Tomo Marković: Nije pokvarenost jedino čime se kite pokvarenjaci, već se hvališu i zločinima i genocidom

Izdvajamo

• "Od Predraga Lucića zauvek sam naučio da se poezija može pronaći i tamo gde bi je malo ko tražio – na našem mentalnom i duhovnom smetlištu, kao i da se može pisati iz neočekivanih perspektiva, da i ideolozi, političari, naci-intelektualci mogu biti lirski junaci i pesničke persone“, kaže novinar i satiričar Tomislav Marković

Povezani članci

• Analiza predsjedničkih izbora: Kandidatkinja HDZ-a izgubila u HDZ-ovu uporištu Zadru
• 8 razloga zašto je sistem dvije škole pod jednim krovom poguban
• DEKLARACIJA HRVATSKOG SABORA: Laži, kontradikcije i obmane
• Crnadak ostavio minus u MVP-u od najmanje milion, upitno isplaćivanje plata!
• TUĐMAN, I POSLIJE TUĐMANA (VI. dio)
• Heni Erceg: Prokletstvo pisca

Nije naš posao da menjamo društvenu i političku stvarnost, time bi trebalo da se bave politički pokreti, samoorganizovano građanstvo, već da određene teme koje nas muče izrazimo što bolje i preciznije, da fiksiramo u jeziku neke sumanute situacije, etičke i duhovne. Da književnim sredstvima razotkrijemo sav apsurd i dubinu zla, da prikažemo stvarnost u najoštrijem vidu, to je jedini način borbe protiv sveopšte otupelosti.

Tomislav Marković je regionalno nezaobilazna faca jer piše poeziju, prozu, eseje, publicistiku i satiru, uređivao je kao zamjenik glavnog urednika portal e-novine do njegovog gašenja, sada je član redakcije portala XXZ magazin. Kolumnist je za nekoliko portala: Al Jazeeru Balkans, Antenu M, Analiziraj.ba. Povremeno piše i za Lupigu i Tačno.

Jedan je od osnivača i suurednik kulturno propagandnog kompleta Beton. Napisao je songove za predstavu „Ubiti Zorana Đinđića”, surađivao s beogradskom muzičkom grupom Ah, Ahilej koja je 2009. snimila album „Pesme zlih volšebnika“ po njegovim tekstovima.

Od Tominih knjiga izdvajamo poetsko-proznu knjigu „Vreme smrti i razonode“, zbirku pjesama „Čovek zeva posle rata”, knjigu izabranih i novih pesama “Napred u zlo” i knjigu satirične proze “Velika Srbija za male ljude (2018). Zbog pjesme „Srpska duhovnost“ kojom se završava „Vreme smrti i razonode“ dobio je stotine prijetnji smrću.

Na KaLibar bestivalu u Zadru gostuje 27. 9. u hommageu Predragu Luciću, što je i povod za ovaj intervju.

Novinar, urednik, pisac… Koji je bio vaš razvojni put, što se htilo i snilo, što se prvo ostvarilo, idete li u još kojem smjeru, je li jedno vuklo drugom ili nešto vuče i skreće od ostaloga?

Od samog početka te tri uloge su postojale, nekad u plodotvornom prepletu, nekad u sukobu, još otkad sam, u davno predinternetsko doba, dok sam bio gimnazijalac, sa grupom prijatelja uređivao i pisao fanzin za književnost i kulturu koji se zvao “Oximoron”. To je bila mala srednjoškolska vežba za ono što će uslediti kasnije, za rad u Betonu, E-novinama i drugde. Pisanje za medije i uređivanje može da bude vrlo korisno za literaturu, jer je čovek upućen na neprestani rad s tekstom, takoreći – uvek je utreniran za pisanje, samo što može često da dođe u situaciju da novinarstvo zahteva celog čoveka, pa da jednostavno nema vremena za književnost. Ali, češće dolazi do produktivnih ukrštaja navedenih uloga. Većina tekstova i pesama koje sam objavio u knjigama “Vreme smrti i razonode” i “Velika Srbija za male ljude” pisana je za medije i prvobitno je objavljena u medijima, a tek potom se našla među koricama knjige. Da se ne bavim novinarstvom u najširem smislu, većina tih tekstova verovatno ne bi nikad ni nastala. Ta tri smera su mi dovoljna za sada, ovaj novinarsko-kolumnistički trenutno dominira, ali polako spremam i neke nove rukopise, spev pod radnim naslovom “Knjiga proroka Jeremije Krstića”, studiju o delu Predraga Čudića, te satirično-esejistički leksikon “Rečnik paraknjiževnih termina”, pa će to uspostaviti narušenu ravnotežu.

Koliko je i kako opus Predraga Lucića utjecao na sve ono što ste radili i što radite?

