Wolfgang Klotz: Srpski razum i evropska vizija

Povezani članci

• Povodom presude za ubistvo devet civila u Bogdanovcima
• HAYAT I TV1: SEDMICA ZAKONA O RADU
• „Predsjednik Josipović je razočarao sve muslimane“
• Špijuni poput nas
• Smijeh slobode
• Pjesma Euroazije

Ukoliko političke pozicije izmestimo van toka događaja i definišemo kao nepromenljive, istoriju (koja će ih uprkos tome uvek pregaziti) ćemo neminovno percipirati kao pomeranje tektonskih ploča, tj. kao nekakav poentiran zemljotres. Tako nešto se u Srbiji nedavno dogodilo u vidu javnog pledojea ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića za podelu Kosova: Iz srpskog ugla to predstavlja zalaganje za pristanak na aneksiju severnog dela Kosova, čije je stanovništvo mahom srpske nacionalnosti, dok bi ostatak teritorije bio priznat kao nezavisna država. Pritom je ministar prekršio i važeći Ustav Srbije, u koji je za vreme prethodne Vlade Vojislava Koštunice uneta napomena o nacionalnom pravu na celokupnu teritoriju Kosova.

Ovo se desilo nedugo pre hapšenja generala Mladića, koju je predsednik Tadić opisao kao navodno poslednji nedovršen čin u istorijskoj tragediji Srbije. Sada je naposletku spuštena zavesa, okončano mračna razdoblje i ponovno uspostavljen „moralni kredibilitet Srbije pred svetom“. Dobro je što generalov slučaj potpada pod međunarodnu nadležnost i  što postupak neće biti vođen u nacionalnom domenu. Sada na novoj pozornici može da počne novi srpski istorijski igrokaz, sa novim režiserom i u interpretaciji izmenjenog ansambla – iako je publika ostala ista.

No osvrnimo se još jedanput na staru scenografiju, u trenutku kada se zavesa već spušta, jer ovde ništa nije prepušteno slučaju: Isti onaj ministar Dačić 20. maja ističe pojačano učešće policije u potrazi za beguncima Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem. I to se već moglo protumačiti kao najava hapšenja i ministrov pokušaj da sebi obezbedi barem deo lovorika.

No što se tiče uvek iste publike u starom i novom komadu, jedan je drugi akter zapravo presudni indikator, koji je u stanju da opipa puls naroda. U pitanju je vođa Srpske napredne stranke, nekada deo nacionalno-konzervativne Radikalne stranke Vojislava Šešelja, koji se sada nalazi u pritvoru u Hagu. Ova stranka, nakon mukotrpnog prelaska na model koji će biti kompatibilan sa Evropskom unijom, tokom proleća je organizovala dva velika protesta protiv srpske Vlade, a iza sebe ima i neslavno propali pokušaj stranačkog lidera Tomislava Nikolića da preduskršnjim štrajkom glađu iznudi izbore. Oni nisu mogli da ne prokomentarišu generalovo hapšenje, no šta god da kažu, izjavu će platiti teškim gubicima na jednom ili drugom kraju spektra potencijalnih glasača. Tako je u prvom javnom obraćanju rečeno kako „mi – kao i velika većina građana Srbije – ne možemo da iskažemo svoj stav, budući da ne znamo šta se tačno dogodilo i kakve će posledice hapšenje imati po budućnost Srbije“[1] Situacija je „problematična i neprijatna“, budući da haški Tribunal Mladića godinama traži pod optužbom da je činio ratne zločine, ali da „nikada nisu uspeli [međunarodna zajednica] da u Srbiji nametnu sliku o njemu kao zločincu i zlikovcu“.[2] Vrhunac izgovora bila je izjava da „zato što u Srbiji ne postoji sloboda medija više znamo o smrti Bin Ladena nego o hapšenju generala Mladića, koji nije bilo ko“[3], kao i da predsedik prvi treba dosta toga da objasni.

