Zatočenici i žrtve mržnje ili Adem, Srđan i dva hipstera

Izdvajamo

• Rasizam je samo simptom ozbiljnih, tektonskih poremećaja u srpskom društvu.

Povezani članci

• Vesna Milek: Violončelo? U ‘U2’ je ženska, a u ‘Smooth Criminal’ je muško
• ACTOPOLIS Beograd
• Goran Sarić: Igmanov Povratak u budućnost
• Alisa Mahmutović: Lingvistički cirkus na Neretvi
• Zoran Erceg: Ograđujem se od ovakve sramotne proslave Oluje
• Zija Dizdarević: ZAVNOBiH – obezvrijeđena dragocjenost

foto opendemocracy.net

Kako god obrneš, nacionalisti-„devedesetari“ u Srbiji profitiraju. Ratnih godina su prilično popunili svoje zalihe, jer rat nije bio sam zločin prema ljudima nego i – znamo to dobro – pljačka enormnih razmera. Sada profitiraju držeći sve poluge vlasti, neprikriveno i lopatama otimajući javnu imovinu. I za sva svoja nepočinstva, oni su nagrađeni – podrškom sa zapada! Jeftino trgujući, zagledan u vlastiti trbuh, bez vizije i ideje, Zapad je otvoreno podržao jedno zločinačko udruženje, podržao je pse rata. I time je – svesno ili nesvesno – amnestirao Srbiju za politiku koju je vodila tokom devedesetih. Najbolji deo Srbije, onaj koji se borio protiv nacionalizma i rata, i koji je u Zapad gledao sa velikom nadom – oseća se izdanim. Poruka koja je poslana – glasi: nacionalna mržnja, nasilje, zločin i huškanje na rat se zapravo isplate.

Pozvao me poznanik Adem, mlad čovek, Aškalija po nacionalnosti. Sa njim sam pre jedno godinu dana sarađivao dok sam pisao članak, obrađivao jednu novinarsku temu, nije sada bitno koju. Adem živi u predgrađu Novog Sada, a dvehiljaditih je, kao klinac, sa porodicom izbegao sa Kosova. Njegovi roditelji su, kao i mnogi njihovi sunarodnici – koji se, blago rečeno, nisu prijatno osećali u postratnom i posttraumatskom području nekadašnje srbijanske južne pokrajine – verovali da će se u „tolerantnoj“ i „multietničkoj“ Vojvodini izboriti za bolji i bezbrižniji život. Sjajan je Adem momak, radi nekoliko poslova i lavovski se bori da prehrani svoju porodicu, da joj obezbedi pristojan život, onoliko koliko je to moguće u ovim nesrećnim i neurotičnim vremenima. Njegova supruga je takođe sa Kosova, ona je u Novi Sad pristigla pre nekih pet-šest godina. Mukom su se ona i Adem namučili da joj obezbede lična dokumenta. Pripadala je, naime, onoj ne maloj grupi ljudi koji su živeli u kosovskim naseobinama u kojima su matične knjige nastradale u ratnim požarima i ratnim poharama.

Kaže mi Adem da je sa malim sinom, želeći da mu kupi patike, obilazio prodavnice obuće u centru Novog Sada, „tolerantnog“ i „multietničkog“ Novog Sada. Kada su ušli u jednu od trgovina, zazvonio mu je telefon i on je počeo sa nekim da priča aškalijskim jezikom, koji je sličan albanskom. „Tamnoputost“ njegova i detetova, plus „neobični jezik“, inicirali su šeficu prodavnice da na njih izlije kofu uvreda i lavor rasističke mržnje. Rekla je, otprilike, da – umesto što joj zagađuju vazduh u prodavnici – treba da idu na ulicu i skupljaju đubre. Izbacila ih je napolje. Adem je ostao bez daha i nije mogao da dođe do reči, a tek dete… Dete je doživelo ozbiljan stres, prvi put se suočivši sa situacijom u kojoj nije slatki klinac već nekakav opasan uljez. Desilo se to u ulici koja se – ciničnom igrom sudbine – zove Jevrejska.

