Šta nam je pokazala vakcinacija u Srbiji: Srbija jaka, a susjedi slabi

Povezani članci

• Nemoral kao simbol političkog djelovanja „zaštitnika“ nacionalnih interesa
• Esad Bajtal: Krv Aušvica, Jasenovaca i Srebrenice ne da se saprati nikakvim ideološkom lažima ili relativizacijama
• Segregacija otvorenih karata
• Božica Jelušić: O garavu kotliću i zlatnom kaležu
• Parlamentarci i MKCK o međunarodnom humanitarnom pravu i ograničenjima ratovanja
• Slučaj Štrpci: Uhapšeno 15 osumnjičenih u BiH i Srbiji

Foto: Reuters

“Dolazak bh. građana na vakcinaciju u Srbiju je jedan tok prijateljstva i povezanosti koji počinje od ranije i ne zavisi ni od kakvih vlada, državnih i nacionalnih, niti od režima Aleksandra Vučića.”

Nedavnom vakcinacijom stranih državljana u Srbiji vakcinisano je preko 22.000 ljudi iz Bosne i Hercegovine, Sjeverne Makedonije, Crne Gore, Albanije i Hrvatske. Srbija je također u dva navrata, početkom marta i početkom aprila, donirala vakcine posebno za potrebe Federacije BiH i Kantona Sarajevo, a posebno za entitet Republika Srpska.

Prve donirane vakcine, koje je predsjednik Srbije Aleksandar Vučić došao lično da uruči, na samom početku izazvale su različite reakcije javnosti u BiH. Na sami taj čin reagovala je ministrica vanjskih poslova BiH Bisera Turković, kazavši da „nije problem nabaviti Covishield iz Indije, mislim da je to relativno lako. Mislim da nije problem nabaviti ni ruski Sputnik i to je relativno lako“. Na ovu izjavu ministrice vanjskih poslova, Milorad Dodik, član predsjedništva BiH, rekao je, između ostalog, da izjava ne idu u fon onome o čemu su razgovarali, a to je širenje dobrih odnosa i njihovo razvijanje.

Mnogi u činu doniranja vakcina, ali i kasnije vakcinacije bh. građana nisu vidjeli ništa sporno osim mogućnosti građenja dobrih odnosa, prije svega između Srbije i Bosne i Hercegovine, pa čak i svojevrsni početak procesa pomirenja između ove dvije države. Međutim, drugi su, pak, na ovo gledali kao još jednu u nizu političkih predstava Aleksandra Vučića.

Kako je za portal Tacno.net naglasio sociolog Esad Bajtal, politika je politika i ona ništa ne radi slučajno, pa ni ovo sa vakcinama nije slučajno.

„Govorimo samo o potrebama Bosne i Hercegovine. Darovano je 5000 vakcina. Bosni i Hercegovini treba pet miliona (2×2.5 miliona vakcina, vakcinacija i revakcinacija). Dakle, to je hiljaditi dio, jedan promil. To se ne može tretirati kao pomoć. Ako ti neko pomaže da ručaš, onda ti barem treba dati pola svog ručka pa da i ti budeš djelimično sit. To nije pomoć, to je bio jedan gest. Očito projektovan gest. Imao je svoje razloge i svoju pozadinu. Taj gest darivanja hiljaditog dijela za naše potrebe prati sam predsjednik. Možemo li zamisliti da Biden dođe sa milion vakcina da to preda? Nema govora. Došao bi neko, poslao bi to i znalo bi se da je to došlo na aerodrom, primilo bi se i išlo bi kako bi i išlo. Dakle, pravi se predstava, slikanje, tu su kamere, tu nema pomoći nego jedan simbolični gest koji treba poštovati. Svaki gest dobre volje, čak i kad to nije, ali može tako da se interpretira treba se poštovati. Iako s druge strane Hegel kaže: ‘Ništa nije poklonjeno ako prije toga nije željeno’. Ja ne znam da je neko tražio, želio da iz Srbije dobije tih pet hiljada vakcina. Dakle, jesmo li dobili poklon ili je neko htio sebe kvazipoklonom da proda svijetu, regionu, domaćoj i stranoj javnosti kao nekog velikog? Drugo, ima bonton, elementarni bonton koji se treba poznavati. Ako već nekom nešto donosiš, poklanjaš, ideš u kuću. Kucaš, zvoniš domaćinu na vrata i ulaziš u kuću. Poštuješ ga. Ovdje se to nije uradilo. Ovdje se stvar završila u dvorištu, u avliji, na aerodromu. Nije se otišlo domaćinu u kuću, da priznaš domaćinu da je domaćin, da ima kuću. To je jedna stvar.“

