Svi potpredsednikovi ljudi

Povezani članci

• Srbi, pederi, ostali
• Čulić: Kako nas brukaju žmuklerski odvjetnici i mediji
• Anketa: Šta građani Sarajeva očekuju od nastupa bh. reprezentacije
• Twitter politika
• KAMO SVE TO VODI?
• Legendarni borac za ljudska prava Blažo Stevović: Reprezentacija BiH je ujedinila zemlju

Slažem se sa svima koji misle da je lepo to što potpredsednik vlade Srbije čita knjige. Posebno je lepo što čita i klasičnu sociološku literaturu s početka 20. veka, te što svoje oduševljenje tom literaturom deli s nama. Jer, bilo je to zlatno doba društvene i političke misli.

Piše: Dejan Ilić

Povrh toga, i istorijski milje u kojem se ta misao razvijala takođe je veoma poučan. Obeležili su ga nesputani masivni eksperimenti u oblikovanju i upravljanju masovnim društvom. Na kraju, ti su se eksperimenti mahom završavali masovnim zločinima (koji se među sobom ipak bitno razlikuju). U ozbiljnijem obimu literatura o tome, pak, nastaje tek u poslednjoj četvrtini prošlog veka, jednim delom i u opreci prema metodološkom individualizmu veberovske provenijencije. Tu naročitu intelektualnu aktivnost dodatno su podstakli i brutalni ratovi na postoru Jugoslavije s kraja veka, u kojima su se zločinjenjem posebno „istakle“ srpske vojne i paravojne jedinice: dakle, organizovane oružane formacije, a ne pojedinci, neki zli Srbi koji su se otrgli kontroli. Da bi umeo da napravi tu razliku i uzme je u obzir kada govori o devedesetima, vicepremijeru bi koristilo da baci pogled i na ove novije knjige. Ako nema vremena, pa mora da izabere šta će da čita, iako bi dobro bilo da pročita i jedno i drugo, odluka bi morala da padne na recentne radove: ako ni zbog čega drugog, a ono da se više ne bi sramotio izgovarajući gluposti poput onih koje je izgovorio u intervjuu za sarajevski Dnevni avaz.

Dobro, nije Aleksandar Vučić govorio samo gluposti, tu i tamo je i slagao. Jer, ako je tačno da u Srbiji više nema mržnje prema Bošnjacima, ko ispisuje grafite „Nož, žica, Srebrenica“? Ali, ostavimo i navijačke grupe – inače drage Vučiću i novim vlastima, posebno sudskim – po strani. Sve što je Vučić u intervjuu rekao u vezi s masovnim zločinima iz devedesetih u potpunosti odgovara diskurzivnim strategijama umanjivanja i relativizovanja zločina. I da se odmah ogradim: može biti da je on to uradio iz pukog neznanja, bez zle namere, naprosto zato što je tokom tih devedesetih reklo bi se nesvesno interiorizovao obrasce govora kojim su se opravdavali srpski kriminalni „poduhvati“. Ako je tako, hajde onda da mu skrenemo pažnju na to, i predložimo mu da pročita neka dela koja bi mogala da pomognu da osvesti šta u stvari izgovara.

Kada govori o zločinu u Srebrenici, Vučić u veberovskom duhu praktično deli ono što on naziva „narodom“ na konkretne počinioce i nevine posmatrače. Te zločince i te posmatrače povezuje, iz Vučićevog ugla, samo to što su prvi arbitrarno prisvojili pravo da delaju u ime potonjih. Ti nevini, štaviše zloupotrebljeni posmatrači, koji tako čak postaju pomalo i žrtve, danas, smatra Vučić, mogu još samo da se stide što zlikovci pripadaju njihovom narodu. Ima tu više pitanja za Vučića: recimo, šta je osnova za taj „etnički“ stid? Važnim mi se čini i pitanje – šta su ti posmatrači osećali i radili onda kada se zločin događao? Ako je suditi prema Vučićevom priznanju, neki od njih su – grešili. Na primer, sam Vučić je, kako kaže, pravio – političke greške. I on ih sad, gotovo dve decenije kasnije, hrabro priznaje. A kazna koja ga za njih stiže sastoji se u stidu koji oseća. Tako je Vučić sam sebi presudio i odredio kaznu. Stoga ne čudi što je tako jeftino prošao. Zbunjuje ipak što nije objasnio svoje političke greške. Hajde da to uradimo umesto njega.