Upitao me Adem da li bi ovaj događaj mogao da interesuje medije. Potom, kada se smirio, nije više bio siguran da li želi da se pojavi pred kamerama i prepriča zbitije. Plašio se da bi mogao imati problema na poslu, da bi ga neko mogao priupitati odakle njemu pravo da se buni i pljuje po pripadnici „više rase“ i „srpskom gostoprimstvu“. Obavestio sam o događaju neke kolege koji se bave dnevnim novinarstvom, ali se oni nisu pozabavili ovom temom jer – „nisu imali vremena“. Rasizam je prestao da bude vest, a Aškalije i Romi koji žive u Novom Sadu tiho će vam, ako steknete njihovo poverenje, pričati o tome kako se svakodnevno susreću sa pogledima podozrenja, prezira i mržnje, a da nisu retki ni ispadi poput ovog cipelarkinog. Ne žele da javno govore o tome, jer se plaše, a i zbog toga što su – a to je tek strašno – svikli na ovakve stvari.

Često Romi i Aškalije u Srbiji nadrljaju i zbog toga što neko pomisli, usled njihove „tamnoputosti“, da su oni zapravo – migranti. Dugo se već – doduše ne baš tako intenzivno kao u Mađarskoj – u Srbiji vodi kampanja protiv migranata, uz tvrdnje da je cilj „migrantske nacije“ da naseli ova područja i oduzme domicilnima radna mesta, a možda i žene. Nikoga od migrantomrzitelja ne interesuju argumenti tipa da tim nesrećnim ljudima ne pada na pamet da se nasele u zemlju iz koje ionako beži svako kome se za to ukaže prilika. Zašto bi, pobogu, oni rizikovali živote i peške prelazili hiljade kilometara da bi se nastanili tamo gde situacija nije umnogome različita od prilika od kojih su pobegli? Ali, iako je migrantima samo cilj da što pre odu iz Srbije, ka zapadu, postoje ovde organizovane grupe desničara, tzv. Narodne patrole, koje hodaju gradovima i prebijaju migrante kako bi sprečili da ovi, kako vele, siluju Srpkinje. Ali i kako bi im poslali poruku da nisu dobrodošli u Srbiji. U tim „čišćenjima“ pokatkad nastrada i pokoji Rom, koji potom strahuje da napad prijavi policiji. A strah je opravdan, jer policija na desničarske idiote uglavnom gleda kao na sopstvenu nemirnu decu.

Rasizam je samo simptom ozbiljnih, tektonskih poremećaja u srpskom društvu.

Mrzi se kao što se diše

Sto puta valja ponoviti – Srbija je zemlja koja se nikada nije ozbiljno suočila sa odgovornošću za ono što se dešavalo devedesetih godina prošloga stoleća, i koja iz svojih grešaka nije ama baš ništa naučila. Srbija je država koja – u tri smene – produkuje neprijatelje, unutrašnje i spoljne, i u kojoj je mržnja – glavna komunikacijska alatka. U njoj su na vlasti isti oni koji su pre par decenija drmali našim sudbinama, sejući strah, nasilje i smrt. Gde god su oni prošli, tu je ostala pustinja, i u kućama, i u fabričkim halama, i u ljudskim dušama. Kraljevi mržnje. Ovde se mrzi kao što se diše. A mržnja produkuje nasilje, koje potmulo bruji ispod nas i samo s vremena na vreme, poput gejzira, izbije na površinu. Potom se povuče, jer čeka bolji trenutak. I on će kanda doći, a tada nasilje više niko neće moći da kontroliše. Isti postupci istih ljudi ne mogu imati potpuno različite rezultate i posledice, makar vreme i okolnosti bili drukčiji. Nedavni protesti na ulicama srbijanskih gradova verovatno su samo signal onoga što će se desiti u bliskoj budućnosti. Kada biste pitali prosečnog stanovnika Srbije, koji prati režimske medije, ko sve mrzi Srbiju i predsednika Vučića, on bi vam „neprijatelje“ mogao nabrajati satima, i one spoljne i one unutrašnje. Svi oni narativi koji su devedesetih doveli do strašnih ratova, zločina i genocida – i sada su dominantni.

