Yanis Varoufakis: Evropski plan kaznene privatizacije za Grčku

Povezani članci

• Roko Markovina: MOJ ODGOVOR GOSPARU DARKU KACIGI DUBROVČANINU
• Laku vam noć, “ekonomisti”!
• Zona umraka
• Nema portala za izbjeglice
• DOKLE VIŠE DA SE MI STIDIMO?
• To je tvoja zemlja

Na skupu održanom 12. jula, lideri evrozone su izdiktirali grčkom premijeru Ciprasu uslove kapitulacije. Užasnut alternativama, on ih je prihvatio. Jedan od postavljenih uslova ticao se raspolaganja preostalom grčkom imovinom u javnom vlasništvu.

Piše: Yanis Varoufakis,

Preveo: Đorđe Tomić, pescanik.net

Na skupu održanom 12. jula, lideri evrozone su izdiktirali grčkom premijeru Ciprasu uslove kapitulacije. Užasnut alternativama, on ih je prihvatio. Jedan od postavljenih uslova ticao se raspolaganja preostalom grčkom imovinom u javnom vlasništvu.

Lideri evrozone su zahtevali da se preostala javna imovina Grčke unese u fond sličan Trojhandu – holdingu preko kog je posle pada Berlinskog zida obavljena rasprodaja i privatizacija imovine bivše Istočne Nemačke, po skraćenom postupku, uz velike finansijske gubitke i sa razornim posledicama po zaposlenost.

Grčka verzija Trojhanda je trebalo da se nalazi u Luksemburgu, pod upravom i kontrolom nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea koji je ovaj aranžman i smislio. Fond bi imao zadatak da u roku od tri godine okonča privatizaciju, bez obzira na ponuđene cene. Ali dok je privatizaciju u režiji nemačkog Trojhanda pratila značajna podrška u obliku zapadnonemačkih investicija u infrastrukturu i velikih socijalnih transfera u korist stanovnika Istočne Nemačke, grčki narod ne može računati na spoljnu pomoć.

Euklid Cakalotos, koji me je pre dve nedelje zamenio na mestu ministra finansija, učinio je koliko je mogao da ublaži najrazornije posledice osnivanja grčkog Trojhanda. Izborio se da fond bude premešten u Atinu i ubedio grčke kreditore (Trojku koju čine Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetrani fond) da učine ustupak i produže rok za prodaju na 30 godina, umesto prvobitnih tri. To je veoma važno, jer omogućuje grčkoj državi da potcenjenu imovinu sačuva do oporavka cena koje se zbog recesije trenutno nalaze na istorijskom minimumu.

Ali avaj, uprkos malim ustupcima, grčki Trojhand je i dalje užasna ideja i mrlja na evropskoj savesti. Što je još gore, propuštena je dobra prilika.

Plan je politički toksičan, jer će fond, uprkos tome što se nalazi u Grčkoj, praktično biti pod kontrolom Trojke. Finansijski je sumnjiv, jer će sav priliv biti usmeren na servisiranje duga za koji je sada i MMF potvrdio da je neodrživ. Ekonomski je osuđen na neuspeh jer je propuštena dobra prilika da se stimulišu domaće investicije koje bi doprinele neutralisanju recesionog udara kaznene fiskalne konsolidacije, što je takođe jedan od „uslova“ postavljenih 12. jula.

Nije moralo da bude tako. Predstavnicima nemačke vlade i Trojke uputio sam 19. juna alternativni predlog izložen u dokumentu pod naslovom „Okončanje grčke krize“:

„Grčka vlada predlaže da svu javnu imovinu (osim imovine od značaja za nacionalnu bezbednost, pružanje komunalnih usluga i kulturno nasleđe) objedini unutar centralne holding kompanije koja bi bila odvojena od državne uprave, a kojom bi se upravljalo kao privatnim preduzećem, pod pokroviteljstvom grčkog parlamenta, s ciljem da se maksimalno uveća vrednost kontrolisane imovine i generišu domaće investicije. Grčka država bi bila jedini deoničar, ali ona ne bi garantovala za obaveze i dugovanja holdinga.“

Holding kompanija bi imala aktivnu ulogu u pripremanju imovine za prodaju. „Na međunarodnim tržištima kapitala ponudila bi kolateralizovane obveznice“ radi prikupljanja 30 do 40 milijardi evra za „investicije u modernizaciju i restrukturiranje imovine pod kontrolom holdinga, uz uzimanje u obzir njihove sadašnje vrednosti“.

Ovim planom je bio predviđen i investicioni program u trajanju od tri do četiri godine koji bi generisao „dodatnu potrošnju u vrednosti od približno 5 odsto BDP-a“, čime bi se pod sadašnjim makroekonomskim okolnostima osigurao „multiplikator pozitivnog rasta koji premašuje 1,5“. To bi „trebalo da dovede do rasta nominalnog BDP-a od preko 5 odsto za nekoliko narednih godina“. S druge strane, to bi indukovalo „proporcionalni rast fiskalnih priliva“, što bi „doprinelo fiskalnoj održivosti i omogućilo grčkoj vladi da disciplinuje potrošnju bez daljih rezova u segmentu socijalne ekonomije“.

Prema ovom scenariju, primarni višak (koji ne uključuje otplatu kamata) s vremenom bi „dostigao potrebno ’izlazno ubrzanje’ kako u apsolutnim tako i u procentnim iznosima“. Na osnovu toga bi holding kompanija za godinu ili dve stekla „bankarsku licencu“ i „tako postala prava razvojna banka sposobna da privlači privatne investicije i ostvaruje zajedničke projekte sa Evropskom investicionom bankom“.

Razvojna banka kakvu smo predložili „omogućila bi vladi da bira koju imovinu će privatizovati, što bi garantovalo brže smanjivanje duga sprovođenjem najpovoljnijih privatizacija“. Zapravo, očekuje se da bi „vrednost imovine porasla i više od stvarnih iznosa uloženih u modernizaciju i restrukturiranje, zahvaljujući programu javno-privatnih partnerstava čija bi vrednost rasla zajedno sa rastom verovatnoće buduće privatizacije“.

Reakcija na naš predlog bila je gromoglasna tišina. Tačnije, ministri finansija evrozone koji sede u Evrogrupi nastavili su da globalnim medijima dostavljaju glasine da grčke vlasti i dalje nemaju kredibilan i inovativan predlog – što je njihov uobičajeni refren. Nekoliko dana kasnije, kada su shvatili da je grčka vlada spremna da kapitulira, iskoristili su priliku da Grčkoj nametnu ponižavajući, neinventivan i štetan model Trojhanda.

U odsutnom trenutku evropske istorije, naš predlog je završio na đubrištu. Možda će ga jednog dana neko tamo ipak pronaći i upotrebiti.