Svetislav Besara: „Roman o Titu“ (2)

Velizar Basara, moj deda, nije odustajao od uzaludnih pokušaja da preobrati zabludelog sina. Ni sada, posle toliko godina, nije mi sasvim jasno zbog čega se deda uznemiravao zbog sinovljevog prelaska u islam. Očekivalo bi se da mu je, zakletom ateisti, svejedno da li je moj otac hrišćanin, budista ili šintoista. Ali nije mu bilo svejedno. „Da je postao katolik“, vajkao se deda, „subotar ili nazaren – to bih donekle mogao razumeti. Ali musliman, Sulejman, ej, Sulejman… Šta sam pod starost doživeo.“

Bilo je tužno posmatrati dedu, penzionisanog generala JNA kome je za dlaku izmakao status narodnog heroja, kako odlazi kod vračara i gatara i papreno plaća tričave vradžbine ne bi li, posredstvom najjeftinijeg opijuma za narod, kojeg je iz dubine duše prezirao i smatrao praznovericom, povratio odmetnutog sina.

Nekoliko godina pre prelaska na islam, otac je potpuno ovladao arapskim jezikom. Posle je napustio posao, ili su mu dali otkaz, ne sećam se najjasnije, ali porodica zbog toga nije trpela. Naprotiv! Zahvaljujući tajanstvenim pošiljkama novca neke fondacije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, živeli smo na visokoj nozi. Naročito moja sestra, Ilijana, koja se odevala po poslednjoj modi i tvrdoglavo odbijala da nosi hidžab.

Za razliku od sestre, majka je pristala. Izvan kuće se više nije pohvaljivala bez šalvara i feredže. Pristala je na to, pretpostavljam, iz zahvalnosti što otac nije doveo nijednu novu ženu, iako je na to imao pravo.

Očevim prijateljima je, u suštini, bilo svejedno. Nisu ga napustili. Ali su se posete proredile. U našu kuću više se nije moglo ući u cipelama, majka i sestra su tokom poseta morale da budu zatvorene u ženskim odajama, daleko od radoznalih očiju, a alkohol je bio strogo zabranjen. Iako je moj otac i dalje potajno pio u podrumu, špajzu i u kupatilu. Deda Velizar nije odustajao od pokušaja da sina vrati na ispravan put.

„Da je postao vernik, pravoslavac, protestant ili katolik svejedno“, jadao se svojim drugovima, ratnim vojnim invalidima „ne bih mu mnogo zamerio. Pobožnost je faza u dijalektičkom razvitku svakog ljudskog bića. To je kao dečija bolest. Čovek, u stvari, ne može biti dobar ateista, ako izvesno vreme nije bio vernik. Ali islam, islam je nešto drugo. Nema nijedne islamske zemlje koja je prigrlila komunističku ideju. Iako priznajem da u tim zemljama ima puno dobrih stvari. Na primer: odsecanje lakomih ruku lopova, ludih glava alkoholičara i drogeraša i najposle kamenovanje preljubnica. Koji to pravi komunista ne bi poželeo u Krivičnom zakonu SFRJ? Treba da učimo od muslimana, a ne da prelazimo u islam. Uostalom, i od hrišćanstva smo preuzeli neke dobre stvari. Sve u stvari. Samo smo svaku od njih očistili od iluzije Boga. Uprkos svemu drugovi, ja ne odustajem. Opet će se on meni zvati Miroslav. Ili ga neće biti. Tvrd vam stojim. Sve ću učiniti! Potegnuću sve veze. Ići ću do Maršalata.“ I do Maršalata je i stigao…

Dok je Svetislav Basara na odmoru, umesto kolumne Famozno ekskluzivno objavljujemo delove njegovog novog romana koji će izdati Laguna.