Šta pamtimo, a šta nam se događa?

Mogućnost selektivnog pamćenja jedna je od onih veština koje ljudima omogućavaju da lakše prođu kroz život, lišeni bilo kakve odgovornosti i osećaja krivice. U isto vreme, to je jedna od veština bez koje nema uspešne autoviktimizacije i samosažaljenja. Kada ovakva veština postane jedna od potki društva dobija se situacija slična onoj koja trenutno vlada na beogradskom tržištu javnog sećanja, spomenika i spomen obeležja. Namerno kažem – tržištu – jer je u Srbiji uspelo ono što je malo gde uspelo – da se na zahvalnost i spomen stavi cena.

Dva miliona evra je, naime, cena za koju su Beograđani spremni da svakodnevno prolaze pored spomenika jednom post-komunističkom satrapu, diktatoru i progonitelju iz dalekog, ali otkrilo se (sasvim iznenada!) i prijateljskog Azerbejdžana. Bronzana bista diktatora Gajdara Alijeva postavljena je u centralnom, Tašmajdanskom parku, jer je sin postavljenog Alijeva, takođe predsednik Azerbejdžana, takođe Alijev, donirao circa 2 miliona za renoviranje ovog parka. Bez javne rasprave, bez bilo kakvog razgovora ili saopštenja – uz svečanu ceremoniju – spomenik se jednostavno – desio. Spomenik ex machina, takoreći.

A za sve ovo, svu tu moralnu travestiju sa Alijevim u bronzi, dostojnu zaista samo beskrupuloznih satrapa, krivim nikoga drugog nego Norvežane, a potom i Japance. Evo i zašto!

Ima ko ne zna, ima ko se ne seća, a i ima ko ne želi da se seća da od 1997. godine naovamo, nije bilo opštine tzv. „slobodne“ Srbije, tj. opštine na kojoj je na vlasti bila opozicija Miloševiću (večnaja pamjat!), a koja se (opstina, a ne opozicija) nije grejala na besplatnu, doniranu norvešku naftu. Pored nafte, Norvežani su srpskim građanima darovali mnogo toga i šakom i nordijskom kapom. Ibidem, to isto su radili i Japanci. Putevi, autobusi, bolnice, škole… Spisku doniranog i poklonjenog nema kraja.

Skandinavci i Niponci, za razliku od azerbejdžanskog satrapa, nisu tražili ništa, pa ni spomenik, za uzvrat. A nisu ga ni dobili. Ako ćemo računati po kursu koji je utanačen sa firmom porodice Alijev (2 miliona – jedan spomenik) Norvežani i Japanci bi imali svako moralno pravo da traže da se sva muška deca po Srbiji nazivaju ili Harald, po istoimenom kralju, ili Akihito, po istoimenom caru. Ali, nisu. Nisu takav svet, za razliku od Alijeva Juniora. I tako smo tati digli spomenik, valjda baš zato što se takvom svetu iz nekog razloga radujemo.

Dakle, svaki put kada budemo ugledali bronzanog tatu-Alijeva, spomenućemo se tim spomenikom nekolikih stvari. Najpre, je l’, samog raba božijeg, Gajdara Alijeva, potom njegovih zlodela protiv sopstvenog naroda, potom potpunog odsustva bilo kakve vrednosne i moralne vertikale u naših decision-makera, pa potom i naše spremnosti da za 2 miliona evra reklamiramo diktatore za koje prethodno nikad nismo ni čuli i tako dalje i tako dalje… To jest, spomenućemo se naše sposobnosti da kao društvo selektivno primenjujemo pamćenje i da od Alijeva-zlotvora mentalnom vratolomkom napravimo Gajdara Alijeva – Donatora Parka i žovijalnog dedicu u bronzi.

Da li je nekom palo na pamet da se kakvim spomenikom, trajnim obeležjem zahvalnosti i ostavljanjem podsetnika budućim generacijama zahvali i recimo Norvežanima? Ne. Jer, nema se vremena za takvo šta.

A za šta imamo vremena, a takođe se tiče spomenika i spominjanja?

Jedna beogradska škola nedavno je odlučila da se na valu nacionalne egzaltiranosti likom i delom tog jednog tenisera, odrekne svog imena i nazove se baš po – Novaku Đokoviću, svom bivšem učeniku. Akcija je dobila dužnu medijsku pozornost, javnu potporu i sada se čeka samo odluka radnog naroda i zbora radnih ljudi u školi, pa da se krene u implementaciju. (Veli direktorka, pokretačica inicijative, mada ima i ko se protivi tome).

Problem sa pomenutom inicijativom počinje od činjenice da Novak Đokovic često svesno igra na kartu izražene ljubavi prema svojoj zemlji i da se u javnoj komunikaciji često oslanja na sladunjavu nacionalnu retoriku i etno-patos. Novak tako veoma svesno podilazi onim svojim fanovima koji kroz njega i njegove uspehe, kao i kroz uspehe nacionalnih ekipa i timova, fudbalera i plivača, žive i leče brojne frustracije indukovane stvarnošću života u društvu koje ne ume da ponudi efikasne odgovore na probleme od kojih buđa. Njegovi fanovi, posebno oni mlađi, na kraju krajeva, samo takav jezik i razumeju, jer oni u svom svesnom životu drugačiji javni diskurs od etno-patetike i nacionalne stereotipije niti su čuli, niti imali gde da čuju. Teniser je, dakle „out and proud, selfproclaimed“ patriota. I to sve dok ne dođe do oporezivanja. Tu naglo prestaje luda ljubav i počinje hladan razum koji kaže – jeftinije je u Monaku.

