Svetislav Basara: Kako se postaje književni klasik

Povezani članci

• Prebolijevanje zla
• MARKALE
• Svetislav Basara:Ratne igre Ivice Dačića
• Velika pomoć Bosanaca širom svijeta:Dijaspora u BiH šalje gotovo 2 milijarde dolara godišnje
• Naša stranka: Mostar će pobijediti, nema dileme da bolje vrijeme dolazi
• Čedomir Petrović: Drveni generali

Znate li, mladi pisci i pjesnici, kako se postaje „književni klasik“? Ako ne znate, svratite na sajt grandiozne proseravaonice, takozvane NSPM, tamo ćete – u obilju pretencioznih budalaština – naići na recept iz pera Đokice Vukadinovića.

Dakle ovako: sve što vam je potrebno da se nađete u Šekspirovom društvu jeste da dovršite „marš kroz državne i kulturne institucije“, da otvorite „najznačajniju nacionalnu književnu manifestaciju“ – tako Đokica definiše Sajam knjiga – i onda ste „simbolički inaugurisani u status klasika“. Meni se, eto, posrećilo. Jeste da sam klasik pod znacima navoda. Ali klasicizmu se u zube ne gleda.

Da bi ilustrovao svu podmuklost mog, takoreći igmanskog marša ka vrhu srpskog Parnasa, večni je magistar Vukadinović priložio i dokazni materijal – fotografiju moje malenkosti u visokom društvu našeg Gospodara, snimljenu maja prošle godine u Prezidencijalnom konaku, kad smo ono radili intervju za Status. Sve je tu, crno na belom. Samo su, valjda, naivčine mislile da posle toga neću otvoriti Sajam knjiga. Istina, klasičnost mi je donekle kompromitovana činjenicom da je Jego Sijatelstvo, „iz ugla NSPM“, proglašen za „političkog gubitnika godine“, pa mu tako i ja dođem kao klasik-gubitnik po principu s kim si takav si.

Ima tu još bisera „nove srpske političke misli“. Evo, Đokici saglasno, Vuk Drašković manjak glasova nadoknađuje „pojačanom medijskom aktivnošću“ – kako je to izvodivo pitajte magistra – ali je zato, recimo, Ivica Dačić u Vujadinovoj optici „političar godine“ – pendrek je pendrek, bato – a u stopu ga prati Đilas (Dragan, ne Milovan) za koga se osnovano sumnja da je – prek kakvim ga je Bog dao – pleo svilen gajtan za autora epohalne knjige „Od nemila do nedraga“, jer se autor onomad preračunao, pa nešto lanuo. Eh, ni Đilasi nisu ono što su bili. Milovan bi to sredio metkom ili goveđom žilom. Lepo ja govorim: propadosmo od demokratije.

Odmah sam ja znao da uloga moje porodice u sajamootvaranju neće dobro proći u očima starca Vujadina. Izjadao se Đokica u svojoj večnoj kolumni u Politici na pogubnu kulturnu politiku, na igranje nesrpskih predstava na svesrpskim scenama, ali ne dao bog da bi on, kulturan kakvim ga je isti stvorio, rekao da se to njemu ne sviđa. Jok, more. Sve on to urezuje VAMA na raboš. Igraju VAM se tu neke predstave, Sajam VAM otvaraju ljudi „koji su na liniji“, najebali biste, cenjeni publikume, načisto da VAM nije Đokice Vukadinovića kome – da se odužim za status klasika – dodeljujem visoko odlikovanje Crven Ban od ovce prvog stepena.