Svetislav Basara priznao: Bio sam saradnik Udbe!

Foto: Goran Necin

Basara insistira na otvaranju dosijea da bi prikrio svoje veze sa Udbom.

Majko mila, samo ti znaš koliko volim srpski komentarorluk, samo ti znaš kolika je moja ljubav prema svim tim bezimenim velikanima, samozatajnim, tankoćutnim osobama koje – o svom ruvu i kruvu – nedremano bdiju nad srpskom sudbom kletom. O, kako su samo neprejebivi, o kako se od njih ništa nečasno i antisrpsko ne mere sakriti. Šta da ti kažem, majko? Teško bi nama bilo bez njih. A sa njima nam baš dobro ide.

Čemu ovaj lament? Eh, čemu? Frustracije, cenjeni publikume. Ceo moj – već podugački život – bio je posvećen jednom jedinim cilju: sakrivanju činjenice da sam saradnik Udbe. Da sam, kako se to kaže, živeo i radio – recimo – u Norveškoj, možda bih i zavarao trag, ali tu sam gde sam, tu gde – zahvaljujući moronskoj pronicljivosti – nikakvih tajni nema. Pre par godina prozborio sam sa ovog mesta nešto o tome kako nam napretka nema dok se ne otvore Udbini dosijei i taman bejah pomislio da sam vama, cenjenom publikumu, zamazao oči, kad oćeš Crven Ban. Eto to ga budni komentator. Kaže: Basara insistira na otvaranju dosijea da bi prikrio svoje veze sa Udbom.

Gde je tu moronluk? Evo gde! Ja, naime – za razliku od nekih kolega – nikada nisam krio svoju bliskost sa bezbednosnim strukturama. Naprotiv! Vaktile sam je, doduše bez pokrića, isticao u prvi plan. U mladosti sklon avanturizmu, po prirodi stvari sam često dolazio u susret sa organima gonjenja. I šta? Ličnu kartu, molim, rekao bi pandur, a moja malenkost bi odgovarala: Kolega, zaboravio sam je negde, samo vi pozovite stanicu i pitajte za pukovnika Basaru, sve će vam se kasti. I da vidite, ponekad je funkcionisalo. Češće, međutim, ne. Najčešće je bivalo: Ajde ti, pukovniče, u apsanu, pa čemo ujutru videti šta ćemo i kako ćemo.

A pusta apsana, učiteljica srpskog života. Sećam se ko da je juče bilo: Palača u jednom kraju, rešetke na drugom. Cigare i šibice oduzeti, pertle skinute, pravna država na delu, nema labavo. I tako, dreždeći na suvo u apsanama naše zemlje ponosne, od duga vremena sam se odavao sam razmišljanjima o nekom danu u dalekoj budućnosti u kome će policaji, umesto da postavljaju zamke nedužnim prolaznicima bez lične karte, jurnuti u poteru za razbojnicima kojih – ni vo vremja ono – nije manjkalo. Džaba sam, izgleda, fantazirao i krečio. Ali sam čin zadržao. Udba nema milosti ni prema svojim pukovnicima, ako malo popiju i ako ne ponesu ličnu kartu, tako je to išlo u zemlji ljudi posebnog kova. Da ne dužim i da ne kenjam više; pukovnik sam Udbe i tim se dičim, a za dodatne informacije, stisnite muda i obratite se Udbi. Ako već niste „na vezi“.