Tomislav Marković: Dodik versku mržnju može da širi samo u zatvorskoj ćeliji

Povezani članci

• In memoriam: Moja majka, učiteljica Natalija
• Krvšćanstvo
• Zlatko Jelisavac: Pregovori
• Pismo Sanje Lazar gradonačelniku Prijedora Marku Paviću
• DJEDOVI SU ONO SVJETLO U NAMA, I ŠTO SU DALJE SVE NAM JAČE SJAJU
• Šta povezuje trebinjskog imama, blagajskog paroha i sarajevsku Povorku ponosa?

foto: tacno.net arhiva

Blebeće tako Milorad kako hrišćani i muslimani ne mogu da žive zajedno, kako je to nemoguće, kako je BiH najočigledniji primer te nemogućnosti. Eh, šta zna naš čovek šta je nemoguće? Ti mu pričaš da je nešto neizvodljivo, a njega baš briga, on živi po svom. Živeli su svi u.  Bosni mirno i harmonično pola veka u socijalizmu, bez ikakvih većih problema, živeli su zajedno ljudi različitih vera i nacija u SFR Jugoslaviji, sklopljeno je preko milion brakova između pripadnika različitih naroda, najviše u Bosni – samo zato što nisu znali da je to nemoguće.

Piše: Tomislav Marković

Novi talas migracija zahvatio je evropski kontinent i ostatak zapadnog sveta. Auto-putevi su zakrčeni pretovarenim automobilima, na aerodromima gungula i haos, vozovi i autobusi prenapučeni, na granicama kolone duge po nekoliko desetina kilometara. Razlika je samo što ovog puta izbeglice idu u drugom smeru – napuštaju Evropu. Milioni muslimana koji su mirno živeli u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Švedskoj i drugim zemljama naprasno su polovinom septembra odlučili da napuste svoju domovinu i da se porodično presele u neku zemlju gde su muslimani u većini. Ubrzano rasprodaju imovinu po skoro bagatelnim cenama, pakuju preostale stvari u kofere i beže koliko ih noge nose.

Šta se dogodilo? Kakva je to kataklizma naterala ove ljude da preko noći potpunce preokrenu svoje živote? Milorad Dodik, ugledni političar iz BiH, do čijeg mišljenja drže pametni ljudi širom sveta, otkrio je dugo skrivanu činjenicu da hrišćani i muslimani ne mogu da žive zajedno, što je dovelo do logičnih migrantskih posledica. Na nedavnom zasedanju Skupštine Republike Srpske Dodik je obnarodovao sledeća saznanja: “Postojanje Bosne i Hercegovine ignoriše činjenicu da u današnjem svijetu hrišćanska i muslimanska populacija nigdje ne uspijeva zajedno da živi na harmoničan način. Štaviše, Bosna i Hercegovina potvrđuje tu činjenicu, da muslimanska i hrišćanska zajednica ne mogu zajedno da nađu koegzistenciju. Nigdje na svijetu ne može se sresti slučaj kakav je Bosna i Hercegovina”.

Nisu samo muslimani počeli da masovno napuštaju Evropu, već i hrišćani beže iz islamskih zemalja u suprotnom smeru. Uskoro se očekuju gigantske migracije drugih veroispovesti iz država u kojima njihova konfesija nije većinska. Budisti mogu da žive samo sa budistima, hindusi sa hindusima, taoisti sa taoistima, i takom redom. Potom se očekuje i pregrupisavanje unutar hrišćanske zajednice, za početak će se podeliti na katoličke, protestantske i pravoslavne zemlje, a onda će se protestanti međusobno razvrstati na razne kongregacije. Šta će biti s malim verskim zajednicama koje nemaju dovoljno vernika za osnivanje posebne države nije poznato. Zabrinjava i sudbina ateista i agnostika, ali oni će se najverovatnije kolektivno iseliti u Češku, kao najmanje religioznu zemlju na svetu.

Tako bi otprilike izgledao svet po meri pameti Milorada Dodika, s tim što bi njemu više prijalo da u tom svetu neprestano besne verski sukobi i ratovi, do potpunog istrebljenja. Naravno, to što govori Dodik je ordinarna glupost kakve inače izgovara svakodnevno, nacionalistička i šovinistička tirada koja neprekidno podriva Bosnu i Hercegovinu kao državu. Ko šta radi, Dodik razbija državu u kojoj je postigao sve ono o čemu bi osoba njegovih gabarita u nekoj uređenijoj sredini mogla samo da sanja: čovek je praktično apsolutni gospodar na skoro polovini teritorije BiH.

Neprekidne pretnje otcepljenjem Republike Srpske standardni su deo njegovog repertoara, pojačane nadom da će se manji entitet jednog dana postati deo Srpskog sveta, tog savremenog eufemizma za Veliku Srbiju. Ovdašnji ljubitelji tog zločinačkog projekta čekali su samo da njihov gazda Vladimir Putin krene u rušenje novog svetskog poretka, pa da i oni nastave tamo gde su zaustavljeni devedesetih, sa proterivanjima, ratnim zločinima, genocidom i zaokruživanjem teritorije. Putinu posao, kao što vidimo, ne ide najbolje, ali to ne sprečava ovdašnje uposlenike Kremlja koji rade od kuće, sa Balkana, da nastave sa svojim poganim poslovima.

