Vašar taštine

Kakvi su to izbori, demokratski dakako,  ako se i sami favoriti na njima, biračima predstavljaju kao „manje zlo“. Uopšte, geslo: izaberimo izmedju dva zla, jednog kao manjeg a drugog kao većeg, obeležiće i ove parlamentarne izbore. Mada je istovremeno održavanje predsedničkih izbora pre isteka mandata aktuelnog predsednika, na neki način „izborni paket“ koji bi trebalo da se uklopi u pomenuto geslo piše u svom tekstu u Republici Nastasja Radović

O kakvom je zlu ovde reč, zapravo? I zašto se ta reč, strašna po sebi, toliko ponavlja? Jedno je svakako marketinško hiperbolisanje koje aludira na još sveža i bolna sećanja. videli smo zlo u gotovo fizičkoj inkarnaciji. Svoje i tuđe. Pa nam je to podsećanje kako je zlo i dalje tu, nekako blisko i upečatljivo. Drugo, gde ima preterivanja (kod nas se to zove predizbornim marketingom) ima i nečeg , makar malo, verodostojnog. Šta bi to bili „veliko i malo zlo“? “Veliko“ je ono što je bilo najmoćnije u vreme raspada i rata, neka vrsta „gospodara života i smrti“, hiperinflacije, organizovanog kriminala, izolacije, bombardovanja i političkih ubistava. A „malo“? To bi valjda bilo ono koje ga je zamenilo kroz vladanje u novom milenijumu. A šta tu imamo, kakvo zlo? Pored dosta brze i surove borbe za vlast mnoštva partija i lidera, jednu masovniju, bržu i suroviju privatizaciju sa elementima neracionalnosti i organizovanog kriminala, usavršenu i polulegalizovanu sistemsku korupciju, prikrivanje a ne suočavanje sa prošlošću, ubistvo lidera i još poneko političko ubistvo kao i nerešavanje glavnih političkih ubistava prethodne „velikozle“ vlasti, borbu za partijsku podelu plena državne i društvene svojine, netransparentne tokove novca, krivotvorenje reformi za usklađivanje sa ambicijom zemlje da uđe u EU, zaduživanje koje se primiče opasnoj granici, nedostatak volje ali i političke veštine da se na vreme i na pravi način rešava pitanje Kosova. Kada se ove karakteristike manjih i većih zala poređaju, dobija se kontinuitet jedne društvene i političke agonije. Ali: “lakše se diše“.
Od pogubnih ili loših rezultata, predizborna obećanja deluju još fantastičnije. Kao u nekoj psihoanalitičkoj drami, politički konkurenti se zaklinju upravo u one programe na kojima su, kao vlastodršci, pokazali najgore rezultate. To, međutim, ne služi nikakvom pročišćenju, suočavanju sa neuspehom, već upravo suprotnom – samozaboravu i zavođenju lakovernih. Tako su oni koji su bili odlično samoorganizovani u tzv. partijskom zapošljavanju u ovoj kampanji predstavljeni kao budući borci protiv te sistemske kuge, oni koji su pokazali versku netrpeljivost, na izbore izlaze sa geslom duhovne solidarnosti i jednakosti svih, oni koji su učestvovali u dokrajčivanju kakvog-takvog državnog poretka ancien regime-a, predlažu čvrstorukašku vlast preciznih pravila, podržavaoci i čuvari izolacije sada komuniciraju sa viđenim ljudima demokratskog sveta, a zagovornicima otvaranja zemlje i njihovim glavnim političkim neprijateljima, sada smeta upravo to…
Svet u Srbiji se u ovoj predizbornoj kampanji okrenuo prilično naglavačke. No, nije to nekakva epidemija mentalne insuficijencije, već mnogo opasnija – bezgranična volja za moć. U sistemu formalno demokratskom kao što je naš, nju naravno hrani podrška građana.