I tako su odmetnici od Radikalne stranke morali starim, odanim radikalima da prepuste mobilisanje javnosti protiv hapšenja Ratka Mladića. Nije mnogo ljudi došlo na demonstracije. Svaki put kada nekoliko stotina autobusa doveze žitelje onih regija Srbije, koje odlikuje stopa nezaposlenosti od 40 ili 60%, u Beograd na protest, parkiraju se oko Ušća, tržnog centra za beogradsku višu klasu. Ljudi izlaze iz ne previše udobnih autobusa i sa gađenjem primećuju automobile pred Ušćem. Sa Savskog mosta im se pogled pruža na Beograd, onaj Beograd koji je za sebe prigrabio sve što je njima uskraćeno. Kada napokon stignu pred Skupštinu, nije im više ni potrebna podstrekačka retorika sa bine. No ovo i nije istinski protest. Nakon dva sata usred mase ovog sveta, stranac stiče utisak da je u pitanju vapaj onih koji su i van okvira materijalnog izgubili svaki osnov egzistencije. Tako panično sluđeni, veruju da je Mladić njihov poslednji heroj, da se borio za njihove interese i da: to znači i ubijao.

U Banja Luci, glavnom gradu Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, okupilo se dvostruko više ljudi nego u Beogradu. No tamošnji politički matador Milorad Dodik na vreme je izvukao pouku iz neprilike u kojoj se našao njegov kolega iz Srbije, Nikolić. I on je primoran da očuva makar najmanju meru prihvatljivosti u Evropi, pa je tako u jednom razgovoru za srpsku televiziju iznašao zgodnu jezičku formulaciju kako se „u Srebrenici nesumnjivo dogodio zločin, koji nam kao naciji i narodu nije bio potreban. Stoga neko mora preuzeti krivicu i odgovarati pred sudom.“ Kako dalje kaže: „Svi, koji su u jedinicama Republike Srpske izdavali naređenja, dobili su uputstva da očuvaju dostojanstvo nacije. Ko to nije ispunio treba da odgovara.“[4]

Sve ovo pripada nižim sferama srpske politike. Putokaz ka visini pružiće nam diplomate koje doduše nisu više u službi, ali zato imaju svoje blogove po internetu i rado se predstavljaju kao „a retired US diplomat and UN peacekeeper, worked as part of US efforts to resolve the conflicts in Angola, South Africa and Sudan and as Director for Inter-American Affairs at the National Security Council…”[5]. To nam otkriva široki zamah misli i dela bremenitih istorijom, a ujedno objašnjava i bliske odnose sa srpskom diplomatijom, budući da im je pomenuta sklonost zajednička: Kao da živimo u poznom XIX veku, kada je valjalo prestrojiti čitave kontinente ili barem delove kontinenata, valjalo velikodušno povući granice, rasformirati carstva i stvoriti nove države. Za njih je Balkan i dalje projektantska tabla za vežbanje discipline zvane border design, dok će pre biti da evropska diplomatija na zapadnom Balkanu prepoznaje borderlinesindrom, čije simptome svim sredstvima pokušava da obuzda.

Vratimo se ministru unutrašnjih poslova Srbije i njegovoj ideji o podeli Kosova, koja zapravo i nije njegova. U stvari je „veliki mislilac“ i srpski književnik Dobrica Ćosić pre više od dvadeset godina istakao kako je to jedini način da se dođe do konačnog, istorijskog rešenja srpsko-albanskog sukoba. Ćosić je 1986. godine bio jedan o tvoraca Memoranduma SANU, iz kog je Milošević crpeo inspiraciju i legitimitet za svoju politiku. Današnji ministar unutrašnjih poslova devedesetih godina bio je glasnogovornik Miloševićeve Socijalističke partije Srbije.

„Konačno i istorijsko rešenje“ konflikta traži i predsednik Tadić, ali zbog prirode funkcije ne sme sebi da dozvoli verbalno kršenje Ustava kao ministar unutrašnjih poslova. Ministar spoljnih poslova takođe ne može, budući da je u podeli poslova u kabinetu njemu dopala uloga nepopustljivog zastupnika maksimalnih zahteva Srbije. Osim toga je – što je već po sebi začuđujuće – njegovo Ministarstvo zaduženo za pregovore sa Prištinom, koja se opet smatra sastavnim delom državne teritorije. Iako još uvek ima vlastiti portfelj, čini se da je aktuelni ministar za Kosovo i Metohiju odveć beznačajan da bi na međunarodnom terenu zastupao stanovište Srbije. Zamenik predsednika Vlade Božidar Đelić, zadužen za evropska pitanja, po mogućstvu ne bi trebalo da izjavama o Kosovu ugrozi ambiciju Srbije da dobije statusa kandidata za pridruživanje Evropskoj uniji. Tako preostaje samo ministar unutrašnjih poslova, koji „ličnom procenom“ može da unese novi polet u međunarodnu igru. A on će samo nekoliko dana nakon što je Mladić isporučen imati još šta da kaže: Beograd je zapravo od samog početka trebalo da sa Tiranom pregovara o Kosovu; ona bi uzela svoj deo, a Beograd zadržao svoj.