Kakvo je srbijansko društvo, na svojoj koži nedavno je osetio popularni režiser Srđan Dragojević, autor filma „Lepa selo lepo gore“. Dragojević već pet godina odbija da se pojavljuje u medijima Srbije, jer, kako kaže, tako protestuje protiv „svinjskog“ i zločinačkog režima Aleksandra Vučića. Sa druge strane, veoma je aktivan i uticajan na Twitteru, na kojem je, pre neki dan, objavio svoja tri glavna politička postulata, zapitavši se zašto ga na ovoj društvenoj mreži prate oni koji se sa tim principima ne slažu. Pod jedan, rekao je da je za njega Kosovo nezavisna država. Pod dva, da se u Srebrenici nedvosmisleno desio genocid. I pod tri, da je ogromna sramota za Srbiju da njome vlada čovek (Vučić) koji je pretio da će za jednog Srbina ubiti 100 Muslimana. U jednom od sledećih tvitova ustvrdio je i to da je Vučić bio inspirator genocida u Srebrenici. Kada bi razuman čovek gledao sve to sa strane, rekao bi da je ovo što je napisao Dragojević – zapravo činjenično stanje. Nije on otkrio nikakvu Ameriku. Pitanje je to realnosti, a ne njenih tumačenja. Ali u društvu koje diše mržnju, Dragojević je dobio stotine i stotine uvreda i pretnji, i verovatno je sebi zatvorio mnoga vrata. Razapinjali su ga i mediji bliski režimu, ustvrdivši da je u pitanju „izdajica“ i, naravno, neprijatelj. A zna se kako sa neprijateljem treba postupati.

Neoliberalna mržnja

Možda je slika pomalo zamućena, ali stvar je u principu jasna. Pomenuti „podstrekač genocida“ Aleksandra Vučić nalazi se na vrhu jedne grozomorne piramide vlasti i moći koja drma Srbijom, a koja je sačinjena od onih koji su devedesetih, direktno ili indirektno, činili zlo susednim državama i narodima, i njihovih (duhovnih) potomaka. Vladaju slično onako kako su vladali tokom poslednje dekade prošloga stoleća – produkcijom neprijatelja i mržnje. U piramidi Vučićeve vladavine nalaze se ne samo oni koji su podržavali zločinačke politike nego i oni koji su u zločinima učestvovali. Neki su bili vikend-ratnici, a neki bogami imaju i vremešno ratno iskustvo. Prema građanima Srbije se ponašaju surovo, a i zašto bi – kako je to neko nedavno primetio – prema njima bili velikodušni kada su onoliko zla naneli drugima. Legenda kaže da se španska kraljica Izabela, kada su je molili da bude dobra prema domicilnom stanovništvu Amerike, zapitala – A zašto bih bila milostiva prema njima kada nisam milostiva ni prema Špancima? Sada su Vučićevi neoradikali obukli neoliberalno odelo, obrijali četničke brade, ali se i dalje ponašaju kao čuvari u koncentracionom logoru. Ili će građani biti ponizni, i raditi prljave poslove za male pare i pritom biti zahvalni velikom vođi, ili će nadrljati. Ostati bez posla igde, osim negde u inostranstvu, kojeg je sve manje.

