Svetislav Basara: Poziv na dvoboj
Povezani članci
Batalio Toma štrajk, ali se štrajkačka furtutma ne smiruje. Samo se sa političkog prešlo na teološki teren. SNSluk je, naime, zdravo nezadovoljan bajagi neblagonaklonim odnosom patrijarha i sinoda prema Tominoj žrtvi. Kivni su i na Bujoševića, ali šta da se radi: lepo sam ga upozoravao da će mu se „Politika“ dobar dan čaršijo na sve četir strane pre ili kasnije obiti o glavu.
Nego da se mi vratimo na teologiju i – preciznije – na problem mučeništva. Tu stvari stoje poprilično jasno. Ako ti se, recimo, dogodi da te vladari ovoga sveta, bez tvoje volje bace u kavez sa lavovima, a ti to hrabro pretrpiš – momentalno postaneš mučenik. Ako li, pak, u hudoj želji da postaneš mučenik sam skočiš u kavez, e, bato, onda si samoubica i počinitelj smrtnog greha. Samozvani mučenici obavezno prenebregavaju smisao hrišćanskog učenja, to jest da treba tvoriti Božiju, a ne svoju volju. Tako je postupao i Božiji sin. Pa bismo tim pre to morali činiti i mi, obični smrtnici.
Pažljivo sam pratio „crkvenu“ dimenziju Tominog mučeništva i vrlo mi je bilo drago što je patrijarh otvoreno pokazao da Nikolićev čin shvata kao samovoljni skok u kavez i to skok kome cilj nije nekakvo mučeništvo već prekoredni dolazak na vlast. Narodnjaci su u oholosti otišli tako daleko da su očekivali da patrijarh Irinej dođe u bolnicu na kraju grada, Nikoliću na noge, i da svojim autoritetom izbriše jednu veliku brljotinu. Što, opet, njegovoj svetosti nije padalo na pamet. I tako, posle svega, Tomčilo se dovukao do Saborne crkve, čemu se ne može ništa prigovoriti. Crkva mora da bude otvorena za sve.
Ja sam, takođe, postio i to svih sedam nedelja, pa kad se omrsih i popih malo vina, odadoh se neobaveznim prazničnim razmišljanjima tipa: kako li bih ja, počem, postupio da sam se blagovremeno zakaluđerio i da sam žrebom dospeo na tron Svetog Save. I dođoh do zaključka da bih i kao kaluđer bio ekstremista. Ja bih, cenjeni publikume, Tomi Nikoliću, onako očinski, odrapio jedno dve-tri godine epitimije (koja uključuje i stvarni post) zbog sprdačine sa postom i svetom tajnom pričešća. I za manje se prestupe strože odrapljivalo u bolja vremena. I da vidiš – i ljudi bili nekako bolji, solidniji. Bilo bi to dobro i za Tomčila. Svašta bi za trajanja epitimije mogao saznati.
Ali ti bi ga dušekorisni uvidi odalečili od stvari koja mu je žestoko prirasla za srce – od idola vlasti. Objektivnosti radi valja spomenuti da je isti taj idol jako prirastao i za srce Tominog arhidušmanina, Tadića Borisa, pa gospodi pretendentima predlažem solomonsko rešenje. Neka , brate, izađu na megdan sa topuzinanama, pa ko ostane na nogama, neka zasedne na Andrićevom vencu. Ni to baš nije neko uzorno demokratsko rešenje. Ali bar nije svetogrdno i patetično.
Tekst prenosimo sa prijateljskog portala Danas