Sto dana, a kao da su prošle godine

Željko Pavićević
Autor/ica 23.3.2021. u 16:05

Sto dana, a kao da su prošle godine

foto: AFP

Dolaskom na mesto premijera Vlade Srbije januara 2001. godine, Zoran Đinđić se nalazio u izuzetno teškom položaju. Biti premijer „kompromisne“ vlade opterećene zahtevima velikog broja stranaka u Parlamentu Srbije i svime onim što je zatekao u državi nakon decenije duge vladavine Slobodana Miloševića bilo je naporno i zahtevno. Nestrpljenje i verovanje  pojedinaca iz redova DOS-a da mogu brže i bolje transformisati društvo i sprovesti reforme dovelo je vremenom do ponovnog potpunog kolapsa države, njenih institucija i njene privrede. Atentat na premijera, kohabitacija sa podgrejanom desničarskom politikom „truta“, pomirenje sa nereformisanim ostacima Miloševićevog SPS-a, perverzna i nejasna spoljna politika, razbijanje Demokratske stranke i stvaranje „naprednjaka“ za rezultat su imali povratak retrogenih snaga devedesetih koje od jula 2012. godine neometano vladaju Srbijom, ponovo.

Danas se sa nečim sličnim suočava vlada premijera Krivokapića u Crnoj Gori. U samom startu bilo je jasno da će rad ove vlade biti težak, spor i ne sasvim konzistentan. Baš kao i vlada pokojnog premijera, Krivokapićeva vlada nastala je na krilima plišane revolucije, sunovratom 30 godina duge vladavine Mila Đukanovića. Demontaža sistema koji je uspešno vladao tri decenije u svega 100 dana je nemoguća misija pa sve da su u Krivokapićevoj vladi najveći svetski eksperti, a nisu. Nema takvih eksperata ni među „pobednicima“ koliko god se pojedinci u njihovim redovima busali da bi mnogo više uradili u prvih 100 dana. Po sredi je nešto sasvim drugo. Po sredi su sujete, kompleksi i egoizam pojedinaca koji su neuspešno 30 dugih godina rušili Mila i njegov DPS i koji ga srušili ne bi da je Đukanović bio samo malo promišljeniji i obazriviji te da nije gurao „prst u oko“ i „ruku u džep“ poglavarima Srpske pravoslavne crkve. Upravo taj debalans koji se pojavio između crkve i vlasti, srpskog i cnogorskog, izazvan izglasavanjem spornog Zakona o slobodi veroispovesti, omogućio je pobedu tadašnje opozicije.

U danima nakon pobede, Krivokapić je viđen kao premijer nove vlade. Njemu su verovali kako lideri političkih stranaka među „pobednicima“, tako i crkvene glavešine, a ponajviše narod. Danas, isti oni koji su očekivali da participiraju u radu „reformske“ vlade najviše kritikuju premijera. Pritisci lidera Demokratskog fronta (DF) na premijera nikada nisu prestajali. Opstrukcije su postale sastavni deo njihovog političkog delovanja. Podršku jednom takvom nekolegijalnom i neetičkom nastupu pojedinih lidera „pobedničke ekipe“ daju i oni koji sebe predstavljaju vesnicima nekakvih novih, građanskih opcija i modernih politika poput direktora podgoričkog Društva za istraživanje politike i političke teorije, Vladimira Pavićevića. Izjavama u kojima se vlada premijera Krivokapića ocenjuje kao „neekspertska i nesposobna“, a kao rešenje nameće njena rekonstrukcija u čijem bi se sastavu ovoga puta moralo naći mesta za „eksperte“, odnosno „političke autoritete najsnažnije pobedničke grupacije u vladi Crne Gore, Demokratskog fronta“ potpomaže se destabilizacija Crne Gore. Upravo bi gospodin Pavićević, nekada bliski saradnik bivšeg premijera Zorana Živkovića i poslanik u Parlamentu Srbije, morao da zna koliko je kompleksno pristupiti strukturnim reformama privrede, reformi institucija i uspostavljanju dobre vladavine i pravne države u periodu nakon vladavine totalitarnog režima kakav je bio Đukanovićev, a pod pritiskom apetita velikog broja „sveznalica“ iz redova pobednika. Ili možda, zato što sveznalica i zato što je veći deo svog političkog „odrastanja“ proveo u Srbiji, ne zna kako je izgledalo boriti se za demokratiju u Crnoj Gori i ko su oni koji danas, kako to u svojoj kolumni navodi novinar Željko Ivanović, brane tu demokratiju da je „ne proguta cunami nasilja koji je znak prepoznavanja i DPS-a i DF-a, po sistemu motkom po glavi ili brisačem u čelo“. Sto dana rada pod konstantnim pritiscima od strane političkih saboraca u uslovima pandemije možda nekome deluje kao večnost, ali to je Sizisov posao, a stalna kritika uz očekivanje pompeznih rezultata u takvim okolnostima je bespredmetna i podmukla rabota.

Pored „udaraca“ koje joj nanose „pobednici“, Krivokapićeva vlada prima udarce i od „gubitnika“. Đukanović i DPS ne odustaju od destabilizacije države i društva čineći sve u organizovanoj i dobro prikrivenoj formi. Jeftinom političkom propagandom gde sa jedne strane porukama poput one da “nasilje nije znak raspoznavanja evropske i kulturne Crne Gore” sebe predstavlja kao dušebrižnika, sa druge strane huškanjem „omladinu“ i „navijače“ podstiče da blate i klevetaju sve što je drugačije i necrnogorsko stvarajući konfuziju među građanima koji više ne znaju kojeg su identiteta, gde pripadaju i gde udaraju. Ovoj konfuziji „igračima“ DPS najviše potpomažu upravo prosrpske snage u redovima „pobednika“ kojih, reklo bi se, nije malo. Pored pojedinaca u redovima DF među tkz. „Vučićevim igračima“ su i „intelektualci“ građanske opcije što uslove za uspostavljanje reda i sprovođenje reformi Krivokapićeve vlade čini više nego nepodnošljivim.

Naravno, Krivokapića je teško porediti sa Đinđićem. On svojom energijom i radom više podseća na nekadašnjeg premijera Mirka Cvetkovića ili predsednika Koštunicu. Međutim, uslovi u kojima radi jednako su nepodnošljivi i slični uslovima u kojima je funkcionisao pokojni premijer Srbije. Lovaca na plen i bolesno ambicioznih „likova“ u redovima političke elite Crne Gore je mnogo. Rekonstruisati Vladu samo zato da bi se zadovoljili apetiti pojedinaca i isti nagradili za suze i znoj koje su prolili u borbi za vlast je iluzorno. Rekonstruisati vladu da bi u fotelje seli oni koji bi radili sve isto kao DPS samo sada iz druge pozicije je besmisleno. Teško da će išta ispasti valjano iz ovoga što se trenutno dešava u Crnoj Gori jer uloga DPS se umanjuje ali ne transformiše. Njihove namere su iste kakve su bile do sada i teško da postoje oni koji ih mogu sprečiti da se poput SPS i ostataka SRS u jednom trenutku vrate na vlast u Crnoj Gori. Vreme će pokazati koliko su zagovornici rekonstrukcije vlade nakon tako dugih 100 dana njenog bitisanja radili za, odnosno protiv Mila Đukanovića.

Željko Pavićević
Autor/ica 23.3.2021. u 16:05