Lucićev opus i čitava feralovska škola satire presudno su uticali na dobar deo onoga što radim, pre svega na satiričnu poeziju i prozu koju sam objavljivao u Kulturno-propagandnom kompletu Beton, u okviru rubrike “Vreme smrti i razonode”, što je kasnije pretočeno u istoimenu knjigu. Lucić je takođe godinama pisao za satiričnu rubriku Betona, pod naslovom “Lirika utoke”, ta saradnja je tekla vrlo lepo i prirodno. Lucićev pesnički postupak na mene je delovao oslobađajuće, čitajući njegove stihove u Feralu, potom u pesmarici “Haiku haiku jebem ti maiku”, a potom i u čitankama, uvideo sam da se poezija može pisati i drugačije. Lucić je preuzeo parodijski model od Stanislava Vinavera da bi nadgradio i odveo u neslućenom pravcu, pomerajući granice žanra. Parodiju je ukrstio sa travestijom, pevajući iz perspektive antijunaka našeg doba, upevavajući silne budalaštine i apsurde koje su činili i izgovarali članovi naše tzv. intelektualne, crkvene i političke elite. Taj Lucićev model je i meni poslužio da napišem dobar broj parodija i travestija, nadovezujući se na njegove lucidarije. Kasnije sam prešao i na drugačije modele pisanja poezije, ali sam od Lucića zauvek naučio da se poezija može pronaći i tamo gde bi je malo ko tražio – na našem mentalnom i duhovnom smetlištu, kao i da se može pisati iz neočekivanih perspektiva, da i ideolozi, političari, naci-intelektualci mogu biti lirski junaci i pesničke persone.

Dugo se bavite satirom. Vidite li kakve promjene u recepciji satire na početku vašeg djelovanja i danas?

Satira se i dalje tretira kao niži književni žanr, većina izdavača će pre objaviti loš roman nego dobru satiričnu knjigu, ali to guranje satire na marginu je uzaludan poduhvat, jer će satirični tekstovi uvek lako naći put do čitalaca. Ima tako tih nekih čudnih bića među čitaocima koji misle da bi književnost trebalo da bude i zanimljiva, možda čak i duhovita. Više vole humor nego pseudo-seriozno nagvaždanje, bez obzira šta o tome misli akademska kritika. Živimo u smrtno ozbiljnim kulturama koje sebe tako doživljavaju uglavnom jer ozbiljno seju smrt, kad im se ukaže povoljna prilika, pa se zato na humor i rableovštinu gleda sa prezirom. Ali, bilo bi glupo žaliti se na recepciju u kulturi koja ni Vinavera još nije svarila, gde o knjizi “Jadi srpske duše” Miodraga Stanisavljevića objavljenoj 1995. godine postoji ciglo jedan prikaz, a mislim da je svojedobno slično prošla i Lucićeva pesmarica “Haiku…” A o urnebesnoj satiričnoj knjizi “Pisma prestoničkom listu” Aristida Teofanovića (heteronim Slobodana Blagojevića) mislim da se uopšte nije ni pisalo. Ali, ne bojim se za dobre knjige, ono što je živo uvek nađe put do čitalaca, a za recepciju nikad nije kasno.

Nekada je satira morala razotkrivati manjkavosti, danas, bojim se, problem je u tome što se ne mora ništa razotkrivati, što se igra otvorenih karata, što se pokvarenost ni ne pokušava skriti, dapače, što se njome kiti, kao formulom za uspjeh. Ukoliko barem dijelom dijelite ovakav uvid možete li mi reći što da se radi?

Delimo isti uvid, s tim što ja mislim da je situacija još gora. Nije pokvarenost jedino čime se kite pokvarenjaci, već se hvališu i zločinima i genocidom. Evo, upravo sam video da je na mestu nekadašnjeg srpskog konc-logora za Bošnjake u Trnopolju podignut spomenik palim srpskim borcima. To bi bilo kao da se u Aušvicu ili Dahauu podigne spomenik poginulim nacističkim vojnicima. Zločinačka mahnitost očigledno ne zna za granice. Jedino što nam preostaje jeste da o toj pervertiranoj realnosti pišemo, da se poslužimo svim tradicionalnim satiričnim sredstvima, ponajviše hiperbolom, da čitavu stvar dovedemo do paroksizma, kao što je to Lucić neprestano činio u svojim pesmama i tekstovima. Nije naš posao da menjamo društvenu i političku stvarnost, time bi trebalo da se bave politički pokreti, samoorganizovano građanstvo, već da određene teme koje nas muče izrazimo što bolje i preciznije, da fiksiramo u jeziku neke sumanute situacije, etičke i duhovne. Da književnim sredstvima razotkrijemo sav apsurd i dubinu zla, da prikažemo stvarnost u najoštrijem vidu, to je jedini način borbe protiv sveopšte otupelosti.

Forum.tm