Sve su naše stranke neoliberalne

Povezani članci

• Radomir Lazić: Povratak u palanku ili onemogućena mogućnost
• HDZ na prekretnici?
• EVO ZAŠTO FTV PRAVI BOLJI DNEVNIK OD RTRS-A
• Izbori u Srbiji: Vučiću većina u parlamentu
• Nedžad Bašić: KULTURA POKORAVANJA
• Stipe Mesić: Sramotna rehabilitacija zločinca Jure Francetića od strane Ministarstva znanosti

Iako se sa BusPlusom dogodila privatizacija, sistem se ni za jotu nije pomakao ka tržištu.

Piše: Vladimir Milutinović 

Iako se naši ekonomisti na pitanje o neoliberalizmu obično čude da ne razumeju o čemu se radi ili tvrde da su neoliberalizam i liberalizam jedno isto, u stvari se radi osuprotnim sistemima. Ukratko, neo-liberalizam je ideologija privatizacije, a liberalizam ideologija tržišta. Zar to nije isto? – možda ćete pitati vi. Nije – i mi imamo u našoj svakodnevici jedan primer na kome se to može jasno pokazati. Reč je o BusPlusu, sistemu koji je baš ovih dana doveden u pitanje.

Da vidimo o čemu se radi. Kada je uvođen, BusPlus sistem je prikazivan kao neoliberalno čudo: uvešće privatnu efikasnost u javni sektor, povećaće disciplinu i omogućiti gradu da smanji subvencije koje daje za gradski prevoz. Međutim, godinu dana kasnije pokazalo se da se izdvajanje za gradski prevoz povećalo za 3 milijarde dinara u odnosu na 2011. godinu, pre BusPlusa. Jedna “strukturna reforma” i privatizacija nije dovela do smanjenja javnih troškova nego do njihovog povećanja. To je samo prva osobina BusPlusa koja je kontradiktorna projekcijama o koristima koje će doći od privatizacije.

Kada se privatizuje neka firma koja je ranije bila državna, obično se govori da je to način da se uvede tržište tamo gde je ranije bio državni monopol, što bi trebalo da dovede do smanjenja cena i rasterećenja državnog budžeta. U neoliberalnom idealnom modelu, privatna firma od sada posluje na tržištu i sama odgovara za svoje uspehe i neuspehe. Država više sa tim nema ništa, što je velika korist.

Verovatno već primećujete da BusPlus, iako predstavlja privatizaciju, u stvari nema ništa sa ovim liberalnim modelom. Kupovinom prodaje karata, privatno preduzeće nije počelo da posluje na tržištu, nego je dobilo monopol u sferi gradskog prevoza. Kada uđe u bilo koji autobus objedinjenog gradskog prevoza, svaki putnik mora da 8,53% od svoje karte da jednom privatnom preduzeću. To ovo privatno preduzeće stavlja u poziciju drugih javnih ustanova, poput škola i bolnica, za koje svi preko poreza odvajamo sredstva, a da to nije stvar izbora. Poput javnog poreza i prihod ovog preduzeća vezan je za ukupne prihode, tako da je nemoguće da njegovi prihodi padaju u zavisnosti od kvaliteta njegovih usluga, jer ako padaju njegovi prihodi, onda pada i ukupan prihod GSP i privatnih prevoznika. Dakle, ako želi da ostvari svoj prihod država mora da brine i o prihodu BusPlusa. To se ovih dana i pokazalo, zbog navodnog opadanja kupovine karata, grad je angažovao dodatnih 700 kontrolora, sa perspektivom da se broj popne na 2000 kontrolora, suprotno ugovoru sa privatnim firmama koje su bile dužne da obezbede i naplatu i kontrolu.

BusPlus je dakle privatna firma koja ima monopol, koristi usluge države da bi ostvarila profit, ne može da propadne i u poziciji je javnog dobra. Sve je to suprotno bilo kakvom liberalnom modelu, a sasvim su skladu sa neoliberalnim. Ali tu nije kraj. U celom sistemu gradskog prevoza osim GSP, posluju i privatni prevoznici. Kako je pokazalo istraživanje CINS, ovi prevoznici takođe nisu na tržištu. Osim što imaju monopol na svojim linijama, oni godišnje iz budžeta dobijaju 2-4 milijarde dinara dotacija, srazmerno koliko i GSP.

Još jedna karakteristika neoliberalizma ogleda se u tome što je ceo sistem potpuno netransparentan. Obične novine, koje su nekim čudom u poslovnim vezama sa akterima ove priče, o celoj temi ćute, a novinari CINS kažu da su imali problema da dođu do bilo kakvih podataka o poslovanju sistema. Radnici GSP u neformalnim razgovorima kažu da GSP sada dobija mnogo manje sredstava nego ranije, ali niko ne zna precizne podatke o tome. Već je pisano o tome da su posao prodaje karata dobile firme na neregularnom konkursu (zahtevi su bili samo na srpskom jeziku), koje ranije nisu radile slične poslove.

Ako sada naša dva ekonomska sistema uporedimo, vidimo da Bus Plus sistem nema ništa sa liberalizmom:

Iako se sa BusPlusom dogodila privatizacija, sistem se ni za jotu nije pomakao ka tržištu, između ostalog i zbog toga što se radi o objedinjenom prevozu. Jedino što smo dobili je privatni rentijer javnih potreba, smešten u centar sistema gde se nalazi novac. U stvari smo dali da javnim novcem raspolaže jedan privatni subjekt. BusPlus tako može biti metafora za neoliberalni sistem uopšte – u položaju u kome je on u odnosu na javni prevoz, verovatno stoje banke u odnosu na ukupan ekonomski sistem.

I samo posle godinu dana pojavili su se problemi. Ušteda o kojima se govorilo nema. Grad mora da angažuje dodatnih 700 kontrolora. Subvencije su duplo veće. Međutim, koliko je meni poznato, niko od naših neoliberalnih ekonomista ništa ne govori o ovoj temi. Za njih je svaka privatizacija put napred.

Ako stvari sa našim ekonomskim sistemom stoje ovako, to dosta govori i o tome koliko je DS socijaldemokratska stranka. Pošto je njen trenutni lider i gradonačelnik Beograda istovremeno i zaslužan za BusPlus sistem, to pokazuje da se radi o neoliberalnoj stranci. Neće se oni zbog toga uzbuditi. Sve naše stranke su neoliberalnog usmerenja.

Glasajući za njih glasamo za puno BusPluseva smeštenih tamo gde je nekada bio državni monopol.

Dvogled.rs