Stožeri – Vapaj za opozicijom
Izdvajamo
- No, šta ko misli i koliko ko ima procenata nije toliko važno. Važno je da je jedan stožer identifikovan. Ne zato što je on poseban, već zato što ima neko nasleđe i ima kakav-takav cilj. Ekipa koja je „uspešno“ mitingovala Srbijom, iako se programski ne slaže, ima za cilj da oko sebe okupi sve one koji nikada neće u savez sa Srpskom naprednom strankom (iako su neki od njih do juče jako dobro „radili“ i lepo sarađivali sa naprednjacima na lokalnom nivou). Naravno, ovo ne znači da na političkoj sceni nema još onih koji planiraju da okupe oko sebe „borce za vlast“, ali i onih koji žele iskrene, duboke i korenite promene.
Povezani članci
Foto: telegraf
Važno je da je jedan stožer identifikovan. Ne zato što je on poseban, već zato što ima neko nasleđe i ima kakav-takav cilj.Ekipa koja je „uspešno“ mitingovala Srbijom, iako se programski ne slaže, ima za cilj da oko sebe okupi sve one koji nikada neće u savez sa Srpskom naprednom strankom (iako su neki od njih do juče jako dobro „radili“ i lepo sarađivali sa naprednjacima na lokalnom nivou). Naravno, ovo ne znači da na političkoj sceni nema još onih koji planiraju da okupe oko sebe „borce za vlast“, ali i onih koji žele iskrene, duboke i korenite promene.
Premijer je ustuknuo pred pritiscima u svojoj partiji, ili možda nije? Nije on “fontana želja” i ne želi da ispunjava želje jalove opozicije u Srbiji, a koalicioni problemi nisu ništa u odnosu na probleme koji pritiskaju naciju u celosti, tako da prevremenih izbora neće biti, bar ne pre predsedničkih. Možda će biti još zastrašivanja, zaluđivanja, zaslepljivanja, zamajavanja, pa i „udara“, ali možda bude i izbora. U svakom slučaju, nastavljamo dalje i dublje. Sa ovakvom opozicijom aktuelnom režimu ne možemo očekivati drugačije do naopako.
Odluka premijera da mandat ne vrati narodu i nastavi započete reforme bila je očekivana. Nisu bili očekivani „državni udar“ i ničim izazvan izlazak na poligraf, ali sve ostalo je manje-više bilo očekivano. Od Feketića do „državnog udara“ smo se toliko toga nagledali, kako od vlasti tako i od opozicije, da više ništa ne bi trebalo da nas iznenadi. Pitanje je samo koliko dugo još možemo izdržati ogromnu količinu gluposti u etru i pri tome ostati racionalni i pribrani. Samo što je premijer rekao da ga izbori ne zanimaju, javila se „opozicija“. Ovoga puta dijagnoza je bila: „strah“. Nije u pitanju nikakav strah jer premijer nema koga da se plaši, već tajming. Svestan je gospodin premijer gde je i sa kim je u ovoj beskrajnoj priči zvanoj „Srbija“. Oni koji bi trebalo da se plaše su pripadnici demokratske opozicije i to one koja ne ide udesno. Realno, njima je premijer produžio vek trajanja. Dao im je vremena da se preispitaju, pregrupišu, organizuju i konsoliduju.
Demokrate Bojana Pajtića su to shvatile i započele „restrukturiranje“. Najpre su zbog odsustva sa tri uzastopna sastanka Gradskog odbora u Kraljevu, odnosno drugačijeg stava od „njihovog“, suspendovali narodnog poslanika Ivana Jovanovića. Malo nakon toga su na „demokratski“ način, svojstven unutarstranačkoj politici, smenili šefa poslaničkog kluba, Borka Stefanovića. Zatim su od četiri predložena sklepali jedan novi program koji predstavlja reciklažu dosadašnjih programskih rešenja pojačan spiskom lepih želja. Ovim programom i onim što je prethodilo njegovom donošenju, nekadašnji stožer „demokratske opozicije Srbije“ je pokazao da ne odustaje od dosadašnje politike plitkih i pragmatičnih rešenja.
Ono što bi demokratama moglo da pokvari „imaginarnu“ sliku svog položaja jeste izlazak Borka Stefanovića iz stranke. Njegovim izlaskom iz Demokratske stranke ovoj organizaciji u najgorem slučaju sledi scenario Građanskog saveza Srbije. Pored fijaska koji bi doživela na izborima, te neminovnog osipanja članstva, ovoj stranci bi mogao da se desi i povratak „otpisanih“ poput onog iz 2004. godine kada se Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića kolektivno učlanio u DS. Ovoga puta to bi mogla da bude stranka nekadašnjeg potpredsednika demokrata, Zorana Živkovića, što bi svakako vodilo daljem urušavanju i marginalizaciji ove stranke.
Možda im stranke programski nisu bliske, ali unutarstranačko bavljenje politikom je veoma blisko koalicionom partneru demokrata, Zoranu Živkoviću, lideru jedne od stranaka sličnoj onima oko Srpske napredne stranke, Vulinovoj i Rasimovoj na primer. Stranka Zorana Živkovića, kako navodi njen narodni poslanik g. Pavićević, kao „partner“ Demokratske stranke danas ima nešto blizu 7% glasačkog tela. Prema pojedinim istraživanjima javnog mnjenja, Demokratska stranka danas ima nešto blizu 7% glasačkog tela. To praktično znači da u savezu „nismo i nećemo nikada sa Vučićem“, Demokratska stranka takoreći nema glasače ili je posredi nešto drugo. Interesantna je i promena stava g. Živkovića prema ostatku opozicije i narastajući optimizam. On smatra da postoji mogućnost za dogovor opozicionih lidera (sa Tadićem, Jovanovićem, Stefanovićem i Radulovićem?) i, uz kafu, poziva građane da se bave politikom kako se politika ne bi bavila njima. Ono što nije jasno iz njegove poslednje izjave jeste da li time misli da je došlo vreme da se lica iz 90. godina povuku iz politike ili ne.
No, šta ko misli i koliko ko ima procenata nije toliko važno. Važno je da je jedan stožer identifikovan. Ne zato što je on poseban, već zato što ima neko nasleđe i ima kakav-takav cilj. Ekipa koja je „uspešno“ mitingovala Srbijom, iako se programski ne slaže, ima za cilj da oko sebe okupi sve one koji nikada neće u savez sa Srpskom naprednom strankom (iako su neki od njih do juče jako dobro „radili“ i lepo sarađivali sa naprednjacima na lokalnom nivou). Naravno, ovo ne znači da na političkoj sceni nema još onih koji planiraju da okupe oko sebe „borce za vlast“, ali i onih koji žele iskrene, duboke i korenite promene.
Mr Željko Pavićević
Politički i ekonomski analitičar