Svetislav Basara: Politička pozadina Đinđićevog ubistva

Povezani članci

• Profesor Žarko Korać: RS kao kompenzacija za Kosovo?
• Kud Ivo?
• Viktor Ivančić: DRUŠTVO U OBLACIMA
• Basara: Svesrpska bol Bana Crvenoga
• Slovo o dnevniku
• Kako je Joe Šimunić ispao Averell Dalton

Bliže se izbori, cenjeni publikume, vreme je za uključivanje političkih mikrotalasnih peći u kojima se podgrevaju tradicionalni predizborni bućkuriši. Da vam pravo kažem, meni je nekako dosadila ova takozvana demokratija. Ja sam, inače, veoma sklon da po nebrojeno puta slušam neku pesmu koja mi se sviđa ili da u više navrata gledam omiljeni mi film. Ali postoji i tu neka granica. Pre ili kasnije dođe do zasićenja. Ne mere više, pa to ti je.

Naši političari, međutim, nisu ni pesme ni filmovi, a ne znaju šta je dosta. A izbora nemamo. Menjaj kanale, čitaj koje hoćeš novine, eto ti svugde njihovih dragih likova i sledstvenih misli velikih ljudi. Za SFRJotovog vakta, politička klasa je znala da se umeri. Ko je hteo da zalazi u sitna crevca, na raspolaganju mu je stajao „Komunist“. Ostale novine su donosile po dve-tri strane samrtno dosadnih, za čitanje neobaveznih tekstova. Ali društveno-politički radnici se nisu šepurili po svim programima i po svim rubrikama svih novina.

Vidim da se ovoga puta u mikrovalnoj pećnici ponovo našao atentat na Zorana Đinđića. Sretko Kalinić, po zanimanju – što kaže Miša Vasić – umetnik, bajagi progovorio u nekom kadiluku. I šta smo saznali od Kalinića? Epohalnu stvar. Kalinić je „potvrdio da je Zvezdan Jovanović ubio premijera“. Ne znam ko koga ovde zajebava: da li sud nas, da li Kalinić sud, da li novinari sve ostale. Koliko znam Zvezdan Jovanović već duže vremena izdržava kaznu zbog ubistva Zorana Đinđića. Zbog čega je Kalinićeva potvrda tako važna vest? Nije valjda da presuda nije pravosnažna ako je Sretko ne potvrdi? V čjom djela, što bi rekao Staljin.

Pazite sad ovo! Miloš Simović, takođe umetnik, priznao je da je i on učestvovao u organizaciji atentata i prava je šteta što tu vest neće preneti sve svetske agencije. Toliko je, naime, epohalna. Malo, naime, ko iz miljea kome su pripadali Kalinić, Simović, ali i neki selebritis, nije umešan u pripremu atentata. Onda je Simović – opet pazite dobro – „zamolio Sudsko veće da ne odgovara na pitanja jer bi morao da iznosi detalje o pozadini ubistva Đinđića i političkoj pozadini pobune Jedinice za specijalne operacije, o čemu se sada ne vodi postupak, a sebi bi, kao i porodici, ugrozio život“.

I šta? Sudije, uviđavni neki ljudi, umesto da se zainteresuju upravo za političku pozadinu atentata – sve drugo je poznato i rešeno – uvaže Simovićevu molbu. Eto, zbog takvih stvari mi je dosadila naša takozvana demokratija i zato osećam nostalgiju prema plišanoj Brozovoj diktaturi. Jesu, brate, i oni bili gadni i jerezni, ali nisu se kerebečili i pravili budale od širokih narodnih masa. Kad nešto nisu želeli da otkriju, nisu se pretvarali da im je to iskrena namera, ali da ne mogu zbog „objektivnih okolnosti“. Pa ako već sud uvažava Simovićeve molbe, neka i cenjeni politički publikum usliši jednu moju: „Nosite se, more!“