Uloga odmerenosti u opštoj kakofoniji

Povezani članci

• Žbanić na francuskom Festivalu
• PRIČUVA KOJE SE VALJA PRIČUVATI
• Čedomir Petrović: Sve moje pobune
• Nakon toliko godina
• Apelacioni sud potvrdio rehabilitaciju četničkog vojvode Nikole Kalabića
• Pljačka po zakonu

Pošto politička scena po mnogo čemu liči na onu od pre dvadesetak godina, nije nikakvo čudo što se događaju stvari koje bude nostalgične uspomene na vreme građanskog buđenja početkom devedesetih. U sklopu različitih postizbornih gibanja, samoanaliziranja i prestrojavanja, pažnju je privukla inicijativa za formiranje Građanskog saveza Srbije – ovaj put ne kao stranke, već kao udruženja građana. Poziv za formiranje udruženja potpisuju Marija Obradović, Rade Glušac, Ljuba Kenig, Aleksandar Kraus i Ljiljana Aleksić, inače članovi nekadašnjeg GSS-a, a kasnije i frakcije koja je svojevremeno bila protiv ulaska stranke u Liberalno demokratsku partiju.

Viđeniji lideri GSS-a za sada se nisu oglasili ovim povodom, ali između redova poziva moglo bi da se pročita kako i nisu najneophodniji. Mnogo je jasnije iskazano da su oni – baš kao i lideri drugih demokratskih i proevropskih stranaka – izneverili ne samo svoje birače već i ciljeve oko kojih su se svojevremeno okupili: “Sve naše partije, ne samo ideološki već i praksom upravljanja, pokazuju da im je osvajanje vlasti cilj preko koga ostvaruju svoje klijentelističke, uskopartijske interese, a pokazalo se i protiv građana i društva, suprotno od naših političkih uverenja, koje smo svi mi kao politički misleći ljudi imali. Već dugi niz godina mi nosimo osećanje koje ovih dana mnogi iznose, da se u postojećoj ponudi političkih opcija mi jednostavno ne prepoznajemo”, stoji u Inicijativi za formiranje GSS-a.

KREDO: Osim ocene partijskog delovanja, tekst incijative za formiranje GSS-a donosi i nešto što bi mirne duše svako normalan potpisao: “Bez oslobođenog i samosvesnog pojedinca, građana, ne može postojati ni funkcionisati demokratsko društvo. Istorijska je zabluda srpske političke klase da se može stvoriti država bez društva, a društvo bez građana. Naš osnovni politički kredo zasniva se na tome da DRŽAVA treba da bude aparat društva i servis građana, a ne teritorija zasnovana na organističkoj teoriji KRVI I TLA, koja upravlja represivnim sredstvima, društvom i ljudima, a nedavna prošlost je pokazala da to uključuje i projekte osvajanja drugih naroda i njihovih zemalja”.

U razgovoru za “Vreme” jedan od potpisnika, Aleksandar Kraus, kaže da će udruženje građana GSS-a svoje političke ideje za sada realizovati putem tribina, diskusija i aktivnosti koje inače realizuju udruženja građana, dok bi formiranje partije podrazumevalo mnogo ozbiljniji angažman u okviru kojeg bi trebalo okupiti i mlađe snage.

Reakcije čitalaca internet portala E-novine, na kojem je objavljen poziv, uglavnom su pozitivne, iako je jedno od glavnih pitanja isključivo personalno – da li će se inicijativi pridružiti oni po kojima je GSS bio poznat, Vesna Pešić pre svega. Kraus ističe da inicijatori pokretanja GSS-a po pitanju nekadašnjih lidera imaju “ambivalentne utiske” i da su mnogo diskutovali o tome: “Ko god hoće, može da se pridruži, dobro je došao. Uostalom, navika da uvek postoje nekakvi lideri, svima se obila o glavu”.