Za zločin u Srebrenici nisu odgovorni isključivo pojedinci koji za njega krivično odgovaraju. Odgovornost za taj zločin je kolektivna, a proizlazi iz činjenice da zločinci nisu arbitrarno prisvojili pravo da delaju i ubijaju u ime „svog“ etničkog kolektiva. Pripadnici tog kolektiva su im dobrovoljno dodelili ili prećutno priznali to pravo, i utoliko su odgovorni za sva zlodela počinjena u njihovo ime. Ta zlodela pored ostalog obuhvataju masovna ubistva, sistematsko seksualno nasilje, zlostavljanje i proterivanje stanovništva, te oduzimanje ili uništavanje imovine. Već iz razmera tih zločina jasno je da ne može biti reči isključivo o pojedincima, u najmanju ruku mora se govoriti o organizovanim grupama. Štaviše, o grupama za čije su organizovanje i delanje na raspolaganju stajali zajednički kolektivni resursi bilo države, bilo – kada je reč o drugom „srpskom entitetu“ – građana kvaziinstitucionalno povezanih u jednu političku zajednicu. Recimo, organizovanje zločina u Srebrenici podrazumevalo je da se obezbedi prevoz kojim su žrtve odvožene na stratišta. Zatim mehanizacija za kopanje masovnih grobnica. A onda i plan za premeštanje leševa u sekundarne, pa potom i u tercijarne grobnice, kako bi se onemogućila identifikacija pobijenih. Za sve to bilo je potrebno i brojno ljudstvo, koje je danima obavljalo taj „posao“. Zbog toga ne može biti reči o incidentu, pojedinačnom ekscesu. Samo državne ili paradržavne strukture mogle su obezbediti sredstva i ljudstvo za takav zločin.

No, moglo bi se reći da je i kada se tako gleda broj pojedinaca koji su odgovorni za zločin ograničen, i da se svakako ne može proširiti tako da obuhvati sve pripadnike „etničkog“ kolektiva. Vučić se otprilike tako, veberovski, i brani, te istovremeno ističe (iako je ne objašnjava) i svoju političku grešku. Priznajem, Vučićeva svest o grešci budi „moralnu“ nadu. Evo u čemu se ta greška, politička, ogleda. Pripadnost jednoj nedobrovoljnoj grupi – dakle etničkoj, nacinalnoj , ili etnonacionalnoj – pored ostalog ima i moralni značaj, jer grupa zapravo predstavlja skup utvrđenih obrazaca koji određuju kako karakter odnosa između pripadnika grupe tako i karakter odnosa pripadnika grupe prema onima izvan nje. Politička odgovornost onda proističe iz obaveze svakog pojedinca da procenjuje ispravnost tih obrazaca, i održava ih ili menja u skladu s tim da li su oni moralno prihvatljivi. Mi smo dakle odgovorni za najbolja tumačenja koja čine i naš individualni i naš kolektivni identitet. Odavde sledi jasan izvod: Vučićeva politička greška u najmanju ruku bi mogla biti u tome što je propustio da se jasno odredi prema kolektivnim moralnim obrascima na osnovu kojih je izveden zločin u Srebrenici. Da je napravio taj propust, Vučić bi bio odgovoran kao pasivan posmatrač. Međutim, njegova greška je mnogo ozbiljnija od toga, i sastoji se u tome što je te obrasce svesrdno podržao svojim stranačkim delovanjem u devedesetima. U tom smislu on je daleko od toga da bude pasivan posmatrač; on je bio aktivni politički saučesnik u tim događajima i jedino bi imalo smisla da tako o njima i govori. No, ljudski je što mu je uloga pasivnog posmatrača draža, iako je, izgleda, svestan i svojih političkih „grešaka“. Nevolja je u tome što on istu grešku ponavlja i danas, veberovski svaljujući i krivicu i odgovornost isključivo na pojedince, čime ostavlja nedirnute i kolektiv i njegove utvrđene, od devedesetih nepromenjene moralne obrasce.