Ali Evropska unija je blokirala (i još uvek blokira) igru. Za nju se naime pomenuti borderline sindrom manifestuje pre svega u brojnim željama za pomeranjem granica ili barem za pregovorima o pomeranju granica. No to je Evropska unija još odavno jednoglasno odbacila, budući da se presedana, odn. domino efekta, plaši kao đavo krsta. Pritom se čini da je srpski predlog, ukoliko možemo da navedeni stav ministra unutrašnjih poslova izvučemo iz sfere ličnog stava, pak tako razuman i da nailazi na široki konsenzus u srpskom društvu: Ukoliko svet zahteva od Srbije da se odrekne Kosova na osnovu toga što već preveliki broj tamošnjih Albanaca želi nezavisnost od Srbije, zašto bi tom istom Kosovu pripao i severni deo, čije stanovništvo jednako ne želi da živi u pretežno albanskoj zemlji? Evropska unija kaže kako se naprosto desilo (i to ne bez vlastite krivice na srpskoj strani!) da to i takvo Kosovo stekne nezavisnost i kako su „danas granice na Balkanu definitivno povučene“[6]. Srbija tvrdi kako je Evropska unija nezavisnošću Kosova stvorila upravo onaj presedan, koji bi po logici stvari sada važio i za Srbima nastanjeni sever.

Evropska unija je pod temom Regional Cooperation primorala Beograd i Prištinu da sednu za isti sto; ako ih i nije primorala, a ono ih je barem pogurala. Za tim stolom neće se voditi pregovori, već se proces skromno naziva razgovorom. Unija je ujedno jasno definisala šta ne može biti predmet tih razgovora: pitanje statusa Kosova. Pod Regional Cooperation podrazumeva se da Evropa neće primiti nove zemlje članice sa neraščišćenim susedskim odnosima. Ali kako da Srbija i Kosovo raščiste odnose, ako ne treba da pregovaraju o tom pitanju? Kako da sada te dve strane pronađu rešenje za pitanje telekomunikacionog sistema, registarskih tablica, carinskih pečata; kako da razgovaraju o ljudima koji su nestali pre dvanaest godina, o vraćanju kosovskih katastarskih dokumenata u Prištinu, o penzionim pravima kosovskog stanovništva na osnovu socijalnog osiguranja iz osamdesetih godina i o hiljadama drugih stvari? Za nisu sve ove teme 1999. godine bile dobrodošlo sredstvo za međusobne provokacije? I zar nisu upravo i poslužile u tu svrhu zato što je svaka od ovih stavki na neki način povezana sa državotvornim statusom i suverenitetom?

Srpska diplomatija je – ne računajući aktuelnog čelnika – premazana svim bojama evropske istorije iz protekla dva stoleća. Sada u razgovorima sa Briselom pokazuje kako je spremna na kompromis, dok u Beogradu vrši pritisak. Prema tačno proračunatom rasporedu isporučuje Evropskoj uniji traženog generala Mladića na tacni. I upravo u trenutku, kada ovaj sleće u Holandiju, traži od Evrope da ispuni svoj dug – i to statusom kandidata za Srbiju! Spram toga je kosovska diplomatija nevinašce: Tek izabran, sumnjiv predsednik, čiji je prvi značajniji čin na funkciji  – a bezmalo i jedini pre nego što ga je Ustavni sud razrešio – dogovor sa Francom Bekenbauerom da će se angažovati za prijem Kosova (i to upravo sada!) u savez FIFA. Zatim dolazi uvažena naslednica na predsedničkoj funkciji, koja je u kancelariji američkog ambasadora toplo preporučena premijeru kao željeni kandidat Vašingtona…