Kako ističe Bajtal, preko doniranih vakcina učvršćivana je podjela, jer Vučić je donirao vakcine za Federaciju BiH, a ne za BiH.

„Mi građane ne moramo osvještavati. To nisu bile vakcine za BiH. On je već doturio vakcine manjem entitetu ranije. Posebno njima, posebno vama. Nema Bosne i Hercegovine u toj priči. Dodikovska logika. Šta ćemo s tim? Dodikovskom logikom dijelimo. Bosna i Hercegovina nije priznata da kupi vakcine nego je čak i preko vakcina učvršćivana podjela. Dat ćemo ovo entitetu jednom, a ovo drugom. Da li bi Vučić pristao da Mađari donesu vakcine samo za Vojvodinu? Da li bi Mađari pričali o tome i da pišu kako su dali pomoć Srbiji. Njemu je nuđeno, neka vrijednost otprilike tih vakcina 50.000 eura, neka pomoć koju je on odbio od BiH. Javno, preko medija. Čak rekao da je to ponižavanje Srbije i da neće na to pristati. I onda taj gest na koji on neće pristati, neku pomoć, on ga ovdje prodaje kao neko čudo. To su sve činjenice.“

Sociolog i filozof prof.dr. Asim Mujkić na pitanje da li smatra da se vakcinacija bh. građana u Srbiji može smatrati kao početak procesa pomirenja između Srbije i Bosne i Hercegovine rekao je da „imajući u vidu politički vokabular koji razvija Vučić i njegova politička organizacija koji prikazuje Srbiju kao uspješnu, energičnu, jaku državu, podjela vakcina i omogućavanje građanima iz regiona da se vakcinišu svakako ima za cilj da takvu samopredodžbu učvrsti. To je poruka kako prema vani – susjedima da su oni neuspješni, slabi, a Srbija jaka, a još važnije, čini mi se, prema unutra, mogućoj opoziciji koja treba da se srami što kritikuje režim kojem je cijeli region zahvalan. To naravno ne umanjuje humani aspekt cijele priče. Iako se kako se u narodima regiona kaže ne treba zahvaljivati na lijeku, korektno je da svi to zapamtimo kao humanu gestu, kakav god da bio motiv iza toga.“

Kako je dodao Bajtal svako ima pravo da ode u Srbiju, Mađarsku ili Australiju da se vakciniše. Ljudi, kako tvrdi, traže sebi spas jer im njihova država i vlast nisu omogućile da se spašavaju pošasti koja se zove koronavirus. Svako pojedinačno ima pravo i to se ljudima ništa ne smije prigovoriti. Tu nema patriotskog momenta, ali ima nešto drugo.

„Tim vakcinama je zapravo bilo vrijeme isticanja roka i to je priznala njihova premijerka. To je taj kontigent vakcina kojima rok ističe i oni tamo nisu imali taj plan vakcinacije kojim bi to mogli iskoristiti. Da se ne baci otvorena je granica da ljudi mogu dolaziti odakle hoće, jer im je bilo važno da se to ne baci jer onda bi morali odgovarati zašto kupuju tako kako kupuju, gdje je plan? Pazite, to je odgovornost. Da bi se spasio toga on kaže – evo vam. Naravno da građani idu, ali se traži zahvalnost. Kakva zahvalnost, ti se spasavaš jer bi morao kao smeće, kao otpad imati još dodatnih troškova gdje to da odložiš i kako to da uništiš. A pri tome, a što to nije poslao isto? Pa njega bi opozicija pojela da mu je propalo tih 20-30 hiljada vakcina koje su plaćene i još da propadnu i još platiš uništavanje i odlaganje,što je dodatni trošak.“

Mirovna aktivistkinja i suosnivačica „Žene u crnom“ Staša Zajović za Tacno.net istakla je da joj je prije svega drago što ljudi iz BiH dolaze u Srbiju, da je to divno i da je to jedan tok prijateljstva i povezanosti koji počinje od ranije i ne zavisi ni od kakvih vlada, državnih i nacionalnih, niti od režima Aleksandra Vučića.

