ENG
Teofil Pančić: Displej sa identitetom
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
U određenoj vrsti “rećirilizatorskog” mentalnog terora nije teško prepoznati zamorno večito vraćanje istog, samo svaki put sve glupljeg
Teofil Pančić
Tog sam jutra ustao strašno rano za moje noćnoptičje pojmove, ispunjavajući obećanje neoprezno dato Tanji N. da ću gostovati u njenoj jutarnjoj emisiji na Radiju. Kojem Radiju? Ta, јasno je: jeste da u ovom gradu ima iha-haj radio-stanica, ali Radio je jedan, zna se koji… Kako god, prokrmeljavam do Radija jedva svestan sveta oko sebe, a onda dalje pjehe, nakon emisije, prolazim pored pozorišta, stupam na bučnu raskrsnicu, saleću me tutnjeći plavi autobusi, i onda opažam famoznu, već najavljenu Promenu na njihovim elektronskim displejima, tim čudima neverničke i jeretičke tehnologije. Na trojci je Petrovaradin postao ПЕТРОВАРАДИН a Detelinara je konačno dobila i srećni četvrti list postavši bogougodna, takorekuć svetosavska ДЕТЕЛИНАРА, na kecu je Telep (stara srpska reč za staru mađarsku reč za “naselje”…) ustupio mesto ТЕЛЕПУ, sa četrnaestice mi maše prigrobno САЈЛОВО a eno i ЛИМАНА sa osmice, tek da se Limanci ne naljute, jerbo nijesu ni oni šugavi…
Ljudi moji, ako sam se od nečega beskrajno zamorio za ovih evo već i četvrt veka organizovanog ludila, onda su to beskrajni, isprazni divani o ćirilici i latinici: sve je tu odavno jasno svakome ko je uopšte želeo da mu nešto bude jasno, a oni drugi ionako žive u paralelnom svetu svojih fantazama, odakle ih niko živ ne može izvući na svetlo dana. Sto mu gromova, jednom ću izdati knjigu svu od mojih tekstova samo na ovu temu – na ćirilici, naravno! Jeste, ćirilica je srpsko pismo, ali je to i latinica, jer se i njom sasvim lepo i razgovetno i savršeno “prirodno” piše na srpskom jeziku. Ne, latinica našeg jezika nije ekskluzivno “hrvatsko pismo”, niti pišući latinicom pišete nešto što je “hrvatsko” – osim onda kad je stvarno hrvatsko, ali to nije zbog pisma. Ne, ćirilica nije “ugrožena” niti “izumire” zarad zavere mračnih antisrpskih sila, ali da, latinica odnosi izvesnu prevagu u svakodnevici iz razloga koji su naprosto dinamika života, i taj proces je nepovratan, ili da rečem po srpski da me ceo svet razume: ireverzibilan. Da, fakat, retko je i neobično da se jedan jezik u jednom narodu ravnopravno izražava u dva alfabeta, pa šta?! Nije to nikakva “tragična raspolućenost” niti identitarna pometnja; neobično je, iz izvesnog ugla, i to što su neki Nemci rimokatolici a neki luterani, pa šta? Da i ne govorimo o Albancima koji su i muslimani i katolici i pravoslavci, i nikom ništa. Dva pisma, jaka stvar, mo’š misliti… Zna se kakvoj alatki i dlaka smeta…
O svemu tome sam ja tako mrzovoljno dumao zamičući ulicom ПАП ПАВЛА, a ono što je u meni izazvalo mrzovolju nije ćirilica “po sebi” nego način na koji je taj nedužni, lepi alfabet postao ideološka batina za uterivanje pravovernosti, batina koju su poodavno još lakomo prigrabili Nišči da njome mlate po glavama boljih i dostojnijih od sebe – dakle, otprilike svih. Ti opsesivni/opresivni “ćiriličari”, to jest “rećirilizatori” naprosto su ogoljena slika i prilika devastirajuće bede duha u ovdašnjih lumpenpatriota. I taman li se malo oporavimo od smaračkog terora njihove nadobudne tuposti, eto njih opet na vlasti nad našim životima; ovaj put je, avaj, stvar dodatno zagorčana time što su nam ih na vrat natovarili lažni – na onaj način na koji je svaki pompezno-narcisoidni kič lažan – dakle, upravo autentično neautentični “kritičari svega postojećeg”, a koji su se u stvarnosti pokazali kao strateški saveznici onoga najgoreg u zemlji Srbiji.
Jer, šta zapravo govori DSS-ov gaulajter Novog Sada, stanoviti Ilić Borko, kada kaže da se ćirilizacijom tamo nekakvih displeja na gradskim autobusima gradu i građanima jača ili vraća “nacionalni identitet”, koji im je kanda neko prethodno bio ukrao i stavio ga u svoj džep, valjda s podlom namerom da ga preproda na Najlonu, šta li? I šta je uopšte “identitet” u tim glavama kroz koje huči, huči, ne Sutjeska nego izuzetno snažna promaja? I šta su i ko su uopšte ti borčići iličići ovoga sveta da misle da nekome ili nečemu mogu da uzimaju, daruju ili vraćaju identitet?!
Biti čovek identičan sebi znači posedovati “autentičnost”, to jest identitet koji se da u razumnoj, ljudskoj meri prepoznati kao “stvaran”. A kakav se uopšte može biti nego sebi identičan i otuda autentičan, stvaran? Živeti slobodno i slobodno se izražavati, baš to znači biti autentičan, a to uvek znači manji ili veći kulturološki, jezički, alfabetski, običajni, prehrambeni i još svakojaki crossover, jer “čistih” i jasno razdeljivih kolektivnih identiteta nikada nije bilo, a pogotovo ih nema u današnjem smanjenom, smućkanom i mnogostruko umreženom svetu, dakle nema ih nigde izvan sterilnih diletantskih fantazija etnocentričnih umova, a to naročito važi na parčencetu zemlje zvanom Evropa, pa onda na još minijaturnijem komadičku njenom zvanom Balkan, gde se na sat-dva vožnje naguralo svakojakih “identiteta” da ih ni svi bogovi ne bi razdvojili…
Pa dobro, ne očekujem ja od raznih borkoilića da to ikada razumeju, jer da razumeju, ne bi bili što jesu. Samo sam umoran, straaaašno umoran od večitog vraćanja istog, naročito kada je to Isto zapravo tako neautentično, tako isprazno i lažno, tako ništavno, a pri tome pokušava da monopolizuje i kidnapuje nešto što je (i) moj identitet i da ga svede na svoju mizernu meru.
Autor/ica 👤tačno.net
