Teofil Pančić: Istraga poturica i vojvođanskih ustaša

Povezani članci

• Dragan Markovina o hapšenju Zdravka Mamića: Da, o njemu je riječ
• Apel za spas Kliničkog centra Univerziteta u Sarajevu
• Almin Kaplan: U našoj avliji je naša nesreća
• BOSANCI PRED SUDOM: DOBRO DOŠLI U KLUB SEJDIĆ-FINCI
• “Ja sam sad mrtav čovjek koji hoda”
• Urednik Novosti Ivica Đikić tvrdi: Karamarko je ratnik prizemlja

Foto: Reuters

Ni Tači ni Ešton neće živeti ovde.

Kada vrh države naziva Vladu Vojvodine “takozvanom” i dovodi političke suparnike u bizarnu vezu s ustašama, to je tačka bez povratka. Ali, čemu čuđenje.

Sećate li se one rubrike “Dogodilo se na današnji dan”? Pa, hajde da se malo pozabavimo tim vremeplovom (da nam vreme brže prođe…) i da odemo recimo u 1998. godinu. I, šta tamo zatičemo? Puno lipih stvari… Srbija ne pristaje na “potpuno neprihvatljive” ultimatume Evrope i Amerike oko Kosova, intenzivira se “patriotska mobilizacija” u javnosti, histeriše se i kuka na sve strane a onda se sa kukanja prelazi bogme i na pretnje, naročito “unutrašnjem neprijatelju”, a to je svako ko misli i govori da je put kojim se krenulo – stranputica. I naravno, svako ko aktivno zastupa i brani neku političku volju drugačiju od one koju reprezentuje Tron. Evo, predsednik države govori za istaknutog opozicionog lidera – koji voljom birača učestvuje i u vlasti, na nivou nižem od državnog – da je separatista i da zabija nož u leđa državi Sad Kad Joj Je Najteže (ovoj je državi, doduše, uvek najteže), predsednik i potpredsednik vlade govore isto to, baš kao i bulumenta njihove političke, intelektualne i medijske posluge. RTS i većina ostalih radosni su da sve to uslužno prenesu bez ikakve distance, a “Večernje novosti” radosno i s ogromnim entuzijazmom predvode kvazipatriotsku hajku targetirajući i na više strana razvlačeći najpogodnije žrtve, te smišljajući osobito kreativne što klevete, što kletve protivu njih. Srbija deluje prilično nemoćno na međunarodnoj sceni, ali zato je puna usijanih glava na (ne)odgovornim položajima, koje misle da se ta nemoć može kompenzovati ili makar prikriti pojačanom unutrašnjom represijom, “istragom poturica” i dirigovanim histerisanjem plaćenih rodoljubaca i jurodivih volontera (a bude bogme i obrnuto). I pročaja, što kaže Basara…

Nije to baš vesela slika, sva sreća da pripada prošlosti… Osim što, dakako, ne pripada. Sve je ovo od reči do reči stanje stvari u Srbiji aprila 2013. što pred famozni “kosovski dan odluke”, što neposredno nakon njega. Jeste, sve je sve ovo već viđeno – mada se ipak nađe i poneki bizaran novitet. Recimo, bivalo je u istoriji beščašća da političari hapse pisce, ali sada je došlo i do obrnutog: da pisac (Siniša Kovačević) javno traži hapšenje političara (Bojana Pajtića)!

Znam da će se neki opet silno jediti zbog pasusa koji sledi, ali pravo da vam kažem – baš me briga. Moj je posao da (sa)gledam stanje stvari koliko je u mojoj moći, a ne da udovoljavam beznadno okasneloj tankoćutnosti onih kojima je možda čak i pomalo neprijatno zbog stanja stvari kojem su suštinski, pa makar i “nenamerno” i “iz najboljih namera” doprineli. Elem, od formiranja aktuelne vlasti pišem o njenoj metodologiji u kriznim situacijama: biti “prema spolja” kooperativan koliko se mora, a to onda naplaćivati “unutrašnjim” pražnjenjem i iživljavanjem. Primera je bilo bezbroj, pisao sam o mnogima, i tek ću. No, sada smo otišli bitan, verovatno i džinovski korak dalje, tj. dublje u visoko radioaktivnu kombinaciju putinizacije i orbanizacije. Naime, trenutak u kojem je predsednik Vlade Vojvodine (koja je sa samog državnog vrha nazvana “takozvanom”!) optužen za “razbijanje države” a legitimna politička inicijativa pokrajinske vlasti dovedena u nebuloznu kvazivezu ne samo sa Kosovom (saplitanje Vojvodine Kosovom večiti je miloševićevski trik) nego ni manje ni više sa danom osnivanja NDH (!) označava prelom nakon kojeg se vrlo teško može nazad. Simbolički gledano – ma, gotovo da je bukvalno! – Pajtić i ekipa nazvani su nekom vrstom “ustaša”. Da li vas ovo čudi? Ako da, onda podozrevam da ste poznata beogradska sociološkinja ili prvi počasni četnički vojvoda u istoriji vojvođanskih Rusina, ili tako već neka živopisna pojava. Ako pak ne, onda vam je jasno šta je to po čemu (opet) gacamo i zašto tako neprijatno miriše. Od te “jasnoće”, znam, nije vam ništa bolje, naprotiv.

Ljudi, ovo nije naivno i ovo nije šala. Hajde i da batalimo bilo čiju “prošlost” – ma koliko to bilo nebulozno jer tako stvari ama baš ni u čijem životu ne funkcionišu – i da pogledamo samo šta se dešava u ovom istorijskom trenutku. Šta vidimo? Gomilu kukavica, šeprtlja, demagoga i da prostite dramosera (može i “kraljica drame”, što reče Ceca Lukić) na vlasti, apsolutno i monumentalno nedoraslih ulozi koju su tako poletno preuzeli, smrtno uplašenih od svakog ozbiljnog, kamoli “državničkog” poteza i od svake odgovornosti, a rešenih da za sve svoje osujećenosti račun ispostave onima koji im tu nisu ništa krivi – dakle onima koji znaju, vide i radi su da svedoče o tome ko su i šta su ti ljudi. Sa druge strane imamo parapatriotski zanesenu gomilu – samo još da je pevanja po mostovima… – plus malograđanluk koji misli da će se najesti ‘leba od priručnog hapšenja ovog ili onog tajkuna (dojučerašnjeg Najboljeg Drugara tih koji ga hapse) padajući večito na isti jeftin štos, potom beskrajno slabu i konfuznu i bezidejnu opoziciju i… jedan sloj što potkupljenih, što naprosto potpuno pogubljenih nekadašnjih “kritičkih intelektualaca”, rešenih da po svaku cenu ako treba i padnu na braniku svoje Kobne Zablude. Eto, to je ono od čega treba strahovati, a ne šta će ovi danas, sutra ili sledećeg meseca da urade sa Tačijem i Ketrin Ešton. Što bi reko Čerčil (bez De Gola): šta njih samo briga, ni Tači ni Ešton neće živeti ovde.

Vreme