Virusu se pomolimo, korono pomiluj!

Povezani članci

• Ni život djece, ako nisu »naša«, više nije mjera stvari
• Politizovani intelektualci
• Katolički spam
• Igor Serdar: Isti, isti, pa opet isti…
• Dijete od ministra
• Fukara

Foto: EPA

Nama treba svemogući Bog, moćniji od načelnika Generalštaba, surovi osvetnik i Vrhovni Zaštitar vernog fetišističkog stada, a ne neki bednik koji je dozvolio da bude uhvaćen i skončao na krstu, u teškim mukama. Nama treba car, gospodar, vladalac, moćnik, vasilevs, sveti ratnik, a ne ova smejurija od mesije, taj – što reče Krleža – “astralni, zvezdani ljiljan u mučionici velikog inkvizitora”. Sačuvaj nas Bože takvog Boga i sakloni!

Piše: Tomislav Marković

Širom sveta opustela svetilišta i hramovi: papa Franjo se moli na pustom Trgu svetog Petra, zabranjeno hodočašće u Meku i Medinu, džamije opustele, ruski patrijarh Kiril zatražio od vernika da za Vakrs ostanu u svojim domovima, u Indiji zatvoreni hinduistički hramovi, budistički hramovi diljem Azije zvrje prazni, neki budistički monasi na Tajlandu bacili se na ručni rad – prave zaštitne maske… Epidemija korona virusa uticala je drastično na verski život, suspendujući tradicionalna religijska okupljanja zbog opasnosti od zaraze.

Za to vreme u Hrvatskoj, Srbiji i Republici Srpskoj katolici i pravoslavci prkose bolesti i državi, hrabro se okupljaju po hramovima i zbijaju u gomile, sveštenici služe mise i liturgije kad im vreme nije, a neustrašivi vernici celivaju ikone i pričešćuju se istom kašičicom. Dobro, crkve su zvanično popustile pod pritiskom države, ali zato mnogi odmetnuti sveštenici i biskupi ne zarezuju poštovanje mera opreza, pa organizuju korona žurke u crkvama. U tome ih podržavaju brojni vernici, što uživo što po društvenim mrežama, tumačeći razumne zabrane okupljanja svih građana kao napad na crkvu, još jedno gonjenje kao u doba starog Rima, kao bogoborstvo i pokušaj zatiranja istinite vere u laosu.

Nisu naši fanatici obreda usamljeni, nisu čak ni najradikalniji. Na primer, Rodni Hauard-Braun, pastor evangelističke crkve na Floridi, opirao se merama fizičkog distanciranja, tvrdeći da je crkva najsigurnije mesto, pa su ga zato uhapsili. Džeri Falvel Mlađi, koji je otvorio svoj Univerzitet Liberti, da bi se kasnije ispostavilo kako su se mnogi studenti tu zarazili covidom-19. Mitropolit Pavel Lebid Ukrajinske pravoslavne crkve (ogranak Moskovske patrijaršije) i nastojnik Kijevsko-pečerske lavre pozvao je vernike da dolaze u crkvu i da se pričešćuju. Rezultat? Više od 60 monaha iz Kijevsko-pečerske lavre je pozitivno na korona virus, manastir je postao žarište epidemije, a dvojica iz tog svetilišta – jerođakon Naum Fedjakin i arhimandrit Nektarije Kovaljenko – već su preminula. Najluđe je u Bugarskoj, tamo je država potpuno kapitulirala pred crkvom, a premijer Bojko Borisov je rekao da će hramovi biti otvoreni za vernike na Vaskrs jer je „mnogo ljudi očajno i oslabljenog duha”. A poznato je da je smrtonosna bolest sa letalnim ishodom najbolji lek protiv očajanja i slabosti duha. Nema čoveka – nema ni očaja!

Koronarni ekumenizam: Pravoslavni katolibani

U ekstremnim krilima katoličke i pravoslavne crkve na prostoru bivše Jugoslavije dogodilo se pravo malo čudo. Korona virus ujedinio je najljuće protivnike ekumenizma, vernike i klerike koji ispovedaju etnonacionalističku verziju hrišćanstva, nepomirljive neprijetelje i zaklete protivnike. Ono što ni Gospodu nad vojskama nije pošlo za rukom, uspelo je jedno minijaturno biće i to bez ikakvog napora.

