Svetislav Basara: Srbija je obećana zemlja visokoparnosti, patetike i toržestvenih proseravanja
Povezani članci
- Saša Leković: Izazvavši tragičnu prometnu nesreću Mario Banožić učinio je dvostruku političku uslugu Plenkoviću
- Tako je govorio Šejh Imran “pravoslavnim hrišćanima”
- Podrška iz Njemačke građanima BiH: Naš Sergio Sotrić
- U OVOJ DRŽAVI NEMA NI KRIMINALA NI KORUPCIJE: Zašto naši političari nikad nisu krivi
- Šejtanski šegrti smrti
- Lud, zbunjen, normalan
Postomodernizam vam je, cenjeni publikume, veoma konfuzna poetika koja, srećom, postoji uglavnom u glavama i studijama teoretičara postmodernizma. Ali u čitavoj toj konfuziji ima jedna veoma dobra stvar – nepoverenje prema takozvanim velikim pričama.
Pravo je čudo da se rečeni postmodernizam ovde dosta dobro primio jer Srbi prosto obožavaju velike priče. Srbija je, cenjeni publikume, obećana zemlja visokoparnosti, patetike i toržestvenih proseravanja. Ali to, nažalost, ne ide u paru sa delima. Uprkos Titovoj dalekovidoj direktivi da se okanemo reči i da se prihvatimo posla.
Ovih dana svedoci smo sloma još jedne male velike priče. Pre nekog vremena ovdašnjom javnošću se prosula priča o poštenoj konobarici iz Kragujevca koja je kao poštena nalazačica vratila vlasniku peder-ceger sa dvesta hiljada evra. Oh, kakva se furtutma podigla. Budući da naši političari drže do poštenja, Marina je dobila onih vorholovskih pet minuta slave, umetničku sliku na poklon i obećanje da će biti zaposlena u MUP-u. Kad ono – međutim! Nedremena novinarska pera su odnekud iščeprkala da u peder-cegeru nije bilo dvesta, nego samo nekoliko hiljada evra. Eto ti ga sad. Marinino zaposlenje je momentalno dovedeno u pitanje. Insinuira se da je poštena nalazačica takoreći obmanula javnost. Nekoliko hiljada evra je, valjda, beznačajna suma, pa je Marinino poštenje ispalo dvesta hiljada puta manje i – i uopšte – nedostojno novindžijske pažnje.
Ne bih se ja složio sa novindžijama. Onaj ko ne bi vratio dvesta evra, još bi manje vratio dvesta hiljada, pa u tom smislu se nalazačici nema šta prigovoriti. Više bi se moglo prigovoriti gubitniku, gastarbajteru koji je nalazačicu častio sa hiljadu dinara. Šta ako je u pitanju nekoliko hiljada evra, da nije bilo nalazačice gubitnik ne bi povratio ni cvonjka, mogao je, brate, da se – kako ono klinci kažu – otvori i da Marinu dariva sa dvestotinak evra. Ali, eto, nije. Pa posle kaži da se poštenje isplati. I meni se to omaklo, ako se dobro sećam. A u nedostatku gubitnika i poštenih nalazača, velika priča se ovih dana vrti oko jednog dobitnika. Ovih, naime, dana intenzivno dobijamo Andrićevu Nobelovu nagradu, svečano se „i radno“ proslavlja pedesetogodišnjica Andrićevog nobela, što je s jedne strane pozitivan pomak, ali što s druge strane može značiti da o Andriću – kad se stvar slegne – neće biti pomena do stogodišnjice. Inače, kažu da ni Andrić nije voleo velike priče.