Umesto da Evropska unija napokon sve svoje zemlje članice privoli na jednoglasno priznanje Kosova i Vladu te zemlje otvoreno i sa punim autoritetom nepodeljenog priznanja pošalje na razgovore sa Beogradom, ona se upliće u vlastite pokušaje krpljenja i uporno defanzivno sanira tamo gde je neophodno ofanzivno formiranje. Bespotrebno sužava vlastiti prostor za manevar; jer umesto kuriranja borderline sindroma vetom u okviru razgovora, postoji i alternativna metoda. Ovo je pre pokušaj da se status quo po pitanju granica proglasi stanjem bez alternative, što bi bila objava navodnog kraja dosadašnje istorije na Balkanu. Umesto toga Unija bi mogla (van granica opšteg međunarodnog prava) da pokrene uređen postupak i postavi set kriterijuma, po kojima bi promena državnih granica bila prihvatljiva jedino u Evropi i da sve zemlje Balkana obaveže na poštovanje tako definisane metode. 

No iza veta Evropske unije krije se jedan drugi, neizgovoreni argument, koji izlazi na videlo obično samo kada je reč o Republici Srpskoj. To je naime jabuka razdora koja jasno pokazuje da svako izlaženje u susret zahtevima Srbije predstavlja i pozno, barem delimično prihvatanje njenih ratnih ciljeva iz devedesetih godina. U slučaju Republike Srpske ratni cilj nerazdvojivo je povezan sa ratnim metodom, čiji je simbol genocid u Srebrenici i ime već višestruko pominjanog generala. No, kako beogradski intelektualac i advokat Srđa Popović piše nakon Mladićevog hapšenja, Republika Srpska ipak postoji i predstavlja – nebitno da li kao deo Srbije, nezavisna država i kao entitet Bosne i Hercegovine mimo svoje volje – rezultat Dejtonskog sporazuma i upravo navedenog genocida. Ova tvorevina ne može uživati legitimitet, ukoliko politički legitimitet ima ikakve veze sa moralom. A ipak je Evropa prihvata kao politički subjekt. Njen predsednik saziva separatističke referendume, samo da bi ih nešto kasnije poništio, nakon što je ceo svet dovoljno negodovao. Stanovništvo je za predsednika izabralo čoveka, koji državu Bosnu i Hercegovinu naziva impossible state, budući da bi daleko uobičajeniji izraz failed state narušio i njegovu vlastitu funkciju kao deo te države. No isto to stanovništvo izražava najveći stepen i najstabilniju simpatiju za brzi ulazak u Evropsku uniju (80%) na celom Balkanu. A ako predsednik ponovo pretera, doći će Ketrin Ešton da ga iskritikuje, što pre nje nije pošlo za rukom ni OHR-u niti bilo kom drugom evropskom ili američkom diplomati. „Vidite kakav sam ja dasa. Evropa je morala da pošalje Eštonovu – sve zbog mene!“ – čini se da je upravo ovo stav Milorada Dodika.

Evropa dakle na tom hajdegerovskom Balkanu već odavno komunicira sa „bivstvujućim“ (entitetom), koje je kao takvo proizašlo iz ratnog ilegitimiteta. No verovatno bi se u istoriji za sve, što bi možda potpadalo pod kategoriju bivstvujućeg, pronašao nekakav presedan, na koji bismo se mogli pozvati. Ukoliko bismo dakle pobrojali svaki mogući domino-efekat, onda bi, nakon severa Kosova Srbiji, zapad Makedonije pripao Albaniji, Preševo i Bujanovac južnoj Srbiji (Kosovu), Sandžak na jugozapadu Srbije Bosni i Hercegovini, a Republika Srpska u Bosni i Hercegovini Srbiji. Nakon toga bi smanjeno, pa opet uvećano Kosovo još moglo da pokrene raspravu o pripajaju Albaniji, koja je svakako već dobila zapad Makedonije, a ostatak Bosne i Hercegovine mogao bi da zahteva privilegovano partnerstvo sa Hrvatskom. Tako bi se za preostali deo Makedonije i malu Crnu Goru u najgorem slučaju obistinila turobna izjava srpskog istoričara i ambasadora u Parizu Dušana Batakovića da će se „pre ili kasnije svi vratiti podvijenog repa“. Bilo da se to može izbeći ili ne, u tom bi slučaju zapravo cela priča bila već završena. Neke posebno vatrene patriote ma koje nacionalnosti možda bi odlučili da se presele u matičnu zemlju. Niko im to ne bi osporio.