Vladika banatski Nikanor poručuje vernicima: “Gospod Hrist je najbolji lekar i on daje najbolje lekove, kroz svetu tajnu pričešća, to je najbolji lek!“ Don Nikola Galov iz Segeta pokraj Trogira mirno služi mise i prkosno poručuje: „Žalostan je vjernički duh koji se bolesti i zaraza boji! Je l’ se Isus naš Krist bojao bolesti i bolesnih? A naši ‘vjernici’ zavukli se u mišje rupe!” “Sveto pričešće nije od ovoga svijeta – pa samim tim ne može biti sredstvo širenja zaraze”, nadovezuje se sveštenik Gojko Perović iz Mitropolije crnogorsko-primorske.

Slavonski sveštenik don Andrija Vrbanić takođe je služio misu i okupljao vernike koji se više boje propuštene Božje službe nego virusa. Eparhija bačka koju vodi episkop Irinej okomila se na nepokorne teologe koji smatraju da pričešćivanje zajedničkom kašičicom nije baš najsrećniji način borbe protiv zaraze: “Ako neko javno tvrdi da je Pričešće rizik po zdravlje, za njega ne bi smelo biti mesta u crkvenoj prosveti jer, budući da je neznaven, ne može biti učitelj drugima, a po kanonskoj akriviji takav bi morao i da bude isključen iz crkvene zajednice”. Petar Dragojlović, iguman manastira Pinosava u Eparhiji šumadijskoj, preporučuje alternativnu pravoslavnu medicinu kao metod borbe protiv epidemije covida-19 i drugih prenosivih bolesti: „Od kad se zna za zarazne bolesti ljudi su lek od njih i svake druge pošasti tražili i dobijali upravo klečeći pred svetim ikonama i celivajući ih u Hramu Božijem. Tražili su i dobijali isceljenja u Svetoj Čaši Prečistog Tela i Presvete Krvi Hristove. Isceljivali se masovnim Svetim Litijama, osvećenjem vode i molitvom”.

Don Josip Delaš iz Splita je u svetom ratu protiv Satane i njegove zemaljske filijale:  “Imat ćemo misu i za Uskrs, pa neka oni, ajde ja ću ih nazvat, svi koji su protiv Boga i Crkve, se u ime đavla protive onome što je istina i dobro. Protiv Boga, vrijednosti i ljudskih prava. Neka bude šta bude, ali mi ćemo imat misu”. Kad su policajci došli u njegovu crkvu, don Delaš je pogledao naviše, u pravcu neba, i zatražio hitnu intervenciju od svog nadređenog: “Bože, je l’ me čuješ, kazni ih na moj zahtjev!” Pošto se Bog oglušio na zahtev svog vernog sluge, proglasivši ga za neosnovan i nehrišćanski, Delaš se prvom sledećom prilikom verbalno okomio na novinare: “Neka vas đava nosi, ajte k vragu. Odnia vas đava što prije”. Kad već Bog neće da usliši molitvu, treba pokušati sa njegovom konkurencijom. Đavo je bio nešto prijemčiviji za svešteničke molbe, pa je odmah delovao preko svojih zemnih predstavnika, takozvanih vernika, koji su napali snimateljku N1 i novinarku Dalmatinskog portala, priklještivši joj ruku crkvenim dverima.

Ne može nam virus ništa, jači smo od sudbine

Bilo je nebrojeno sličnih primera, recimo na Hvaru je održana procesija Za križen i to uz dozvolu Stožera civilne zaštite RH. U Srbiji su se vernici samoorganizovali i zatražili od patrijarha Irineja da omogući vernicima da prisustvuju liturgiji na Vaskrs. Peticiju su pokrenuli dežurni branitelji Kosova, Republike Srpske, nagovarači na rat i pogibiju, negatori genocida, rečju – ugledni srpski intelektualci kao što su Slobodan Antonić, Miloš Ković, Časlav Koprivica, Nikola Malović, Slobodan Reljić, Dušan Proroković, Vladimir Dimitrijević, Ljiljana Čolić, Miša Đurković. Mladen Parlov, dekan splitskog Katoličko-bogoslovnog fakulteta veli da je “misa bez vjernika izdaja”, te hrabro prkosi smrti: “Misa se mora slaviti po cijenu života sa strane svećenika”.

