Teorije zavere, vakcine i mi

Autor/ica 👤Aleksandar Pantovic 19.2.2021. u 15:24

Izdvajamo

Teorije zavere predstavljaju dogmatski zatvoren sistem mišljenja i kao takve se moraju tretirati. Lažne vesti udaraju na same temelje otvorenog društva, jer gde ništa nije sigurno, sve je dozvoljeno. Liberalna demokratija nije vrednosno neutralni koncept u kome je sve dopušteno. Ona mora biti spremna da nametne demokratiju. Ovo znači prognati teorije zavere i lažne vesti iz etra, oduzeti im magnetofon i vratiti na marginu. Jer šta je u igri? U zemljama razvijene demokratije rečima urednika Washington Posta iz jednog od najboljih političkih trilera ikada snimljenih All the President’s Men “Ništa nije na kocki osim Prvog amandmana, Ustava, slobode štampe i možda budućnosti ove zemlje"

Povezani članci

Teorije zavere, vakcine i mi

Foto: Christian Mang/Reuters

U Srbiji lažne vesti i sirova propaganda predstavljaju tehnologiju upravljanja, stoga se nemamo nadati nečem velikom. Ali od proaktivnije uloge države na ovom polju u pravcu suzbijanja delovanja anitvaksera i teoretičara zavere zavisi zadobijanje barem minimuma racionalnosti da bi se nekako moglo preživeti u ovakvom okolišu sa tračkom ljudskog dostojanstva, zdravog razuma i brige za javno zdravlje.

Živimo vremena poplave konspirativnog narativa gde su pandemija Covid-19 i moć društvenih mreža stvorile savršenu oluju paranoje. Konspirativni narativ predstavlja sliku sveta u kome se stvari dešavaju voljom nekolicine hipermoćnih, nedodirljivih – koje je nemoguće privesti zakonu. Teorije zavere nisu nikakav novum. Vekovima se čovek u stravi pred silama koje ne razume niti uspeva da im pronađe uzroka, okreće konspirativnom mišljenju u očajničkom pokušaju da povrati nekakvu kontrolu i da obeleži nekakvim smislom ono što se dešava oko njega. Radovi velikog francuskog istoričara Žana Delimoa na temu istorije mentaliteta prepuni su primera kako su se u predmodernom dobu tretirale pojave poput zaraznih bolesti, vremenskih nepogoda koje bi ostavljale periode gladi. Očajni ljudi su posezali za obeležavanjem krivaca nalazeći ih u jevrejskoj zajednici (čuveni mit o „žrtvovanju hrišćanske dece“) ili u istrazi veštica, pa bi se tako zajednica nakon abruptnog izliva nasilja osećala da je povratila nekakvu kontrolu, da je udarila na uzrok svojih boljki u svetu kome nisu mogli pronaći nikakvog odgovora zašto se sve to dešava.

Naša razmišljanja su uslovljeno i nužno antropocentrična. Mi smo bića umrežena da pravimo matrice čime dajemo smisao svetu oko sebe i tražimo odgovore. Teorije zavere su primitivna konstrukcija te želje. Jedan od osnovnih okidača konspirativnog narativa je “predrasuda proporcionalnosti” (1) tj da ako su posledice nekog događaja ogromne, neposredni uzroci isto tako moraju biti epohalni. Za ovo nam je potrebno samo malo istorijske perspektive. Nema događaja koji je dramatičnije pogodio ljudsko društvo od epidemije “crne smrti”. Logikom teoretičara zavera za ovo bi mogao biti odgovoran samo Sotona lično koji se spustio na zemlju i pustio na ljude pošast kao kaznu. Ljudi tog vremena su bili skloni takvom razmišljanju. Danas uz pomoć nauke znamo da je to bio samo bacil. Veliki učitelj života Montenj je pisao “Nismo toliko puni zla koliko besmislenosti; nismo toliko jadni koliko beznačajni.” Čovek će uvek pokušavati da istakne sopstveno prvenstvo u bezosećajnom univerzumu. Poenta je da danas u velikom delu sveta, barem onome koji ne pripada Trećem svetu, zdravlje predstavlja pravilo i zahtev, za razliku od bilo kog ranijeg perioda u ljudskoj istoriji. Većina nas jednostavno prvi put se nosi sa pandemijom, i to sa pandemijom u jednom globalizovanom svetu.