Kada se stvari tako postave, sasvim bledi Vučićev pokušaj da zločine srpske strane relativizuje pozivanjem na zločine počinjene nad Srbima. U smislu moralnog prosuđivanja to su nezavisni događaji, i oni se ne mogu uzajamno pravdati. No, to ipak jeste jedna od najčešćih strategija da se prikrije moralna nakaznost masovnog zlodela, što samo svedoči o niskoj moralnoj svesti onih koji joj pribegavaju.

Na kraju, Vučić će svoje bošnjačke sagovornike pozvati da se svi zajedno okrenemo ka budućnosti. To je takođe manevar umanjivanja, ako ne baš i poricanja zločina. Jer, kao da kaže Vučić, šta je bilo – bilo je, pobijene ne možemo oživeti, u tom smislu počinjenu štetu ne možemo popraviti, pa kad je već tako, hajde da o tome i ne razgovaramo, ako već ništa ne možemo da uradimo, okrenimo se ka zajedničkim budućim poslovima koji će nam svima doneti dobro. Treba primetiti moralnu ravnodušnost prema žrtvama koja stoji iza ovog stava. Uz to, jasno je da će onome ko tako izbacuje prošlost kroz vrata, ta ista prošlost uleteti kroz prozor. U istom dahu Vučić će, naime, reći i da će nam biti potrebno mnogo vremena da izgradimo (Srbi i Bošnjaci) međusobno poverenje. A jedino na tom poverenju može se graditi kakva-takva zajednička budućnost. Pa zašto sad nema poverenja, kad je tako logično i jedino ispravno da zanemarimo prošlost i okrenemo se budućnosti? Odgovor je vrlo jednostavan: zato što Bošnjaci nemaju razloga da veruju Srbima koje predstavlja ovaj vicepremijer. Jer taj vicepremijer evo bar već godinu ne čini ništa da promeni obrasce iz devedesetih. Možda ih on danas ne podržava onako otvoreno i svesrdno kako je to činio devedesetih, a i dobrim delom dvehiljaditih, ali se svi njegovi ljudi upinju iz sve snage da ih sačuvaju i dodatno učvrste. Ne mislim tu samo na ono što je uradio dosadašnji ministar kulture, čija smena, prema najavama ko bi mogao da dođe na njegovo mesto, praktično ništa ne znači, već i na ministra pravde, koji nije smenjen, a pod čijim okriljem se masovno oslobađaju pripadnici raznih „patriotskih“ skupina. Njima treba dodati i predsednika republike i njegove „dinastičke“ savetnike. Njima treba dodati i ljude oko ministra kulture, koji se rastrčaše po Srbiji da razvrstaju Srbe na podobne i nepodobne prema jednom etnički pervertiranom patriotskom ključu. Na kraju, njima treba dodati i grupu akademskih radnika sa, recimo, Beogradskog univerziteta, od kojih jedan, na primer, drži predmet Istorija kulture Srba, i pri tom koristi udžbenik u kome eksplicitno stoji da su Srbi imali izlaz na more samo u onim periodima kada su imali slobodnu i nezavisnu državu. Desilo se da je upravo tom predavaču vicepremijerova vlada nedavno nudila da bude upravnik Narodne biblioteke, što je on, na sreću, odbio. Dakle, šta god rekao o zajedničkoj budućnosti, Vučić se u tu budućnost zaputio sa neraspakovanim koferom iz devedesetih, i dok god je tako, nema nijednog razumnog razloga da susedni narodi poklone poverenje kolektivu koji on predstavlja.

No, meni je jasno da je vicepremijer prezauzet, te da ne može da stigne da pročita baš sve što bi trebalo i tako sebi razjasni neke nezalečene lične i kolektivne traume. Stoga mu za kraj preporučujem tek dve knjige: Stenli Koen, Stanje poricanja, prevela S. Glišić (Beograd: Edicija Reč, 2003); Nenad Dimitrijević, Dužnost da se odgovori, preveli autor i D. Ilić (Beograd: Edicija Reč, 2012). Razume se, moj predlog ima smisla samo ako je Vučića zaista sramota i ako iskreno oseća da je u devedesetima napravio krupnu, jedva oprostivu grešku.

Peščanik.net,