Zanimljivo je da je i veliki broj vernika krenuo za neustrašivim sveštenstvom koje se ne boji da će zakačiti virus, a još manje da će nekog njime zaraziti. Ili ih za druge jednostavno nije briga. Silni se komentari na tu temu mogu pročitati po portalima, evo samo nekih, u hrvatsko-srpskom ekumenističkom korona miksu:

“Isus je rekao ‘Zaista, kažem vam, ako imate vjere koliko je zrno gorušice te reknete ovoj gori: ‘Premjesti se odavde onamo!’, premjestit će se i ništa vam neće biti nemoguće’. I zato, vjerujmo našem Bogu svom snagom našeg uma, srca i duše da će sve biti u redu”.

“Nema potrebe da se čisti kašičica, jer Anđeo Gospodnji nevidljivo Čisti kašičicu, posle svake osobe koja se pričesti”.

“Svečenik radi ono što treba a zlo ga ne može zaustaviti.”

“Pa post je ljudi moji i normalno je da đavo radi svoj posao. On neka radi svoj posao,a mi znamo svoj. Nema vaskrsenja bez velikog petka i stradanja. Moramo da stradamo.I ovo je velika ljubav Božija da se vidi ko je vera,a ko nevera.dobro je poznato da se nikad preko Pričesća niko nije razboleo niti preneo bolest, cak su se mnogi i isceljivali”.

“Danas je crkva izdala boga, danas kada smo trebali slaviti uskrsnuce njegova sina,svecenici se uglusili, pokleknuli pred ovozemaljskom silom zvanom virus. Isus nas je ucio da cemo zivjet i kad umremo, pa zasto se bojimo virusa, umrimo da bi vjecno zivjeli”.

“Naučnici koji su u Rusiji vršili ispitivanja kašičice posle pričešća vjernika nisu našli ni jednu bakteriju, što je i njih iznenadilo”

“Ići u crkvu nahraniti i napojiti dušu je isto važno kao i jesti i piti. Grijeh je zatvarati i udaljavati se od crkve i sluzenja svete euharistije.”

“NEVERNICI!!!! Pustite nas vernike na miru! Kašičica za pričešće nikad nikog nije ubila, nikada niti neće! Nisu ni Turci sprečili moje pretke, nisu ni komunisti a neće ni ova bolest!”

I za kraj, jedan komentar koji se ponovio bar 666 puta: “Niko se nikad nije zarazio pričešćem”. Sa ovom laičkom dogmom slažu se i vrhovni teološki autoriteti u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, od patrijarha do brojnih episkopa. Ovu zanimljivu epidemiološku ekspertizu crkvenih glavešina opovrgao je sveštenik i docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Vukašin Milićević, pa ga je patrijarh, ne časeći časa, kaznio zabranom javnih nastupa i vršenja svešteničke službe, i prosledio ga Crkvenom sudu.

Teološki utuk licemerstva

Pravoslavni teolog iz Tibingena Vladimir Latinović napisao je oštar tekst o tome da je pričešćivanje u doba korone opasno po život. Na kraju teksta “Od hrane do leka: Efekti pričešća na telesno zdravlje”, objavljenog na sajtu teologija.net, Latinović onima koji i dalje misle da pričešće ne prenosi koronu i druge viruse preporučuje dva praktična načina da se razuvere.

Prvi je da neka laboratorija izvrši virološku i bakteriološku analizu pričešća, a drugi vredi navesti u celini: “Drugi način je ujedno i ono što bih savetovao onim kliricima (episkopima i prezviterima) koji smatraju da verni treba da se pričešćuju i u doba korone: ukoliko ste toliko uvereni da pričešće ne prenosi viruse idite u karantine gde se nalaze bolesni od koronavirusa, služite liturgiju sa njima, pričešćujte ih i potom upotrebljavajte ostatak darova. Na taj način ćete najbolje pokazati ne samo svoju veru, već i to da vaše odluke nisu licemerne, tj. da ste spremni da iza njih stanete (bukvalno) svojim životima. Naše ophođenje u ovoj situaciji nije pitanje vere, već pitanje zdravog razuma. Možda je u tome i problem?”