Legalitetu demokratske procedure se nema šta prigovoriti sem onih uobičajenih sitnih propusta.
Mnoge demokratije koje su praktikovale ove legalističke demokratske procedure perfektno, porodile su ozbiljne diktature. Diktatore izabrane voljom građana na izborima. Hana Arent kaže da se to događalo u višepartijskim sitemima gde je uloga partija prvenstveno shvaćena kao instrument postizanja specifičnih klasnih ili ličnih interesa i gde je država shvaćena kao nešto nadpartijsko i stoga van njihovog parcijalnog interesa.
Na ovim našim parlamentarno-predsedničkim izborima glavni rivali imaju mogućnost da osvoje veliki deo vlasti, gotovu svu, s obzirom da će se oko njih formirati i postizborne koalicije a da su i njihovi predsednički kandidati jedini u samom vrhu. SNS i DS, a naročito ova druga kojoj najviše ide u prilog ova igra „sve ili ništa“ jer je njen staro-novi kandidat, Boris Tadić, već nastupio kao stub parlamentarne kampanje jer je za građane neko ko „pere“ greške stranke i drugih njenih lidera i dužnosnika pred biračima. To, naravno, DS stavlja već u početnu prednost. Tadić, kada je bilo jasno da je u sukobu interesa, kao tada aktuelni predsednik države i personifikacija predizborne kampanje DS-a, napušta prevremeno mesto predsednika Srbije što jeste ostavka ali je on zove eufemistično „skraćivanje mandata“.

Predsednik države, simbol državnog jedinstva u jednom čoveku izabran na direktnim izborima, na taj način pretpostavlja partikularne stranačke i lične interese državnom razlogu…
Njegov već sada „večiti rival“ Tomislav Nikolić koji na svakim narednim izborima smanjuje razliku između sebe i Tadića ali nikako da je prevaziđe, a koji je sada u nekim ispitivanjima viđen kao pobednik u prvom krugu, kao i sam Tadić, zavisi u najvećoj meri od trećeg našeg demokratskog igrača:Ivice Dačića. Za razliku od sve većih sličnosti u ponudama Tadića i Nikolića i njihovih stranaka kojima je zajedničko i međusobno koškanje, Dačić vodi kampanju za sebe, ovog puta daleko od „negativne“ kampanje DS kojoj je 2008 bio važna ako ne i glavna tema. „Pomilovani“ Dačić nastupa „Čvrsto, jasno i odlučno“ a kako bi drugačije? Ima sve potrebne adute – jedan deo birača i simpatizera voli staru čvrstorukašku prošlost Slobodana Miloševića koji je počeo spontano ali odlučno sa „Niko ne sme da vas bije“, ali je i tukao žestoko kada je u tome bio „odlučan“. Drugi deo sve brojnijih pristalica, voli ili je zavoleo Dačićevu personifikaciju ministra policije koji sve uzima u svoje ruke – mafiju i direktore biblioteka. Čovek koji zna kako se može uvesti, a ne samo želeti „red“. Njemu se već mole i Nikolić i Tadić. Tvrdi se da će biti trećerangirani u prvom krugu, a njegovi glasači će biti „odlučujuća težina“, za ovu ili onu stranu. Ne bi trebalo zanemariti ni muftiju Muamera Zukorlića već iskusnog u dilovima sa beogradskim političarima, ali ni kandidata URS, lekara Zorana Stankovića koji ima parolu o „redu i radu“. Naravno, ni glasove ostalih među prominentnim predsedničkim kandidatima i kandidatkinjama. Jedno je jasno, za drugi krug biće potrebno puno rada „na terenu“ i dobra računaljka. Opšti interes će nekako i jednog dana isplivati iz svega toga…
Kako je volja Ivice Dačića postala uslov bez koje nema formiranja vlade u Srbiji, sve smo bliži pitanju: zašto je za Tadićevu DS i njegovu koaliciju bolji Dačić od Nikolića? To jest, u biračkom ključu: zašto je on „manje zlo“, da se izrazimo tim ružnim i apokaliptičkim rečnikom. Jer, biračima je već predočeno da bez Dačića nema vlade. Bar ne posle ovih izbora, a teško da bi se nešto promenilo i na ponovljenim.

Dakle, pravog slobodnog izbora na ovim izborima biće za samo jedan deo građana – za one najogorčenije politikom aktuelne vlasti, životno ugrožene ali i za jedan broj revoltiranih i „izneverenih“. Mnogi će glasati i dalje u našoj vrsti „ucenjene demokratije“ tj. izborom „manjeg zla“. Što je najgore, ma kakva postizborna koalicija da se napravi, malo toga bi se moglo promeniti. Što zbog istih lidera i okamenjivanja davnašnjeg sistema ali i načina upravljanja, kome bi trebalo dodati i već uhodan sistem „unutrašnjeg ucenjivanja“ stranačkih elita. <