Svetislav Besara: „Roman o Titu“ (3)

Povezani članci

• Alisa Ramić osuđena na dvije i po godine zatvora, a Hasan Dupovac na tri
• Premijera plesnih predstava Deo mene i ja i Vita Brevis na sceni Bitef teatra
• Predsjednik napokon o nečemu ima stav. Nažalost, pogrešan
• Stierovi četnici i Fahrini kriminalci
• Kad Deklaracija postane politička rekreacija Hrvata
• Puljak: „Za ovu metastaziranu aferu moraju odgovarati svi sudionici“

Uz pomoć advokata Radakovića, deda je napisao pismo Josipu Brozu Titu u kome je biranim rečima izložio svoj problem.

“Tko je taj general Basara?“ Pitao je maršal kada su mu pročitali dedino pismo. Ađutant je maršalu objasnio da mu je borac Prve proleterske, Velizar Basara, tokom Četvrte neprijateljske ofanzive, spasao život zaklanjajući ga telom od šrapnela neprijateljske minobacačke granate.

„Tom je prilikom, druže maršale“, raportirao je ađutant, general Đurić, „borac Velizar Basara izgubio oko, nogu i ruku. Posle rata je sa uspehom završio Generalštabnu akademiju Vorošilov u Moskvi, a po povratku je stupio na dužnost komandanta 52. tenkovske divizije. Za vreme Rezolucije Informbiroa poneo se kao pravi patriota i komunista. Sve svoje oficire i podoficire koji su u novčanicima držali Staljinovu sliku streljao je po kratkom postupku. Za samo dva meseca potpuno je zaboravio ruski. Tenkovi njegove divizije dve godine su sa upaljenim motorima u pripravnosti stražarili na granici naše socijalističke otadžbine, za šta je general Basara odlikovan Ordenom za vojne zasluge sa velikom zvezdom. Ovaj je podatak, druže maršale, zanimljiv: uprkos tome što je imao drvenu nogu, general Basara je na proverama fizičke spremnosti oficirskog kadra uspevao da sto metara pretrči za četrnaest sekundi“.

– Impozantno! Vidi se da je čovjek posebnog kova. Zbog čega je umirovljen?

– Podržao je Aleksandra Rankovića na Četvrtom plenumu CK SKJ.

– Nezgodno, majku mu Božiju, baš nezgodno. Da li ponovo uči ruski? Sastaje li se sa Lekom? Učestvuje li u kakvim urotama?

– Ne!

– Ovako, Đurić! Poslati generalu Basari mali dar od mene: jednu tirolsku salamu, kilogram naranči i vrećicu deterdženta. Pronaći zgodan datum i pozvati ga u audijenciju u Maršalat. Baš me interesira što se to zbilo sa njegovim sinom… A sad, marš napolje!

Na vest da će ga vrhovni komandant primiti u audijenciju, deda Velizar je osetio oštar fantomski bol u drvenoj nozi. Baš ga je gadno bila raznela eksplozija granate koju je hrabro osujetio u nameri da ubije Tita. Oko, ruka i noga su samo vidljive posledice. Vojna administracija je previdela gubitak leve polovine lobanje na mesto koje su mu, valjda u američkoj bolnici u Bariju, namestili plastičnu kalotu. Deda je iznutra još uvek pun gelera.

Od kakvog li su samo materijala te granate bile napravljene? Kakav li je tajanstveni mesmerizam umešao prste u njihovu proizvodnju? Jer, kada bi deda čvrstim korakom ratnika išao ulicom, za njim se kao zmija vukla kolona šrafova, eksera, viljušaka, gvozdenih opiljaka, špenadli, igli i malih zupčanika iz satnih mehanizama. Uoči oluje, oko dede se obrazovala blistava aura, a iz iz očiju su mu vrcale krupne varnice.

Naša je kuća tih dana ličila na Teslinu laboratoriju. Nije on na to obraćao mnogo pažnje. Bio je pročitao negde da je to najobičnija vatra svetog Elma, prirodni fenomen, naučna činjenica… Mada, dedi BI bilo draže da se ta vatra zove, recimo, vatra Narodnog Heroja Davida Pajića Dake.