Naravno, na razumne i utemeljene tvrdnje ovih teologa pobornici pričešća i masovnih okupljanja u vreme epidemije reagovali su žestoko, odbacujući bilo kakvu pomisao o privremenom ukidanju liturgije i pričešćivanja. Jednostavno, radi se o teološkom sporu i sukobu različitih bogoslovskih pristupa složenim problemima liturgike, eklisiologije i sotiorologije. Ni sami fanatici misa i liturgija nisu jedinstveni, već su razvili različite teološke odgovore na problem epidemije.

Teologija pancira

Dominantna struja među nebojšama ispoveda nešto što bi moglo da nosi naziv pancir-teologija. Oni veruju da im virus ne može ništa, jer ih Bog štiti od zaraze. Sveti Duh se tu javlja kao neka vrsta neprobojnog pancira kroz koji nijedan opasni mikroorganizam ne može da se probije. Bog je Vrhovni Telohranitelj, Večni Zaštitar, Gospod nad vojskama obezbeđenja koji stvara neku vrstu magičnog nevidljivog štita oko vernika i putira, tako da niko ne može da se zarazi korona virusom, čak i kad bi u naletu suicidnih poriva to i poželeo.

Bog je dužan da skrbi za svoje verne sluge, a ponajviše za one koji u njega slepo veruju, ne priznaju prirodne zakone sveta koji je on stvorio, čvrsto veruju u sveto srpstvo ili blaženo hrvatstvo, mrze komunjare, a Tita smatraju otelotvorenjem đavola. Na sve te brojne zasluge Bog je dužan da odgovori pravičnom nadoknadom u vidu zaštite sujevernika od zaraznih bolesti i drugih ovozemaljskih nevolja. Fer trampa. To je taj najnoviji novi savez: Svemogući Sekjuriti i njegova verna pastva, ubeđena da virus samozvanim pravednicima ne može ništa. Korona je za grešnike, kruna je za pravednike.

Teolozi pancira su duboko ubeđeni da mogu da preduzmu bilo kakav rizični poduhvat i da se izlože pogibelji, bez ikakve opasnosti da će im se bilo šta loše dogoditi. Čak i kada bi se popeli na vrh oblakodera i hrabro zakoračili u prazninu, ostali bi nepovređeni, jer je Bog njihov štit i uzdanje, i to pošteno plaćeno redovnim posećivanjem crkve i davanjem milodara. Što pomalo podseća na jednu epizodu iz jedne nepopularne knjige: “Tada ga đavo povede u Sveti grad i postavi ga na vrh hrama i reče mu: ako si Sin Božiji, baci se dole; jer je napisano da će ‘Anđelima svojim narediti za tebe, i na rukama će te nositi, da gde ne zapneš za kamen nogom svojom’. Reče mu Isus: i to je napisano: ‘Ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga’”.

Teologija ruskog ruleta

Nešto malobrojnija grupa obrednih fetišista ne veruje da je potpuno zaštićena od zaraze, već dopušta mogućnost da će ih virus pohoditi, uprkos njihovoj nesalomivoj veri u Boga. Oni ispovedaju teologiju ruskog ruleta, kockajući se sa sopstvenim životom, ali i sa životima drugih koje bi mogli da ugroze. Žrtvovanje sosptvenog ili života bližnjeg smatraju poštenom cenom za odanost ritualu, jer za njih Bog ne postoji izvan liturgije ili mise.

Hrist je prisutan samo u hramu, u svetom prostoru, a van njega nalazi se okrutni profani, sekularizovani svet koji sa Sinom Božjim nema nikakve veze. Pravi vernik dužan je da posećuje službe, pogotovo na velike hrišćanske praznike, da se pričešćuje krvlju i telom Gospodnjim, da se oseća blaženo među sebi sličnima, i to bi bilo to što se tiče vere u Hrista. Kao što nema spasenja izvan crkve, tako nema ni Hrista izvan mise. Ko je još video Hrista u nekom, šta ja znam, izgladnelom beskućniku, migrantu iz Sirije, bolesniku na samrti ili, daleko bilo, robijašu?