Ovim pitanjem bavi se i tekst inicijative – tu se, naime, napominje kako je neophodno da se posveti “velika pažnja kvalitetu ljudi s kojima želimo da menjamo postojeće stanje”, ali i da će GSS inicirati “drugačiji model rukovođenja od danas uobičajenih u politici”. Ili, mnogo konkretnije: “Bilo je potrebno da prođe vreme, da mnogima postane jasno zašto mi svojevremeno nismo želeli da pređemo ni u DS, a kasnije ni u LDP. Sama činjenica da su se za te opcije izjašnjavala i opredeljivala prethodna rukovodstva GSS-a, bukvalno i nedvosmisleno govore kako je GSS bio, da upotrebimo pravi termin, ‘obezglavljen’. Rukovodstva GSS-a su napustila i izdala svoje članstvo.”

OBEZGLAVLJIVANJE: Formalno-pravno, Građanski savez Srbije nestao je s političke scene 7. aprila 2007, kada je odlučeno da se stranka priključi Liberalno-demokratskoj partiji. Tu odluku podržali su nekadašnja predsednica Vesna Pešić, kao i njeni naslednici na toj funkciji Goran Svilanović i Nataša Mićić. Posle nekoliko godina transformacija i potrage za identitetom GSS-a, činilo se da je to sasvim očekivan epilog. “Velika većina članova GSS-a bila je pre pet godina za ujedinjene sa LDP-om i veliki broj njih je ostao aktivan i u novoj partiji. I danas mislim da je u tom trenutku takva odluka bila racionalna i kamo sreće da je na našoj političkoj sceni više spajanja, a manje cepanja i razlaza izazvanih tvrdoglavošću i sujetom, kao i nespremnošću na drugačija mišljenja. GSS je prvo oslabio upravo zbog unutrašnjih svađa i trzavica, pa je dobar deo rukovodstva prebegao u Demokratsku stranku, a potom se gušio u unutarpartijskoj raspravi o saradnji sa frakcijom Čedomira Jovanovića, koja je prethodila ujedinjenju”, kaže za “Vreme” Željko Bodrožić, novinar koji je kao član Predsedništva GSS-a bio svedok tih događanja, a koji je danas član Glavnog odbora LDP-a.

Iako do dana današnjeg beogradskom političkom čaršijom kruže priče o tome da li je trebalo ili nije trebalo pristupati DS-u, LDP-u ili bilo kojoj drugoj stranci, ko je za to “kriv” i kakve je sve to posledice imalo, činjenica je ipak da prva asocijacija na GSS nije neslavan kraj. Tokom petnaest godina postojanja, Građanski savez bio je verovatno najuglednija stranka u Srbiji i jedna od retkih (ako ne i jedina) koja je važila za čistu i poštenu. Uporno insistiranje na borbi za ljudska prava, bezuslovno antiratna orijentacija, bliskost sa svim progresivnim pokretima u Srbiji i okruženju, uvek pristojna komunikacija s javnošću, ugledno i nekompromitovano rukovodstvo… sve to, uz mnogo onoga što dolazi pride, učinili su da GSS bude upravo ono što mu ime kaže – politička opcija građanske Srbije, u najširem smislu te reči.

DANI SLAVE: Stranka je zvanično formirana 1992, ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke (nastale raspadom Saveza reformskih snaga Jugoslavije) i od samog početka okupljala je ugledne javne ličnosti, profesore univerziteta, umetnike, aktiviste najznačajnijih nevladinih organizacija. Iako je u okviru DEPOS-a 1993. GSS postao parlamentarna stranka, a u međuvremenu aktivno učestvovao u svim antiratnim akcijama, istinsku popularnost stiče tek tokom protesta 1996/97, kada se demonstrantima svakodnevno obraćala liderka stranke Vesna Pešić. Teško je danas zamisliti bilo koga ko bi govornički i politički “isplivao” nastupajući sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem, ali je Vesni to i te kako uspevalo – osim što je svaki put suvereno pobeđivala kada je u pitanju emotivnost i strast govora, nije ostajala u senci čak ni u “disciplinama” u kojima su njeni partneri do tada bili neprikosnoveni. Kako bilo, tada je i onima neupućenima postalo jasno da se, osim pameti i akademskih titula, u GSS-u gaje vrednosti do kojih je stalo svakom ko je normalan i da je u pitanju stranka koja nije rezervisana samo za salonske revolucionare. Tada zapravo počinje i “otvaranje” GSS-a prema široj javnosti: osim aktivnosti u sklopu Saveza za promene, sprovode se i akcije Srbija je naša zemlja (1999) i Verujemo u Srbiju (2000), koje su imale cilj da ojačaju uticaj stranke i pripreme je za izbore. Istovremeno, međutim, nikako nisu izgubljeni standardi od kojih se i krenulo: svaki drakonski zakon koji je donela Miloševićeva vlasti, svako kršenje ljudskih prava, svaka represija i sila, bile su teme o kojima se GSS najoštrije izjašnjavao (i delovao), čak i u trenucima kada su drugi ostajali nemi.