Zavere onda ne postoje?

Treba reći da zavere definitivno postoje. Ficroj Maklejn u svojoj izvandrednoj knjizi „Rat na Balkanu“ (Eastern approaches) koju bih inače preporučio svakome, ovako opisuje Aleksandra Leku Rankovića: „Sin seljaka, imao je tvrdoglav, dosta lukav izraz lica koji seljaci često imaju. On nije bio, kako se činilo, čovek koji će se dati nadmudriti u nekom cenkanju. A ipak, nekako, bio je dosta privlačan.
“Konspiracija”, govorio bi mi veselo, sa prstom pored nosa, “konspiracija”. Oko nas se uistinu dešavaju prave organizovane zavere sa kojima se istraživački novinari i policija se susreću neprestano. Neki ljudi se zaista potajno dogovoraju da bi došli do prednosti nad drugima, ali u njihovom otkrivanju zaludno ćete se obraćati internet forumima i viber grupama. Razotkrivanje se uvek postiže konvencionalnim metodama. Dovoljno je pomenuti nekoliko primera iz bliže prošlosti: zavera da se izvuče profit nauštrb javnog interesa iz kompanije “Krušik” ili zavera da se sakriju tela albanskih civila uništavanjem i zakopavanjem u termoelektranama u Srbiji. Obe zavere su otkrivene, prva uz saradnju whistleblower-a i istraživačkog novinara. Druga tako što je jedan od nevoljnih učesnika survao hladnjaču punu leševa u Dunav.(2) Što nas dovodi do jedne od najvećih mana konspirativnog narativa, to je da je što više ljudi uključeno u organizaciju nekakve epohalne zavere, postaje nemoguće prikriti dokaze o zaveri. Sve postaje komplikovanije i šanse za razotkrivanje postaju sve veće. Čitava situacija je najtačnije satirično opisana od strane novinara Meta Taibi-a “Hajde da pozovemo Glavni generalštab, Upravu federalnog vazduhoplovstva, Njujork i Vašington, vatrogasce, Rudija Đulijanija, sve tri TV mreže, porodice hiljada izmišljenih žrtava, MI5, FBI, FEMA, i njujoršku policiju, Larija Iglbergera, Osamu bin Ladena, Noama Čomskog i pedeset hiljada ostalih koji nam trebaju da ovo izvedemo.” I sam se prisećam nakon 11. septembra. koliko se razmenjivao CD sa onim sumanutim filmom „Zeitgeist“ kao izvor nekakvog tajnog znanja, a opet 20 godina nakon toga, nakon Wiki Leaks-a i dalje nemate nikakve dokaze koje bi osporile zaključke kongresne istrage da je delo terorista. (3)

Savremeni konspirativni narativ pretpostavlja superhumani agens koji besprekorno kontroliše hiljade i milione aktera u proizvodnji željenog rezultata. Upravo nedostatak dokaza u konspirativnom narativu se tumači kao dokaz postojanja zavere, jer su zaverenici toliko moćni da stalno uspevaju da izmaknu konkretne dokaze. Onda i najegzibicionističkije teorije zavere poput elita guštera ljudi ili globalne satanističke holivudske elite ne izgledaju tako neverovatno, pre su logički sled jednog paranoidnog idejnog parazita.

