je to ispod 7,1 miliona. I onda je Srbiji najveći problem spomenik podignut u Preševu. What the fuck?