Svetislav Basara: Žalosni popis

Povezani članci

• NEDŽAD MAKSUMIĆ: Nada umire prva
• Nove žrtve poplava, akcije spašavanja se nastavljaju
• IMA LI IRSKE ZA NAS?
• Na današnji dan agresor je zapalio sarajevsku Vijećnicu i dokumente koji svjedoče o historiji BiH
• Septembarski prijemni ispit na Institutu
• Doktorat malog Ivice o hrvatskoj politici

Mašala, cenjeni publikume, pravna država ponovo nastupa u punom kapacitetu svoje imbecilnosti. Ovoga puta je uzela na zub novinarku „Nacionalnog građanskog“ (beše li to onaj „Građanski list“) sporadi toga što je „odavanjem državne tajne ugrozila bezbednost zemlje“. Ako vas ovo podseća na Miloševića vakat, treba da znate da je svaka sličnost slučajna. Glupa vest je koincidirala s jednom drugom, ovoga puta tužnom vešću, da u Srbiji, saglasno rezultatima Popisa živi 200.000 ljudi manje nego pre deset godina. Ej, more, 200.000, toliko je vojnika imala JNA, četvrta sila u Evropi. Lepo, bogami. Približno jedan Novi Sad manje.

Porazna demografska vest samo što nije objavljena u rubrikama „zanimljivosti“ i sličnim, a trebalo bi da izazove paniku. Baš me živo interesuje šta će tim povodom izjaviti političari. Ako uopšte išta izjave. Šta je, konačno, 200.000 ljudi manje u odnosu na beskonačnost slavne istorije.

Nego da se mi vratimo na ugroženu bezbednost. Državna tužibaba je reagovala munjevito, pala je tu neka krivična prijava, a da nije sasvim jasno zbog čega. Novinarka je prenela ono što je čula ili ono što je, modernim rečnikom „iscurilo“ sa neke sednice nekog bezbednosnog tela. Ništa nije slagala. Ako je u pitanju državna tajna, država bi trebalo da je bolje čuva, a ne da – kad stvar vikliksuje – šilji Crven Ban na novinarima.

Država bi, nadalje, trebalo da stavi prst na čelo i da se zapita: ako već jedna bezazlena novinarka tako lako i besplatno dolazi do strašnih državnih tajni, koliko je laške zlonamernim i punim kao brod džemsbondovima da saznaju mnogo, mnogo više. Ako to još nekoga uopšte interesuje. Stvar, dame i gospodo, nažalost, ovako stoji: odnos države prema državnoj bezbednosti isti je kao i odnos prema kulturi. Kakve sad imaju veze kultura i bezbednost, zapitaće se neki nadobudni komentator? Ima, more. I te kako ima.

Rekoh li ja pre neki dan da ovdašnji političari, omamljeni svakojakim (očekivanim) šokovima, više ne znaju kud udaraju. Kad državni činovnici, među njima i pravosudni, vide kuda duvaju politički vetrovi i oni se upodobe državnom vrhu, pa ni oni ne znaju kud udaraju. Ko vele: daj da utužujemo, da krivično gonimo, da se vidi da nešto radimo, a šta će od svega toga ispasti – boli nas dupe, baš kao i naše poslodavce, visoke državne funkcionere boli dupe što u Srbiji živi 200.000 ljudi manje. Pa, dobro, kud se dede 200.000 ljudi i žena? Deo pomro, deo pobegao na mrski Zapad, deo se uopšte nije rodio, što je – mislim, ne roditi se uopšte – u Srbiji, kako stvari stoje, prilično pametan izbor.