Zavere i Srbija

Ako su društva sa znatno razvijenim demokratskim institucijama došla pod udar nečega što je nekada bilo rezervisano za političku marginu i posebne niše popularne kulture, što se videlo u sagi oko američkih predsedničkih izbora, gde je konspirativni narativ penetrirao do samog tamošnjeg državnog vrha u tom trenutku, šta bi se moglo reći za Srbiju? Srpsko društvo već decenijama predstavlja plodno tle na kome bujaju svakojaka zaverenička objašnjenja. Zavera je način, model na koji društvo doživljava istorijske procese, sopstvenu istoriju i svet oko sebe. Sveprisustvo konstrukcija poput omraženog „novog svetskog poretka“, „mondijalista“, omnipotentnog Džordža Soroša, služilo je kao domaća verzija mita o “nožu u leđa”, kojim su se objašnjavali neuspesi u ratovima i status parije u svetu nakon kraja Hladnog rata. Ono što hoću da kažem jeste da nije potreban neki preterani skok vere pa da se od pripisivanja granatiranja Markala bosanskoj strani, od svesnog umanjivanja broja žrtava srebreničkog genocida, od gluposti o „trećem metku“, od okrivljavanja Vatikana za raspad Jugoslavije ili optužbe da Josip Broz Tito nije bio onaj za koga se izdavao, dođe do uverenja da je virus proizveden od istih takvih malicioznih sila koje se stalno isprečavaju na ostvarenju srpskih legitimnih aspiracija.

Srpska javnost je duboko prokužena teorijama zavere, i one se ovde javljaju u nekoliko pojavnih oblika, ali isključivo imaju antizapadnjačke tonove. I da li je onda bilo previše nadati se da će ova vlast racionalno postupiti u suočavanju sa pandemijom? Postoji ona pravna izreka Valtazara Bogišića „Što se grbo rodi, to vrijeme ne ispravi.“ Što će reći da li se moglo očekivati od ljudi koji su politički sazrevali u radikalsko – nacionalističkoj matrici, koja je duboko obeležena opsadnim mentalitetom, i konceptom Zavere protiv Srba, da će problem tretirati transparentno i racionalno? Ogromna odgovornost pada na trenutnu vlast jer je u telo koje je nazvano kriznim štabom a koje je trebalo da posluži kao vrhovni medicinski autoritet po pitanjima borbe sa epidemijom, kooptirana osoba poput Dr Branimira Nestorovića, u stručnoj javnosti već poznatog kao skeptika prema vakcinama. Pored ovoga pokazalo se u toku poslednjih godinu dana – jer je Dr Nestorović postao pravi mini superstar – da je veoma sklon i ka ostalim oblicima konspirativnog razmišljanja. U sličnu ravan upada i delovanje Dr Danice Grujičić sa neutemeljenim tvrdnjama o proizvedenom virusu i superiornosti kineskih i ruskih vakcina. Kao rezultat dobili smo šizofrene poruke u medijskom prostoru kojim inače dominira vladajuća partija.

Teško je ne prepoznati koliko krivice pripada mas medijima sa nacionalnom pokrivenošću koji od pomenutih prave senzacije. (4) Urednici i voditelji ne žele ili ne umeju da stave tvrdnje u kritički kontekst, da se pripreme, snabdeju solidnim informacijama čime otvaraju prostor stvaranju lažne ekvivalencije. Pa tako ćete imati teoretičara zavere i jednog zastupnika nauke gde bi svako trebalo da objašnjava svoju poziciju kao da su ravnopravne. Tako samo dolazi do saturacije javnog prostora istinama, poluistinama i lažima čime se legitimiše postojanje nekakve fiktivne debate o vakcinaciji i ugrožava naučni konsenzus. Atmosfere gde je sve nesigurno i nikome se ne može verovati. I baš u tom smislu uloga Dr Nestorovića sliči ulozi internet trola – osobe koja lažno pokazuje svoj identitet u svrhu širenja razdora. Tako imamo renomiranog doktora, predavača na fakultetu koji svojom titulom i reputacijom daje pokriće divljim antinaučnim tvrdnjama koje ugrožavaju javno zdravlje, a koje bi inače ostalo u opskurnosti žudeći za nekakvom validacijom.