Ali šta nam govori status quo, ako se postojanje entiteta zapravo svodi na nemogućnost postojanja, odnosno na nemogućnost vlastite državnosti?Status quo pokazuje kako hercegovački Hrvati i te kako poseduju i hrvatske pasoše i kako bi im određene političke struje u Hrvatskoj drage volje omoguće i pravo glasa u toj zemlji. Ujedno i veliki broj Mađara, koji živi u Vojvodini, dakle u pokrajini Srbije, poseduje i pasoš Republike Mađarske, baš kao i veliki broj Mađara iz Transilvanije i Slovačke. I među stanovnicima Moldavije rumunski pasoš važi za dragocenost, jer zahvaljujući njemu za tren oka postaju građani Evropske unije, kao što na jugoistoku Srbije u čitavim selima vozila imaju isključivo bugarske tablice, budući da su osiguranje i porezi povoljniji u Bugarskoj. Živalj Republike Srpske takođe je bio sebi obezbedio pasoše Republike Srbije, budući da je Bosna i Hercegovina nešto kasnije dobila viznu liberalizaciju. I opet je vizna liberalizacija, koju je Srbija dobila od šengenskog dela Evrope, teško pogodila stanovništvo na Kosovu. Jer da su prihvatili stanovište Beograda po pitanju državljanstva i izvadili srpski pasoš, imali bi prohodan put u Evropu, no po cenu izdaje Kosova. I tako žitelji Kosova stoički ukazuju lojalnost svojoj novonastaloj državi, dok muslimani iz srpskog Sandžaka, koji sebe zapravo nazivaju „Bošnjacima“, organizuju slavljeničku kolsku povorku kroz Novi Pazar, nakon što je Turska pobedila Srbiju u košarci. C’est la vie balkanique! Severno od Ibra, u Mirtovici, skoro da niko ne poseduje kosovski pasoš, a Rezolucija Ujedinjenih nacija 1244 nikome ne daje ovlašćenje da promeni nešto po tom pitanju.

Govorili smo o ofanzivnoj formacionoj snazi Evropske unije umesto defanzivne sanacije vlastitih zakrpa. Gde bi se ona dala primeniti, ako ne ovde? Iznenađuje da tokom protekle godine usred ovog vie balkanique nijedna izjava nekog političkog autoriteta Evropske unije nije toliko često citirana i komentarisana kao izjava Angele Merkel da je multikulturni koncept propao. Za Merkelovu je nezamislivo da u jugoistočnoj Evropi ova izjava znači isto što i pretnja ratom. Za ljude na Balkanu jednako je nezamislivo da u Nemačkoj i u Evropskoj uniji neko tek tako, usputno, može dati ovakvu političku izjavu. Bosanski novinar Zlatko Dizdarević ispričao je na konferenciji Fondacije Hajnrih Bel priču o pregovoru vođenom na sarajevskom aerodromu tokom rata. Dok su učesnici još sedeli za pregovaračkim stolom, stigla je vest o granatiranju naselja Alipašino brdo, pri čemu je poginulo devetoro dece. Šef bosanske delegacije pitao je učesnika srpske strane: „Do kada ćete nam ubijati decu?“, a ovaj mu je odgovorio: „Sve dok vi mislite da možemo da živimo zajedno!“ Ocena Angele Merkel odjeknula je kod mnogih na Balkanu i u mnogo čijim glavama to je bila potvrda upravo te planirane nemogućnosti zajedničkog života.

Možda bi trebalo više da se pozabavimo fenomenom da država u jugoistočnoj Evropi očigleno nije isto što i na zapadu kontinenta, i da pervertiranje, sa kojim se suočavamo, možda proizlazi iz uzaludnog pokušaja da je pretvorimo u ono što je (navodno) na Zapadu: u po mogućstvu etnički kompaktnu i „čistu“ nacionalnu državu. U ovom trenutku u jugoistočnoj Evropi postoje dve predstave o državi koje se razlikuju od zapadnoevropskog koncepta:

