Testament Kjašifa Smajlovića

Povezani članci

• GuGu tim vas poziva na proslavu 4. rođendanskog humanitarnog bazara
• Zlatko Jelisavac: Fama o ludom i zbunjenom III: Sistem Harp
• Postumna Hrvatska
• Zašto je Danilo Kiš potreban Dobrici Ćosiću?
• Poziv za mirno ukidanje feudalnih posjeda – radi našeg dobra
• Preminuo novinar Nenad Bunjac

Foto: radioglasdrine.com

Neka se oni kojima je ova država na srcu sete danas Kjašifa Smajlovića. Čoveka i novinara koji se sa perom u ruci borio za njen opstanak. Njegova smrt je ujedno i testament i poruka ljudima dobre volje, ma koje nacije i vere, da čuvaju ovu lepu zemlju.

Danas, na dan Državnosti Bosne i Hercegovine setio sam se pokojnog kolege Kjašifa Smajlovića, dopisnika Oslobođenja iz Zvornika. Kosti ovog stradalnika iskopane su iz zemlje bosanske, nedavno, četvrt veka posle njegovog ubistva. Devetog aprila ’92. godine, dok su ulicama grada gusenice oklopnjaka mlele njegove sugrađane, sačekao je ubice diktirajući poslednji izveštaj. Istorija planetarne žurnalistike ne poznaje ovakvu kuraž i prkos pred fašistima. Taj poslednji novinarski tekst je i svojevrsni testament Kjašifa Smajlovića.

Zvornik. Grad na bosanskoj obali Drine. Godine devedesete. Ratne. Planeri novog poretka po kome grad na Drini, iako u njemu živi najviše muslimana, mora pripasti Republici Srpskoj tvore atmosferu straha međ građanima. Zalud njihova okupljanja pod jugoslovenskom zastavom i Titovom slikom. Izveštavao je Kjašif o tome. Baš kao i o hvatanju naoružanih ljudi iz Srbije koje je lokalna policija uhvatila. I posle ih oslobodila. Isti ti razbojnici vratili su se ponovo u Zvornik da šire atmosferu straha i ubijaju. Oni su ubili Kjašifa.

Diktirajući poslednji izveštaj, dok su se na stepeništu čuli koraci ubica, nije samo dokazao lojalnost redakciji i čitaocima, on je ispisivao udžbenik novinarstva. Prkoseći strahu postao je ljudska gromada i novinarska vertikala nikad dosegnuta. Zašto? Zato što je mogao da pobegne, ali nije. Evo ih, čujem njihove korake na stepeništu, bilo je poslednje što je izdiktirao stenografkinji. Dvadeset četiri godine posle pronalaska njegovih posmrtnih ostataka, žurnalisti se valjaju u blatu sopstvenog jada zbog kukavličluka pred političkim predatorima. Da bi zaradili neki cvonjak ponizno slede njihove krvave stope, tragove koje su ostavili širom Bosne. A danas ponovo se hvataju megafona i traže komadanje BiH.

Na marginama ove zlehude, jezovite i tragične smrti jednog malog ali hrabrog provincijskog novinara ispisane su nove lekcije za novinare početnike. I one koji su već ušli u profesiju, a bagatelišu njeno dostojanstvo. Sedma sila sa srbijanske strane Drine ni slovca nije posvetila kolegi koji je ubijen na radnom mestu. Ni kriv ni dužan nikome. Baš kao što ni danas, kad je prošlo 25 godina od osnivanja države Bosne i Hercegovine, nisu zabeležili da je to praznik svih njenih građana Srba, Hrvata i Bošnjaka. Države čiji su koreni u antifašističkoj borbi partizana.

Neka se oni kojima je ova država na srcu sete danas Kjašifa Smajlovića. Čoveka i novinara koji se sa perom u ruci borio za njen opstanak. Njegova smrt je ujedno i testament i poruka ljudima dobre volje, ma koje nacije i vere, da čuvaju ovu lepu zemlju.