Na stranu psihološki razlozi koji nas čine podložnim teorijama zavere, pumpanje lažnih vesti u javni prostor u kome će se sve učiniti nesigurnim već je razrađena strategija populista širom sveta. I tu se ne može zaobići neko ko je na velika vrata vratio i u illiberal – režim u Moskvi. Nikoga ne treba da čudi što teorije zavere skoro nikada ne targetiraju Rusiju, već su u ovom slučaju usmerene u modifikovanom vidu prema „Zapadnim“ vakcinama ili služe politizaciji biomedicine. Nije nikakva tajna da se Moskva svojim kampanjama dezinformacije služila u bližoj (5) i daljoj (6) prošlosti. Poznat je primer fabrikovane tvrdnje iz 80-ih o HIV-u kao američkom biološkom oružju (7), što se i priznalo neposredno nakon kratkog otopljavanja odnosa. Danas zahvaljući internetu i društvenim mrežama staro KGB-ovsko propagandno oružje dobija raketni pogon. Strategijom amplifikacije kroz upotrebu internet botova i trolova geometrijskom progresijom se šire dezinformacije i urušava bazično institucionalno poverenje, a izgleda da se srpsko društvo našlo direktno na trasi dezinformativne kampanje kao veoma prijemčivo za ovu vrstu propagande.

I baš u ovom kontekstu maltene šizofrenih poruka emitovanih od strane vlasti i možemo posmatrati situaciju u kojoj se u ispitivanjima javnog mnjenja Srbija uvek javlja kao društvo najmanjeg odziva na potencijalnu vakcinaciju (8) dok sa druge strane u ovom trenutku stoji na visokom mestu vakcinisanih na 100 stanovnika. Voleo bih da grešim, ali mislim da bi uskoro ovaj ritam ubrzane vakcinacije mogao udariti u svoj plafon. Jer u ovom prvom talasu, pored jednog dela građana koji se i dalje oslanja na nauku i razum a koji su izrazili volju za primanjem vakcine, dobar deo vakcinisanih čine stariji građani, koji onako po inerciji su i dalje spremni da poslušaju državu, a primetno je da smo nakon prva dva dana vakcinacije imali zaista pojačanu kampanju poziva na vakcinaciju preko medija sa nacionalnom frekvencijom. To su isti ljudi koji imaju živo sećanje na period socijalizma kada su primali vakcine bez ikakvog traženja saglasnosti i kada su imali zaista visoko poverenje u zdravstveni sistem i rad državnih institucija. Njima su se pred očima otvarali domovi zdravlja i obezbeđivala univerzalna medicinska zaštita. Čitava situacija će se prelomiti onog momenta kada poziv za vakcinaciju dođe do onih mlađih, koji samostalno “istražuju” svrsishodnost vakcine, imaju poverenja samo u rusku vakcinu jer se ona tobož pravi na “tradicionalan način”, kao da je u pitanju neki bakin recept za kolač, a od obrazovnih institucija i medijske mašinerije nisu dobili filter za sortiranje i kontekstualizaciju informacija. Tek tada ćemo videti razmere pošasti koje su posejali Dr Nestorović i njemu slični i oni koji su mu dopustili toliko vremena na televiziji.

Šta je na kocki?

Ono što je postalo jasno je da se čitava stvar sa lažnim vestima i teorijama zavere ne sme više zanemarivati, jer je opasno prevazišla sfere popularne kulture i postala veoma ozbiljan problem javnog zdravlja i borbe za opstanak institucija slobodnog i otvorenog društva. Internet je nepovratno promenio infastrukturu preko koje saznajemo vesti, dok su društvene mreže sa svojim algoritmima stvorile niz neprobojnih podeljenih svetova, koji neprestano hrane korisnike sličnim sadržajima izvan kojih se ništa drugo ne vidi.

