ENG
Teofil Pančić: O loptanju i klanjanju
Autor/ica
Povezani članci
SAMO ČEKAM DA NEKO OZVANIČI MUTACIJU JEDNE STARE KRILATICE: “AKO NE UMEMO DA RADIMO, BAR UMEMO DA IGRAMO LOPTE”
Iako nas pogled kroz prozor uverava da je počelo novo Ledeno Doba, i da smo ga za sledećih nekoliko desetina ili stotina hiljada godina ugasili što se tiče majskih ruža i ostalih prijatnih nuspojava buđenja prirode, proleće će po svemu sudeći ipak doći, i to negde u uobičajenom terminu za ovaj deo sveta. A s prolećem nam eto i izborne kampanje i samih izbora, negde u aprilu ili maju. E sad, ima nešto zanimljivo u vezi s njima, nešto čega drugde ipak nema, koliko ja znam. Šta li bi to moglo biti? Je l’ to napeto i neizvesno zbog Srbijanke i ostalih Kustosa? Ma jok. Ishod proletnjih izbora u Srbiji neizvestan je samo iz jednog razloga: na njima neće učestvovati Novak Đoković. Ili možda i hoće? Preko svojih predstavnika, naravno; a oni koje bi on miropomazao za svoje političke predstavnike teško da bi mogli da izgube, čak i ako bi se jako potrudili u tom pravcu. Dobro, možda ako bi N. Đ. izabrao neku od onih šesnaest hiljada mikronskih “socijaldemokratskih”, “laburističkih” ili pak “hrišćanskih” i “konzervativnih” strančičičica i njihovih čelnih zamlata, ali nije ni Novak Đ. pao s kruške. Ipak je to ozbiljan poslovni čovek.
Ako vam sve ovo zvuči (samo i jedino) kao šala, pročitajte ponovo. Možda će izgledati manje šaljivo. Nije li, evo, i predsednik Srbije lično rekao da se “klanja” pred našim vaterpolistima, rukometašima i nekosookim majstorima u prebacivanju nešto veće neceluloidne loptice preko (nedruštvene) mreže? Da, dobro ste pročitali: čovek im seklanja. Je l’ onako lahko, “japanski”, ili onako temeljito, pod uglom od devedeset stepeni, ne bih znao, a i nije od ključne važnosti. Važnije je da nekako umolimo g. predsednika da nam ipak ostane uspravan i dostojanstven, ako već ne sebe radi, onda bar nas radi, ipak nas državljan(k)e on ovlašćeno predstavlja…
Parlamentarna republika takvo je uređenje da se u njemu predsednik – kao Prvi Među Jednakima, kao jedan od simbola slobodne, demokratske države rođenjem & životom ravnopravnih građanki i građana – ne bi trebao klanjati nikome, niti ikome ljubiti ruku (dobro, možda ponekoj dami ako je baš old school; starijim muškarcima u neobičnim haljetcima svakako ne, kao ni mlađim u patikama), pa makar i sasvim retorički i simbolično, ali izgleda da to za sportiste ne važi, ili barem za sportiste koji dospeju kod sportsmena Tadića. Teško mi je, moram priznati, da zamislim ovoliku Tadićevu snishodljivost prema nekom, recimo, međunarodno proslavljenom umetniku ili umetnici, ma kakav uspeh da postigne. Osim ako se narečeni umetnik ili umetnica ne zove Emir Kusturica, naravno; njega naši politički vrhovi svih pasmina ionako tretiraju kao neku vrstu Đokovića iza kamere. Mada bi mu, ako je nekome već do teniskih metafora, bolje pristajala uloga Bobe Živojinovića, tj. čoveka koji je nekad davno bio poznat po onome što radi, ali je već dugo poznat samo po tome što je poznat. I što je nekad davno nešto radio, nešto po čemu je postao poznat, mada se sve manje ljudi seća šta je to tačno bilo. Kapirate? ☺
Znam već šta mi sleduje: gledaj bre onog Pančića, njemu nikad ništa nije po volji; i kad se svi raduju, on nešto čantra. Pa još navalio na Tadića zbog jedne uzgredne i benigne stilske figuričice (umesto da navali na njega što “ispod žita prodaje Kosovo”, ili tako već nečega, je li). Megjutoa, uopšte se ne radi o tome. Sportisti rade svoje, i neka rade, i sjajno je što su tako uspešni. Ako već igraš lopte, nije loše i da pobediš. Politika se rutinski grebe o njihove uspehe, okej, to nije baš prijatno za gledanje i slušanje, ali nije to samo ovde tako, i podnošljivo je dok ne pređe malo previše granica tzv. dobrog ukusa. Uostalom, “široke narodne mase” svugde su zablesavljene igrama mladića i devojaka (ne, ne mislim na one igre!) sa i bez lopte, i nije lako odoleti bogomdanoj prilici da fasuješ poneki mogući transfer pobedničke harizme koji bi ti mogao koristiti, recimo, na izborima. Sve je to, je li, za ljude.
Ono što (mi) smeta nešto je sasvim drugo. Prisećam se, u nedoba, one znameniteartiljerijske ispale izvesnog Milošević Slobodana, višegodišnjeg vlasnika Srbije i prvog te nezaboravnog poslodavca našeg policajministra, da “ako ne umemo da radimo, bar umemo da se bijemo”. Ko to? Pa, “mi Srbi”, naravno. I onda smo, nošeni tom krilaticom, prestali da radimo i ono što smo kako-tako radili, i desetak godina namrtvo tamburali sve živo naokolo, sve dok nas nisu natamburali malo jači tamburaši od nas. Sam Milošević je dosta skupo platio ostvarenje svoje krilatice, ali nama je to slaba uteha, jer je u međuvremenu stigao da ruinira i Srbiju. Okej, ali gde je tu link sa sadašnjošću?
Stvari su, hvala bogu, danas mnogo manje dramatične, i ljudske glave (u principu) više nisu zalog u toj igri, ali opet imamo priču slične strukture, i samo čekam da je neko i ozvaniči kroz rečenicu: “ako i ne umemo da radimo, bar znamo da igramo lopte”. Jeste, sve nam je u rasulu i raspadanju, sečemo uši i krpimo dupe do iznemoglosti, ali zato, brajko moj, što igramo rukomet i vaterpolo, a i onaj tenis, to je čudo jedno! To jest, ne baš “mi” nego tek neki malobrojni među nama, ali nema vaze, mi smo svi užaaasno srećni i ponosni zbog toga…
Čime na koncu rezultira ovakav trend? Svojevrsnom infantilizacijom nacije. Jeste da smo epska sirotinja koja ili radi za dž ili ne radi za dž, jeste da nam je i “duhovna nadgradnja” u čabru (pitajte upravnike najboljih srpskih pozorišta od kojih para će da prave nove predstave!), ali šta je sve to prema činjenici da je neko našega imena negde proturio koju lopticu više od nekoga drugog!
Pa dobro, može se i tako. I to je nekakav koncept života, rekao bih – najsličniji živopisnim likovima iz nekih Kusturičinih filmova. Čime kao da se zatvara jedan krug, krug u koji se mnogo lakše upada nego što se iz njega izlazi.
Autor/ica