PRST NA ČELO: Nakon oktobra 2000, GSS dobija komade vlasti na svim nivoima: ima pet poslaničkih mesta u saveznom parlamentu, devet u republičkom i sto odborničkih u lokalnim skupštinama. Predsednik stranke Goran Svilanović (koji je u međuvremenu zamenio Vesnu Pešić na čelu GSS-a) postao je ministar inostranih poslova, Nataša Mićić predsednica republičke skupštine i VD predsednika Srbije, Gašo Knežević ministar prosvete, Dragor Hiber predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, Ivan Andrić predsednik Odbora za kulturu i informisanje, Radmila Hrustanović je bila gradonačelnica Beograda, a Vesna Pešić ambasadorka u Meksiku. Uprkos ovakvim pozicijama – neki kažu upravo zbog njih – GSS na izbore 2004. izlazi na listi Demokratske stranke i osvaja pet mandata. Pre toga, napustiće je neki od najuglednijih članova: Vojin Dimitrijević, Dragor Hiber, Gašo Knežević, Radmila Hrustanović… dok će Goran Svilanović podneti ostavku na funkciju predsednika. Na iduće izbore GSS će izaći u koaliciji sa LDP-om i osvojiti tri poslanička mesta, ali ga već tada malo ko posmatra kao samostalnu stranku nalik na onu “od onomad”. Najugledniji članovi nekako su se bili “utopili” u svojim funkcijama, a ugled novih lidera nije mogao ni da se meri sa ugledom nekadašnjih. Jednostavno rečeno, GSS iz devedesetih nije bio isti kao GSS iz 2007, a GSS Nataše Mićić nije čak ni izdaleka nalikovao GSS-u Vesne Pešić.

Zbog svega ovoga, inicijativa za formiranje udruženja građana GSS nikako nije “van pameti”, odnosno bez perspektive. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga da njegovo postojanje podseti na ideje koje su početkom devedesetih vodile ne samo lidere te stranke, već i svih ostalih, tada opozicionih. Za početak, bilo bi dobro da ovaj GSS makar svoje bivše članove natera da stave prst na čelo i razmisle. “Poznajem ljude koji su pokrenuli inicijativu za formiranje novog GSS-a. Oni su dugogodišnji borci za građansko društvo i siguran sam da su im namere časne, ali mislim da će teško uspeti da utemelje novu organizaciju. Ta bi inicijativa trebalo da trgne vrh LDP-a, kao što je to trebalo da se desi kada se pojavila ideja o belim listićima, jer su to znaci koji ukazuje da su neke stvari pošle u pogrešnom pravcu”, kaže za “Vreme” Željko Bodrožić.

Kako god da prođe, inicijativa za formiranje GSS-a kao udruženja građana mnogo je postigla već tokom nekoliko dana svog postojanja. U kakofoniji uglavnom histeričnih tonova, koja trenutno dominira intelektualno-političkom scenom, tekst inicijative, koji je i ovde citiran nekoliko puta, predstavlja pravi dašak svežine. Mirno, sažeto, svakom razumljivo, uz odmerenu dozu razočaranja i još odmereniju dozu nade, svakom koga to zanima, rečeno je zapravo ko smo, gde smo i zašto smo. Dovoljno.

Vreme.rs