Poučna je reportaža iz malog gradića Protection u saveznoj državi Kanzas, iz koga je počela masovna vakcinacija protiv polia 1957. (9) To je bio događaj od nacionalnog značaja, sa nacionalnom medijskom pokrivenošću, gde su se čitave porodice uparađivale i pristupale mu kao svečanom činu u čiju učinkovitost niko nije sumnjao. U tom istom gradiću se danas skoro niko ne želi vakcinisati, takođe bivši predsednik Tramp ima ubedljivu podršku. To je mala priča o eroziji ključnog sastojka za funkcionisanje demokratskog društva. U društvima u kojima su predindustrijske forme socijalnog povezivanja dosta oslabile, očuvanje poverenja je ključno za funkcionisanje liberalno demokratskih institucija. Jer jedino poverenje čini mogućim da se udružujemo i sarađujemo suočeni sa birokratskim bezličnim državnim aparatom. A konspirativni narativ najkorozivnije dejstvuje na tom mestu. Sa jedne strane čini da se neko ko veruje u teorije zavere potpuno pasivizira, jer živi u uverenju da njegovim životom i životima svih nas, oduvek upravljaju sile i organizacije kontrolisane od nekoliko moćnika, zaverenički udružene, te je stoga svaki oblik političkog delovanja i saradnje iluzoran i obična varka. Koktel disfunkcionalnog obrazovnog sistema i neprestane izloženosti lažnim vestima ovde stvara idiota u onome izvornom značenju – građanina bez znanja, potpuno nezainteresovanog za zajednicu. Sa druge strane možete se osećati da ste u posedu jednog tajnog znanja; može vas učiniti zilotom koji ima apsolutnu istinu koja onemogućava bilo kakvu komunikaciju sa jereticima. Ovde vidimo ekstremizam kao drugu stranu novčića konspirativnog narativa. U taj prostor uskaču demagozi i populistički političari „uprošćavajući“ kompleksnost savremenog sveta, nudeći nekakav osećaj pripadanja, organizaciju i cilj. Tako će se često desiti da oni najparanoidniji koji vide zavere svuda oko sebe, najpre i postanu plen zavere usmerene da manipuliše njihovim strahovima.

Teorije zavere predstavljaju dogmatski zatvoren sistem mišljenja i kao takve se moraju tretirati. Lažne vesti udaraju na same temelje otvorenog društva, jer gde ništa nije sigurno, sve je dozvoljeno.
Liberalna demokratija nije vrednosno neutralni koncept u kome je sve dopušteno. Ona mora biti spremna da nametne demokratiju. Ovo znači prognati teorije zavere i lažne vesti iz etra, oduzeti im
magnetofon i vratiti na marginu. Jer šta je u igri? U zemljama razvijene demokratije rečima urednika Washington Posta iz jednog od najboljih političkih trilera ikada snimljenih All the President’s Men “Ništa nije na kocki osim Prvog amandmana, Ustava, slobode štampe i možda budućnosti ove zemlje”. (10) U Srbiji? U Srbiji lažne vesti i sirova propaganda predstavljaju tehnologiju upravljanja, stoga se nemamo nadati nečem velikom. Ali od proaktivnije uloge države na ovom polju u pravcu suzbijanja delovanja anitvaksera i teoretičara zavere zavisi zadobijanje barem minimuma racionalnosti da bi se nekako moglo preživeti u ovakvom okolišu sa tračkom ljudskog dostojanstva, zdravog razuma i brige za javno zdravlje.

1 https://youtu.be/-ez9r3f0Tgo?t=90
2 https://pescanik.net/wp-content/PDF/Dosije_OPERACIJA_SKRIVANJA_TELA.pdf
3 https://www.popularmechanics.com/military/a798/john-mccain-september-11/
4 https://www.cenzolovka.rs/etika/beli-luk-rakija-i-slanina-mediji-izmedju-znanja-i-sarlatana/
5 https://www.cbsnews.com/media/russian-ads-on-facebook-a-gallery/
6 https://www.nytimes.com/2020/04/13/science/putin-russia-disinformation-health-coronavirus.html
7 https://www.state.gov/wp-content/uploads/2019/05/Weapons-of-Mass-Distraction-Foreign-State-SponsoredDisinformation-in-the-Digital-Age.pdf
8 https://www.dw.com/sr/spremnost-na-vakcinisanje-srbija-na-za%C4%8Delju/a-56202231
9https://www.npr.org/2021/01/25/960354929/in-tiny-kansas-town-pandemic-skeptics-abound-amidfalse-information-andpolitics?utm_term=nprnews&utm_campaign=npr&utm_source=twitter.com&utm_medium=social
10 https://youtu.be/FEdL1_zOyz4