Sve ovo i stvara problem sa teniserom. Da nema tolikog insistiranja na ljubavi prema Rodini, ne bi bilo ni tolikog odijuma prema njegovoj poreskoj adresi. I, da se vratimo na temu spominjanja.

Ostaje da zabrinjava činjenica da kod nas ima i takvih prosvetnih radnika, dakle obrazovanih ljudi, koji misle da su desetak godina uspeha jednog profesionalnog tenisera, etno-patetika i izbegavanje poreskih obaveza u zemlji koju toliko voliš – vrednija ostavština za nase društvo od zaostavštine jednog od najznačajnijih srpskih pisaca XIX veka – Bore Stankovića, po kojem pomenuta škola nosi ime. Stanković, izgleda, ima jedan veliki problem sa direktorkom ove škole – ne pojavljuje se u Gloriji i Story-ju i nije skoro izjavio da je Kosovo Srbija. To jest, ukoliko parafraziram Staljinovu repliku o papama, Bora Stanković nema divizija koliko ima Novak.

Ukoliko, međutim, ovakva preimenovanja pređu iz bizarnog presedana u trend, pitanje je minuta kada će se neka škola dosetiti da su Tajkun XY, Politicar YZ ili estradna zvezda JK sedeli u njenim skamijama i da bi im se morala zahvaliti za tu neobičnu čast. Bez obzira na sve ili uprkos svemu što bi oni mogli predstavljati.

Fora je u sledecem. Alijev Junior je bezobrazan, pa traži da se njegovom tati podigne spomenik u zamenu za dva miliona, a lokalna i moralno bankrotirana politička nomenklatura to prihvata bez pitanja uzimajući novac kao jedino merilo svih vrednosti. A onda se taj princip, novca kao jedinog merila, spusti sa tzv. elite u narod, koji onda barbarogenijalno* zaključi da je od Bore Stankovića slaba `asna i da se više može dobiti igranjem na kartu jednog tenisera, poreske pobegulje. Koštana je passez, Willson je zakon. Od „Nečiste krvi“ se ne živi, na šljaci su milioni.

Poučena tašmajdanskim iskustvom, direktorka škole brzo je skapirala koja su to pravila igre trenutno na javnom terenu, pa je brže-bolje krenula i da tancuje po njima. Sve je na prodaju, zašto da ona bude poslednja koja će to kapitalizovati? Tako su sportski uspesi pretpostavljeni intelektualnoj ostavštini – cuius denarii, eius regio.

Deca tako mogu da odu iz ove škole sa zaključkom da će ih se Otečestvo sećati samo ako budu pikala loptu i ako se budu bavila ostalim koloseumskim zanimanjima. I biće u pravu, da ne kažem u tržnoj prednosti nad decom iz škola u kojima nije usvojen ovaj novi, tašmajdanski svetonazor. A ako se pri tome budu šetala po Tašmajdanu, možda pokupe i lekciju-dve o korisnosti torture i zlostavljanja, pa na kraju završimo sa generacijom sportista sa diktatorskim veltanšaungom, što bi bilo skroz ibermenšovski.

Potpuno je konsekvetno svemu što se u proteklih 20 godina dešava na Balkanu da vladajuća klika može da prihvati da se spominje diktator Alijev – on baštini iste vrednosti netransparentnosti vlasti koja je njima nasušno bitna. Takođe, potpuno je konsekvetno i zašto vlastima ne pada na pamet da diže spomenike recimo norvežanima ili japancima. Zamislite užasa kada bi narod, prolazeći pored takvog spomenika, pomislio da je „the name of the game“ demokratija, transparentnost vlasti, potpuna inkluzivnost, empatija i sve što karakteriše ova dva društva. Što bi bilo krajnje pogubno. Po kliku i njen sustav. Naravno.

Za to vreme, skrenut na margine svakog procesa pa i života samog, mukom i tranzicijom opterećen Pojedinac, takođe ima svoje spomenike i želju da se spominje nečega. Ti spomenici i ta spominjanja nisu posvećeni diktatorima, političarima ili režimskim piscima, već jednostavnim likovima iz popularne kulture koji su se fer borili, primali udarce u borbi za dobro i na kraju za to bili nagrađeni. Roki i Brus Li, kojima su po Balkanu nedavno nikli spomenici, predstavljaju lokalni vapaj za svetom bez kojekakvih Gajdara Alijeva, za svet u kojem se poštenje ceni, težak rad nagrađuje, a ljubav postoji. Oni nisu pretenciozni, nisu glamurozni, oni samo žele da stave do znanja da još uvek ima ljudi koji se lože na fer-plej. Baš kao što je Gajdar Alijev u bronzi spomenik onima kojima je fer-plej znak slabosti, moral stvar prošlosti, a jedina vrednost ona koja se može predstaviti u kešu.

Dakle, sledeći put kada prođemo pored Gajdara Alijeva u bronzi moramo još jače mrzeti Norvežane i Japance. Da su bili drski i da su dripci kao Alijev Junior, sad bi se sećali nečeg norveškog ili japanskog. Ovako, mrka kapa – možemo da se sećamo isključivo sopstvene jeftinoće.

*Barbarogenije – zenitistička ideja; prirodno i genetski superiorno inteligentan čovek kojeg (mahom kroz školstvo) uništava zapadna civilizacija praveći od njega zombija (antipod bezumnom potrošaču – organski intelektualac). Termin su skovali jugoslovenski zenitisti – pripadnici avangardnog pokreta dvadesetih godina XX veka., čiji je nastanak i razvoj vezan za časopis Zenit. – Prim. Aut.