Protivurečan način na koji su stanovnici Republike Srpske glasali za predsednika i po pitanju Evropke unije predstavlja prvu mogućnost. Podrška Evropskoj uniji od 80% svedoči o njihovom stavu kako bi zapravo bilo mnogo bolje da su pod direktnom vlašću Brisela (slično su se izjasnili i Bugari pre nekoliko godina). Gospoda Barozo i Van Rompej i gospođa Eštoj prema ovoj ideji bili bi nekakvi savremeni potomci sultana, koji svojom sigurnom, no dalekom egzistencijom garantuju red u državi, ali se osim toga ne mešaju u pitanja svakodnevnog života. Prema modernom žargonu ovo bi bio flat state, gde su sve potrebe svakodnevnog života ostvarene kroz sistem i mrežu društvene lojalnost, koji su opet daleko od same države. No sve dok Brisel nema vlast u Bosni i Hercegovini, štanovništvo je u situaciji da u vezi sa svim svakodnevnim životnim pitanjima zavisi od moćnika, koji po mnogo čemu liče na mafijaške boseve. U skladu sa tim su veoma pažljivi i kada izlaze na izbore.

Nasuprot konceptu flat state javlja se bloated state (naduvana država), kakvu ćemo prepoznati u preambuli novog mađarskog Ustava [7]. Ona počinje izmoljavanjem Božjeg blagoslova za sve Mađare i pominjanjem četiri stvari kojima se svaki današnji „pripadnik mađarske nacije ponosi“ – jedna od njih je osnivanje države pre hiljadu godina. Ustavotvoritelji se „kunemo da ćemo očuvati duhovno i duševno jedinstvo naše nacije, rastrzane u previranjima prošlog veka“, priznaju „odanost, veru i ljubav“ kao „osnovne vrednosti našeg zajedništva“ i „porodicu i naciju“ kao principe zajedničkog života. Naposkletku veruju i da će „naša deca i unuci svojom darovitošću, istrajnošću i snagom duha ponovo stvoriti veliku Mađarsku“ – ma šta ovo značilo, imajući u vidu da je direktor Memorijalnog centra holokausta u Budimpešti otpušten svega nekoliko sedmica nakon što je usvojen novi Ustav.

Homoseksualci, lezbijke, komunisti, ateisti… Njih u ovom društvu nema, bududći da su u preambuli Ustava dosledno formulisani kriterijumi po kojima se neko isključuje iz mađarske zajednice, a svi od reda potpadaju pod slobodu odlučivanja pojedinca, a ne pod ingerenciju države. Ukoliko bi u okviru te nacije bilo i Jevreja, onda jedino zato što Mađari „poštuju različite verske tradicije“ – i to na osnovu „snage hrišćanstva, koje održava naciju“.

U ovom poređenju se pod pojmom flat state dakako ne podrazumeva neoliberalistički koncept takozvane „vlastite odgovornosti pojedinca“ i „rasterećenja države“ od elemntarnih socijalnih i strukturnih zadataka. Zapravo je mnogo više reč o pitanju koliko afektivne lojalnosti – ne računajući onu čisto građansku – država može da očekuje za to što ispunjava svoju odgovornost prema pojedincu. Radi se dakle o pitanju ustavnog patriotizma – ali na balkanski način, u obrnutoj postavci. Kao što smo videli na mađarskom primeru, moguća patriotskih osećanja prema tako apstraktnoj pravnoj tvorevini kakav je Ustav izgledaju kao fenomen iz neke druge galaksije. Upravo stoga se nekima učnilo opravdanim da de-apstrahuju Ustav tako što će u preambulu, koja je ujedno dobila i status „kreda“, uneti sve ono afektivno mobilišuće jezičko prenemaganje.

Bloated state je kao tip aktuelan u svim onim zemljama jugoistočne Evrope, gde populisti traže dobrobit (sopstvenu moć) u okviru takozvanog nacionalnog identiteta. Sa maglom identiteta meša se i dim iz kadionice nekakve novootkrivene, no ipak predprosvetiteljske religioznosti, čiji su institucionalni predstavnici nezaobilazni saveznici u ovoj borbi za moć .