I ovo neobično liči na nešto, takođe na jednu epizodu iz one gorenavedene knjige: “A kada dođe Sin čovečiji u svojoj slavi i svi anđeli s njime, onda će sesti na presto slave svoje; i biće okupljeni pred njim svi narodi, i on će ih odvojiti jedne od drugih, kao što pastir odvaja ovce od jaraca, i postaviće ovce sebi s desne strane a jarce s leve. Tada će reći car onima s desne strane: hodite, blagosloveni Oca moga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od postanka sveta. Jer ogladneh i dadoste mi da jedem, ožedneh i napojiste me, stranac bejah i ugostiste me, go bejah i obukoste me, razboleh se i posetiste me, u tamnici bejah i dođoste k meni. Tada će mu odgovoriti pravednici i reći: Gospode, kada te videsmo gladna i nahranismo, ili žedna i napojismo? Kada te videsmo kao stranca i ugostismo, ili gola i odenusmo? Kada te videsmo bolesna ili u tamnici i dođosmo tebi? A car će im odgovoriti i reći: zaista vam kažem, ukoliko učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste”.

Skitnica, zakleti neženja, društveni marginalac

Autor ovih reči nije baš popularan među vernicima (a ni među nevernicima), jer je bio prilično sumnjiv tip. Siromašni stolar iz Nazareta koji je napustio siguran porodični posao i odao se skitničenju, nije imao nikakav imetak niti titule, bio je potpuno nezainteresovan za društveni položaj i građenje karijere, drugovao je sa odbačenima i parijama, sa bludnicama i carinicima, tipičan društveni marginalac svog doba, zakleti neženja, ljuti protivnik porodičnog života i njegovih takozvanih vrednosti, lišen straha za sopstvenu sigurnost, za to šta će jesti i gde će prenoćiti.

Propovedao je prilično šašave stvari, na primer: da treba voleti neprijatelje svoje, da se treba moliti za one koji nas kunu i blagosiljati one koji nas vređaju, da svakome ko od nas nešto zatraži treba traženo i pružiti, pa čak i više od toga – ako ti ko zatraži haljinu, podaj mu i košulju; ako neko traži od tebe da ideš s njim jednu milju, idi dve; ne uzvraćaj nasiljem na nasilje, ako te ko udari po obrazu, okreni mu i drugi, ukratko – daj onome koji od tebe traži, i ne okreći se od onoga koji hoće od tebe da pozajmi.

Pokazivao je potpuni nehaj prema nasušnim ljudskim potrebama i nesvakidašnju opuštenost glede zemaljskih briga. Evo šta veli: “Ne brinite se za svoj život, šta ćete jesti ili šta ćete piti, niti za svoje telo, šta ćete obući; zar nije život više od hrane i telo od odela? Pogledajte ptice nebeske, one ne seju niti žanju niti skupljaju u žitnice, pa ipak ih hrani Otac vaš nebeski; zar vi ne vredite mnogo više od njih? Ko od vas može brinući se dodati životu svome jedan lakat? I što se brinete za odelo? Pogledajte ljiljane poljske kako rastu; ne trude se niti predu; a ja vam kažem da se ni Solomon u svoj slavi svojoj ne obuče kao jedan od ovih. Ako Bog tako odeva poljsku travu, koja danas jeste a sutra se baca u peć, neće li mnogo više vas, maloverni? Ne brinite se dakle govoreći: šta ćemo jesti? ili: šta ćemo piti? ili: šta ćemo obući? Jer sve to traže mnogobošci: zna Otac vaš nebeski da vam je sve to potrebno. Tražite prvo carstvo i pravednost njegovu, a sve ovo dodaće vam se. Ne brinite se dakle za sutrašnji dan, jer će se sutra brinuti za sebe; dosta je danu zla svoga”.

Jasno je da se radi o čoveku koji je imao sumnjive i subverzivne poglede, opasne po svaki poredak, kako ondašnji robovlasnički, tako i današnji neoliberalno-kapitalistički, pa nije ni čudo što je završio sramnom smrću – razapeli su ga na krst kao političkog osuđenika, samozvanog cara Judeje. Za takve u našim crkvama nema mesta. Nama treba svemogući Bog, moćniji od načelnika Generalštaba, surovi osvetnik i Vrhovni Zaštitar vernog fetišističkog stada, a ne neki bednik koji je dozvolio da bude uhvaćen i skončao na krstu, u teškim mukama. Nama treba car, gospodar, vladalac, moćnik, vasilevs, sveti ratnik, a ne ova smejurija od mesije, taj – što reče Krleža – “astralni, zvezdani ljiljan u mučionici velikog inkvizitora”. Sačuvaj nas Bože takvog Boga i sakloni!