Kako god obrneš, nacionalisti-„devedesetari“ u Srbiji profitiraju. Ratnih godina su prilično popunili svoje zalihe, jer rat nije bio sam zločin prema ljudima nego i – znamo to dobro – pljačka enormnih razmera. Sada profitiraju držeći sve poluge vlasti, neprikriveno i lopatama otimajući javnu imovinu. I za sva svoja nepočinstva, oni su nagrađeni – podrškom sa zapada! Jeftino trgujući, zagledan u vlastiti trbuh, bez vizije i ideje, Zapad je otvoreno podržao jedno zločinačko udruženje, podržao je pse rata. I time je – svesno ili nesvesno – amnestirao Srbiju za politiku koju je vodila tokom devedesetih. Najbolji deo Srbije, onaj koji se borio protiv nacionalizma i rata, i koji je u Zapad gledao sa velikom nadom – oseća se izdanim. Poruka koja je poslana – glasi: nacionalna mržnja, nasilje, zločin i huškanje na rat se zapravo isplate. I čini se da razlog za zapadnu podršku nije samo „legendarno“ rešavanje – samo što nije – statusa Kosova, već i neoliberalna politika kao takva, koja ne želi da se zamajava „sitnicama“ kao što su ratni zločini, ljudska prava, demokratija i demokratske institucije. Naprotiv, ljudska prava i demokratski institucionalni sistem samo umanjuju profit u ovim našim levim zemljama.

Pored stare dobre korupcije, odnos Zapada prema Vučićevom režimu jedan je od razloga zbog kojih su za represivni režimski tim počeli da igraju i neki od onih koji su se, uz sve muke, godinamo zalagali za kritičko preispitivanje nedavne prošlosti i tzv. prihvatanje realnosti. Neki su praktično, a neki i formalno postali članovi Srpske napredne stranke. Manje je problematično to što su zbog toga izgubili svaki kredibilitet, odnosno što im niko više ništa ne veruje, a veći – što su time unazadili ideje za koje su se, bar na rečima, borili. I nisu u pitanju samo političke partije i neke javne ličnosti koje se nalaze u lancu Vučićeve korupcije, već i pojedine nevladine organizacije. Istupile su, da se blago izrazimo, kritičku oštricu da bi u saradnji sa državnim institucijama mogli da „sprovode evropske projekte“. Ako tome dodamo i činenicu da je realna opozicija potpuno rasturena, raščupana i nemoćna – što zbog surove propagande kojoj je godinama izložena, što zbog unutrašnjih slabosti – i da većinom, pogotovo kada je reč o devedesetim i nacionalizmu, deli iste vrednosti kao i Vučićev režim – onda je jasno da građane više nema ko da štiti od sirove mržnje i nasilja. Javne ličnosti, organizacije i „obični“ građani koji su protivnici Vučićevog režima i koji istovremeno smatraju da Srbija sa svojih pleća mora skinuti teg „prvobitnog zločina“ iz devedesetih – odakle sve bedastoće kreću – malobrojniji su, usamljeniji i zbunjeniji nego ikada. Ta Druga Srbija, ta Srbija koja se opirala ratu i nacionalizmu, i koja je bila veoma aktivna čak i onda kada je bilo najopasnije, tokom devedesetih – sada je praktično nestala. Ostali su samo njeni tragovi, koje većina aktivno mrzi. Ako u Srbiji mrze Jevreje kojih ima tek nešto više od hiljade, ako mrze migrante koji samo gledaju kako odavde što pre da zbrišu – zašto se ne bi mrzela i Druga Srbija koje više nema.

A đavo je odavno odneo šalu. Pre neki dan sedeo sam u bašti kafea, čekajući prijatelja, i hteo-ne hteo slušao razgovor dvojice momaka sa susednog stola. Obojica su bili moderno, hipsterski obučeni. Jedan od njih imao je i minđušu u nosu. Građani neoliberalnog sveta. U razgovoru su se dotakli Srebrenice. Iako je 25-godišnjica srebreničkog genocida u Srbiji uglavnom prećutana, ipak je nekako ova tema zaintrigirala njihovu pažnju. Ali kako? Jedan od njih veli kako je to što se desilo u Srebrenici samo mit. Drugi se složio, i rekao da njega posebno nervira to što je Hrvatska tako velika, jer „Hrvati to ne zaslužuju“. Potom su pričali o tome kako su se prošle godine super proveli u Londonu.

To su naša deca. To je nama naša borba dala.