Zašto padaju DS i LDP?

Povezani članci

• BIO JEDNOM JEDAN MOST
• Transparency indeks korupcije: Balkanske zemlje bez promjena
• KAMENI CVET ZA SVE GENERACIJE
• O nakazi i mudrom obućaru: NA CILJU, UKI I NEUKI
• Spomenik propadanju
• Parada ponosa

U fizici postoji pravilo da sve strukture teže da pređu u stanje manje energije. Zbog toga je gvožđe najstabilniji element, lakši elementi se relativno lako pretvaraju u teže otpuštajući višak energije, dok se teži na isti način raspadaju, dok je gvožđe-56 u sredini. Živi svet je nešto drugačiji. Zavisan od periodičnog kruženja oko izvora energije, on se obnavlja i posle stanja manje energije prelazi u stanje veće energije. Posle zime dolazi proleće.

Piše: Vladimir Milutinović, Dvogled

Da bi bili primećeni u živom svetu, vaša energija mora da raste i da se obnavlja. Strategija ne sme da bude minimum energije, jer ćete onda ostajati po strani. Ovim zaključkom smo se već približili politici. Stranke o kojima govorimo već godinama rade na minimumu energije, a taj minimum energije najviše se ogleda u (ne)radu njihovog „pojma“. I DS i LDP već godinama puštaju da stvarnost prolazi pored njih.

Da to objasnimo preko jedne metafore iz kompjuterskog sveta. Programi koji obrađuju sliku pružaju mogućnost da se slika pravi od više slojeva (layer-a). Neki lejeri mogu da potpuno prekriju prethodne. Strategija DS je bila bukvalno ova: najpre je preko cele stvarnosti prevučen lejer „Mi nismo ni u čemu grešili“, tu su već nestali ne samo problemi nego i pravac politike. Onda sledi lejer „oni su fašisti, vraćaju nas u devedesete, diktaturu“. Tu se pravi razlika u odnosu na konkurente. Treći lejer, ako je uopšte potreban, daje nešto pozitivne motivacije „Biće bolje, biće i nekih para od EU, (ovo dok je EU delovala solidnije).“. Kad ova tri lejera prekriju stvarnost, stranka je potpuno obezbeđena od realnosti. Od glasača se očekuje samo da po uputstvima sa ovih virtuelnih lejera glasaju za DS, a da sama DS ne potroši nikakvu energiju.

Naravno, ono što oni ne primećuju, već najmanje 4 godine, jeste da broj glasača koji su spremni da slede ovaj minimum energije rapidno opada. Nedavno je Nebojša Milenković objavio tekst „Voždovac pao“, koji je opisivao stanje posle pobede SNS na Voždovcu, ali iz 2009. godine. Tu je objasnio zašto je DS izgubio,  a danas se vidi da DS u ove četiri godine od tada nije reagovala ni na jednu od primedbi koje je javnost već tada počela da gomila. Ono što je zapanjujuće kod ljudi kao što je bivši predsednik Tadić, jeste volja da se nastavi u istom tom pravcu, bez trunke refleksije. Za njene bivše glasače, sada apstinente ili bele listiće, greh DS nije u tome što je dozvolila korupciju, niti u tome što je svojevremeno napravila koaliciju sa SPS, kao što u DS veruju slušajući neku oficijelnu kritiku koja dolazi od njihove (bivše) svite, nego baš to što su propustili da reaguju na kritike. Taj odnos sa zdravim mozgom vlastitih glasača je ono što dovodi do pada DS, a taj pad je počeo još tada pre 4 godine, kada su pale prve odluke da se stvarnost ignoriše i živi u virtulenoj stvarnosti, trošeći staru slavu.

Slično je i sa LDP. Arogantna stranka, koja je svoj legitimitet gradila na samoizmišljenoj razlici u odnosu na „zlokobni totalitet“, o kojem je pre 5 dana govorila Latinka Perović, danas nudi „dogovor“ sa SNS i zatrpavanje rovova između vlasti i opozicije. Onih istih rovova koji su svojski kopani nekoliko godina i na kojima je pravljena razlika između „zlokobnog totaliteta“ i LDP. Međutim, ova nedoslednost koja će biti kritikovana ovih dana, nije tu glavni problem. Glavni problem je što LDP smatra da je njegova navodna moralna superiornost tolika da može da nudi dogovore, a da niko ne sme da im uputi bilo kakvu kritiku. Drugim rečima, LDP je ona stara ideološka stranka, koja će sama odrediti šta je ispravno i šta je stvarnost.

U realnosti, LDP trguje ovim samoproglašenim legitimitetom i zapravo nudi SNS da im pozajme nešto od tog legitimiteta u zamenu za dogovor oko buduće koalicije sa najvećom strankom i privilegija i položaja koji idu uz to. Naizgled, idealna strategija. I bila bi takva da LDP već ima glasove koje može pozajmiti SNS i da ne idu novi izbori. Međutim, te glasove tek treba zaraditi, a ne vidi se zašto bi neki glasač glasao za buduće privilegije LDP u koaliciji sa SNS? Zašto odmah ne glasa za SNS? Šta ako sama SNS bude imala više od 126 poslanika? U skladu sa ignorisanjem realnosti kojoj uporno pribegava i DS, LDP pravi istu grešku koju su napravili na prošlim beogradskim izborima najavljujući da će posle izbora podržati Đilasa, pa su onda njihovi potencijalni glasači odmah glasali za Đilasa, a ne za njih. I sada će nuđenje dogovora SNS samo ojačati samu SNS, a LDP neće doneti ništa. Tačnije, sve zavisi od slučajnosti i od prelaženja cenzusa, a to je pretanka slamka za bilo kakvo prekidanje pada.

Iako stvaraju relativno primetnu buku, i DS i LDP zapravo rade na minimumu, čekajući dogovore sa onima koji pokazuju neku energiju. Treba se pomiriti sa tim. Ukoliko nastave da rade na minimumu energije i da „igraju za raju“ pertvoriće se u plavo-žute i ljubičaste patuljke, priveske SNS. Ako ovima ti privesci budu potrebni.

Ništa se u svemiru neće naročito uzbuditi zbog toga.