„To je jedan gest koji je nekako minimun što Srbija treba da uloži i mora da uloži kako bi nekako promenila imidž kod svojih suseda. Ne mislim na nas koji to stalno pokazujemo na delu, mislim da smo potpuno distancirane i naprotiv, već 30 godina tražimo odgovornost za zločine počinjene u naše ime, ali mislim da je to pozitivno u stvaranju odnosa poverenja između građana Srbije i BiH. Mislim da je to dobro. Ima tih ružnih stvari i zloupotreba – da li ističe rok vakcinama ili ne ističe. Što se tiče pomirenja – moram da vam kažem da pomirenje mora da se odvija na drugim kolosecima, pomirenje mora da podrazumeva odgovornost, a odgovornost je recimo hiljade stvari koje bi Aleksadar Vučić morao da kaže. Prvo to je odgovornost da malo pitamo šta je on to radio iznad Sarajeva ’92. godine. Postoje fotografije koje svedoče tome, da vidimo da li se distancirao od ratno-huškačke politike, da li je naučio da izgovora onu, što bi rekao Balašević, stranu strašnu reč ‘genocid’, da li se ponaša u skladu s onim što su sudski utvrđene činjenice i sudski dokazani genocid, pa čak ako i ne uvažava žrtve i njihovo dostojanstvo, onda makar neka poštuje što je obaveza sa pozicije predsednika države Srbije. Da li pomirenje može uopšte da se izvede ako je politika prema Republici Srpskoj takva da ne izaziva nikakvu stabilnost, naprotiv, stalno destabilizuje i to radi preko Dodika i sličnih, ali ako nekad to Vučić direktno ne radi, nema problema, on je čovek na 10 koloseka, on ima svoje pijune, marionete iz svoje partije na svim nivoima koji govore ono što, iz nekih pragmatičnih i političkih razloga, nije dobro da se čuje od njega.“

Nema pomirenja bez odgovornosti

Zajović je dodala i to da pomirenje ne shvata kao nekakav čin pomirenja, nego isključivo kao pitanje odgovornosti na svim nivoima i da pokaže da li su se odgovorni u tom dobu, jer su se na vlast u Srbiji vratili oni koji su bili dio te ekipe ratno-huškačke na raznim nivoima, promijenili.

„Oni se nisu promenili, oni su isti, oni se samo prilagođavaju onome što su njihove pragmatične potrebe. Za pomirenje moraju da postoje različite vrste tranzicione pravde. Jedna pravda je krivična prijava, priznati sudske odluke, a druge su nekakve restorativne, obnoviteljske i isceljiteljske, tj. da se kaže ‘pa je li sve oružje proizvedeno u Srbiji polupalo BiH? Pa hajde da stavimo tačku na to. Pa moramo nešto tim ljudima da vratimo. Ja to smatram kao ratnu minimalnu, simboličku reparaciju.’ Pa zašto ne bi bila simbolička reparacija to što mi više od 20 godina tražimo da se podigne spomenik žrtvama genocida u Srebrenici? Pa nijedan od njih nije naučio da govori riječ genocid. To je ista ušančena ekipa koja ustvari kontinuirano na razne načine sprovodi istu politiku.“

Bajtal je također naglasio da pomirenje između BiH i Srbije mora ići na drugačiji način.

„Prvi korak pomirenje je reći ‘Jeste, neko je napravio genocid u naše ime i mi se ne slažemo s time’. To treba priznati. ‘Hoćemo da počnemo život iznova. Evo nas dolazimo da razgovaramo i dođite da razgovaramo.’ Oni uporno negiraju genocid i onda bi vakcinaciju i vakcinu koja bi mu propala da upiše sebi u neki humani gest, gest dobročinstva i dobre volje.“