Nedavno se pojavio izveštaj službi bezbednosti SAD-a koji veli da su Milorad Dodik i crnogorski Demokratski front tajno dobijali novac od Ruske Federacije, a Rusiji je nestabilni Balkan vazda bio u interesu, kao i vladavina autokrata kakav je Dodik. Ruskom diktatoru blizak je i mađarski autokrata Viktor Orban, Dodikov ortak, koji takođe govori o neprijateljstvu muslimana i hrišćana, predstavlja se kao branitelj hrišćanske Evrope, pa u te svrhe podiže žilet-žicu na granici i zlostavlja nesrećne izbeglice. Baš onako hrišćanski.

Blebeće tako Milorad kako hrišćani i muslimani ne mogu da žive zajedno, kako je to nemoguće, kako je BiH najočigledniji primer te nemogućnosti. Eh, šta zna naš čovek šta je nemoguće? Ti mu pričaš da je nešto neizvodljivo, a njega baš briga, on živi po svom. Živeli su svi u.  Bosni mirno i harmonično pola veka u socijalizmu, bez ikakvih većih problema, živeli su zajedno ljudi različitih vera i nacija u SFR Jugoslaviji, sklopljeno je preko milion brakova između pripadnika različitih naroda, najviše u Bosni – samo zato što nisu znali da je to nemoguće.Bilo je i tad spodoba sličnih Dodiku koji su propovedali nacionalnu i rasnu čistotu, ali takvi se nisu provodili baš najbolje, jer je propagiranje međunacionalne mržnje bilo zakonom zabranjeno, a socijalistički poredak se zasnivao na suprotnom načelu bratstva i jedinstva.

Toliko su naši ljudi bili zabludeli u taj suživot raznih vera i nacija da su Dodikovi istomišljenici na čelu sa Slobodanom Miloševićem i Radovanom Karadžićem, morali da ulože silne milione, da pokrenu vojsku, da naprave paravojne formacije, da angažuju ratnohuškačke medije, da upregnu naci-intelektualce, da mobilišu crkvu – ne bi li nekako naše narode odvratili od suživota. Morali su da propovedaju večnu srpsku ugroženost od svih drugih, da nađu opravdanje za buduće zločine, pa da prionu na zločinački posao. Morali su da opsedaju gradove, da snajperišu i granatiraju civile, da ubijaju žene i decu, da deportuju stotine hiljada ljudi iz njihovih domova, da pljačkaju i otimaju, da streljaju civile, da masovno siluju, da otvaraju koncentracione logore, da zakopavaju leševe u sekundarne i tercijarne masovne grobnice, da počine nebrojene ratne zločine i genocid – kako bi ljude ubedili da su bili u zabludi, da je zajednički život nemoguć.

Dodik se odavno deklarisao kao nastavljač dela Karadžića i Mladića, samo u drugim okolnostima. Njegove reči nisu tek puke reči, već otvorena pretnja svim ljudima koji žele da žive mirno sa drugima u BiH, ko zna koja po redu. Kad kaže da nema koegzistencije između hrišćana i muslimana, Dodik zapravo kaže da on radi sve što je u njegovoj moći kako bi učinio nemogućim zajednički život pripadnika različitih verosipovesti. I još kaže da to čini kako bi se održao na vlasti i nastavio da pljačka taj svoj voljeni narod i vernike u koje se zaklinje. I još kaže da bi bio spreman da pokrene rat, kad bi mogao, samo ako bi mu to omogućilo dalji opstanak na vlasti. I veli da nijedna žrtva nije prevelika zarad njegove dobrobiti i očuvanja opljačkanog. I šalje poruku biračima da i dalje glasaju za njega, on će nastaviti da ih orobljuje i da se bogati, a njima će zauzvrat servirati priču kako ne mogu da žive sa svojim komšijama. Ili sa bilo kim na ovom svetu ko se od njih malo razlikuje.

Suština demokratskog društva i jeste u zajedničkom životu različitih religija, nacija, uverenja, svetonazora, opredeljenja. Druge mogućnosti nema: pošto su ljudi različiti ili će živeti prihvatajući sopstvene različitosti ili će voditi rat do istrebljenja svih drugih i drugačijih. Sve religije mogu da žive u miru, normalno i bez problema, dovoljno je da poštuju zakone sopstvene zemlje. Zajedničkog života nema samo sa širiteljima verske i nacionalne mržnje, sa takvima poput Milorada Dodika. Zato u nekim malo uređenijim državama takvi sede u zatvoru, gde im je i mesto, a ne na najodgovornijim političkim funkcijama. Ako se demokratski svet najzad stabilizuje i ako bude zemaljske pravde, dočekaćemo dan kad će Dodik versku mržnju moći da raspiruje samo u svojoj ćeliji.