Ukoliko kao dete albanske porodice odrastam u Preševu, u Srbiji, albanski će mi biti maternji jezik. Ukoliko kao dete naučim da mrzim „Srbe“, neću naučiti većinski jezik svoje države. S druge strane će mi ta država, sve dok smatra da je albanska manjina više mrzi nego što je prihvata, u najboljem slučaju omogućiti da pohađam albansku školu, da ni ne govorimo o albanskom univerzitetu. Kada odem u glavni grad, moraću se nekome predstaviti. Neću moći na javnom mestu da govorim albanski, a da pritom ne rizkujem da me neko fizičkina padne. Kada postanem punoletan, otići ću u Prištinu i podneti zahtev za dobijanje kosovskog pasoša. Ukoliko želim da u Srbiji postanem državni službenik, moraću, hteo ne hteo, da naučim meni strani jezik većinskog društva. Ali ću iz inata slušati kosovski radio i gledati kosovsku televiziju. Biću primoran da se prijavim na studije u Prištinu, Tiranu ili Tetovo (u Makedoniji), ali mi moja vlastita država na domaćem tržištu rada neće priznati diplomu, koju tamo steknem. S druge strane, moja država neće imati nikakvog uticaja na to šta ću u kosovskoj školi i na albanskom fakultetu naučiti o istoriji i kulturi upravo te Srbije, a ubrzo ću biti i ubeđen da znam zašto sam još kao dete naučio da mrzim „Srbe“.

Zapadna Evropa ima tu privilegiju da je u njenom slučaju uvek reč o građanima sa migracionim poreklom, dakle o pridošlicama. Tamo im je integracija delom omogućena, a delom se od njih zahteva. Ta integracija ujedno uvek podrazumeva da oni moraju da dođu do nekakve tačke, na kojoj domaće stanovništvo samim rođenjem već jeste. Balkan stoprocentno čine migranti, koji su pak oduvek već bili tu gde su danas. I izbeglice, koje su tokom rata devedesetih godine došle iz Krajine u Srbiju, došle su tamo gde su smtrale da će naći one koji su oduvek bili isti kao one same. Danas bi mogle da u Vojvodini sednu u automobil i voze se pet sati do stare domovine, ali zapravo ne znaju da li to zaista žele.

Kakva je to razlika između integracije pridošlica i onih koji su oduvek bili tu? Ko ne prihvata nova pomeranja granica na Balknu moraće da ima dve geografske karte; jer integracija onih koji su oduvek bili tu može uspeti jedino ako postojeće zemlje postanu flat states, u kojima će građani plaćati porez i koristiti državne pogodnosti.Flat state – za razliku od ambicija sadržanih u mađarskom Ustavu – nije voljena država, ali je takva država ujedno naučila i da opstne bez te ljubavi. Sve, na šta bi pomenuta ljubav mogla biti usperena, mora se proživeti na nekoj ravni ispod same države, ali da država pritom ne bude dovedena u pitanje. Od jezika, preko religije, narodne muzike, šara na narodnoj nošnji pa sve do recepata, novina, televizijskih i radio stanica i broja studenata – sve bi se to moralo organizovati na jednoj drugoj geografskoj karti, čije su granice sasvim drugačije o državnih.

Taj će proces ipak morati da iznesu same države. Jer demos i etnos, posmatrani kao dva konkurentna ili i isključiva koncepta državnosti, neće dovesti ni do kakvog rešenja. Etnos će uvek zahtevati vlastiti prostor, i to u formi javnog prostora. Kako dakle da zagovornicima etnosa objasnimo da u školama u Bosni mogu da se organizuju večenji kursevi folklora, ali ne i entički odvojena nastava matematike? I šta ako bi i pristali po pitanju matematike, ali ne po pitanju istorije? I ako se demokratski korektno pozovu na svoju parlamentarnu većinu?

Ustavni sud u mađarskoj sada više neće moći da razjasni zašto je direktor Memorijalnog centra holokausta dobio otkaz. Ali ta situacija jasno pokazuje zašto je neophodno da države jugoistočne Evrope budu ustavno uređene kao flat state. Ukoliko se iza evropskog imperativa i veta na Balkanu krije vizija o dvema geografskim kartama, onda bi se na kraju na Balkanu, koji je obeležen migrantima koji su oduvek tu, mogao razviti koncept, od kog bi čak i zapad kontinenta mogao da nauči nešto o integraciji onih sa migracionim poreklom. Buduća Evropska unija – uključujući i celokupan Balkan – kao savez država, u kojma se briga države o građanima uzvraća jedino građanskom lojalnošću, država koje ne zahtevaju identitet, jer im nije potreban i koje ga ne određuju, jer on svakako oduvek postoji; koje ne traže ništa sem ispunjavanja građanskih dužnosti i to ne obrazlažu ničim do manje ili više slučajnim obitavanju individue na njihovoj teritoriji.

Peščanik.net