ENG
Svetislav Besara: Oj Moravo, ladna Drino
Autor/ica
Povezani članci
Moram da skrenem pažnju uvaženom kolegi i novinskom komšiji Cvijetinu Milivojeviću da se samo delimično prepoznao. Ja sam, ako se ne varam, u kolumni upotrebio množinu – „posebno oni uvezeni s one strane Drine“ – i na množinu sam i mislio.
Ne vidim kakvi bi me obziri sprečili da ne upotrebim „provaljivo“ ime da sam ciljao samo na Milivojevića, kome se geografsko poreklo da naslutiti i na osnovu mnogih drugih parametara. Ima tu iha-ha prekodrinskih đuvegija. Ne smeta mi, štaviše, ni njihova naglašena briga za sudbinu srpskih teritorija. Druga stvar me muči. Da nam se, naime, počem ne omakne da, onako kako su se ti superiorni Srbi brinuli za sudbinu svojih zavičaja, kojekakvih Zavidovića i Bujakovića Rijeka, ne zbude i ovde. U Srbiji. Pijemontu srpstva. I kako se dogodilo da kod tolikih „srpskih zemalja“ cvet srpskog bosanstva listom zaglavi u Beogradu. Gde je zaglavio i cvet srpskog kosovstva. Pa posle đavo bio kriv. A kestenje iz vatre sad vadi hajduk Borko.
Budući da sam i sam napola Bosanac – zar i moje prezime nije „provaljivo“ – iz poštovanja prema počivšem ocu daleko sam od ideologije onih Srbijanaca koji neprestano mantraju „jeblo ih veslo koje ih prevezlo“ i koji misle da bi nam bolje išlo da su superiorni Bosančerosi ostali na vjekovnim ognjištima. A, ne, bato. Isto bi nam bilo. Nama se ne može ni pomoći ni odmoći. Ali ima jedna stvar koja mi smeta kod „prekodrinskih“. Izgleda da su preozbiljno shvatili moronsku, rasističku i imbecilnu izjavu Vojislava Koštunice da su oni, Prekodrinci, neuporedivo svesniji i zdraviji od nas Srbijanaca (za koju će izjavu Čitluk Sahibija biti utužen prvo našem, pa strazburskom sudu, čim završim roman i budem imao vremena da se bakćem po kadilucima), pa su si Prekodrinci dali za pravo da sole pamet i levo i desno.
Takođe mi ne smetaju ni Cvijetinove naglašene simpatije za Sahibiju. To je stvar ukusa. A o ukusima… znate već. Nego, nekako mi se čini da su Bosančerosi pobrkali lončiće. Pa valjda mi, Srbijanci, Pijemontezi, treba da se brinemo za njihovu dobrobit, a ne oni za našu. Njihova, međutim, prekodrinska dobrobit nije ugrožena. Imaju tamo i dalje stanove, imanja, poslove i sve što uz to ide, a srbujući su sve nabrojano stekli i u Beogradu, pa ko vele – da se oduže darodavcima, zdušno podržavajući njihovu političku psihopatologiju. Ja, pak, u toj psihopatologiji prepoznajem klice fašizma i naslućujem njihove neizbežne posledice. Koje već polako stupaju na scenu. Cvijetin i ekipa će se, u slučaju opasnosti, bezbeli vratiti na vjekovna ognjišta. A kud ćemo mi, Pijemontezi, sirci tužni bez iđe ikoga.
Autor/ica
