Šta bi rekao (i šta je pričao) Mirko

Povezani članci

• FHP: Institucije u Srbiji nemaju elementarno saosjećanje s porodicama žrtava ratnih zločina
• Sa i bez Rezolucije istina o genocidu u Srebrenici ostaje
• Prikaz knjige: „Od slova do smisla“
• Ona nije bila “Obješena”: zvala se Ferida Osmanović
• Egoistična psihopatologija političkih elita i njihovih birača
• Kutijica olovnih slova

Foto: Ana Dokučević/Medija Centar 

SPC je bila, sada je i ostaće zadugo militaristička, nacionalšovinistička crkveno-politikantska, lopovska organizacija u kojoj, kaže vic, od deset popova – devet ne veruje u boga.

Piše: Dragan Banjac

Iščitavajući s velikom pažnjom i uzbuđenjem komentar fra Drage Bojića (Patrijarhova katalepsija) zažalio sam što ga nisam na(pot)pisao. Najmanje, iz dva razloga: tekst je izvanredan i nadasve korektan a osim što je gospodin Bojić dobro skenirao višedecenijska „(s)kretanja“ u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC), govori i o mom dugogodišnjem prijatelju Mirku Đorđeviću.

Bojić, naravno, zna da „nitko tako dobro nije poznavao SPS, njezinu prošlost i njezina crkvena i politička lutanja kao religiolog Mirko Đorđević (1938.-2014.). Stotine tekstova ispisao je Đorđević, vrsni poznavatelj religije i jedan od najčestitijih i najhrabrijih ljudi na cijelom jugoslavenskom prostoru, ukazujući na zablude SPC, na njezine mitove koji su srpskom pravoslavnom narodu i njegovim susjedima kroz cijelu noviju prošlost donosili samo zlo i patnju“. Dalje, Bojić govori o novom srpskom patrijarhu Porfiriju, navodeći da je, posle smrti ratobornog nacoša Irineja izabran i da su se mnogi (lakoverni) ponadali da bi se stanje u SPC „moglo promijeniti“. Potom Bojić konstatuje da „zasad“, ja bih rekao za naših života „od toga nema ništa jer patrijarh Porfirije ostaje vjeran stavovima svojih prethodnika“.

Malo podsećanje. Devetog januara (2018), na dan kada otcepljeni deo BiH, koji stremi da bude pridružena teritorija veće srpske države, slavi „dan državnosti“, patrijarh SPC, inače militarističko-švercerske organizacije, blagoiizjavio je na političkom derneku u Banjaluci da Srbi „treba da zahvale Bogu što im je podario čoveka, kakav je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji se ‘lavovski bori’ za srpski narod, a posebno za Kosovo. Blagodarimo Gospodu što nam je podario čoveka… ‘Nadamo se i molimo Gospodu da predsedniku Republike Srbije da snage i moći da se odupre silnim vetrovima našega vremena, sa nadom i verom, i uz pomoć Božju da nas Gospod neće ostaviti'”.

Iščitajte „velike“ reči patrijarja rođenog (28.08.1933. kao Miroslav Gavrilović u selu Vidova kod Čačka): “Ljudi mogu da pričaju ovo ili ono, ali mi vidimo koliko se on sa svojim saradnicima bori da sačuva taj najsvetiji deo naše zemlje, Kosovo i Metohiju, taj naš Jerusalim, tu našu Palestinu, tu našu svetu zemlju sa onim svetinjama brojnim, velikim i slavnim, na Kosovu i Metohiji”.

To nije sve. Irinej je tada, kako dolikuje, zahvalio Bogu i zato što je Republici Srpskoj dao (zaboravio je da kaže: podario!) predsednika Milorada Dodika, koji, kako je rekao, mudro vodi svoj narod i lavovski se bori da sačuva RS. “Srbi znaju šta je država, jer su je uvek imali i umeju da poštuju državu i dok to budemo sledili tako… odolećemo svim neprijateljima i iskušenjima našega vremena”, rekao je patrijarh SPC na obeležavanju Dana RS, koji je Vučić, budi rečeno, ignorisao.

„Poslušajte“ gospodina Bojića: „Kad bi patrijarh Porfirije kao najodgovorniji čovjek Srpske pravoslavne crkve i sam priznao da se u Srebrenici dogodio genocid, kad bi svojim duhovnim autoritetom inzistirao da to učine i drugi episkopi i sveštenici i vjernici SPC, ne bi onda rezolucije o Srebrenici izazivale podjele niti bi srpsko-pravoslavni narod masovno slavio presuđene ratne zločince. Ali kad vrh SPC odbija da se suoči sa zločinima velikosrpske politike, teško je očekivati da će to učiniti vjernici. Vjernici se, kao i u slučaju drugih vjerskih zajednica, u pravilu ponašaju kao i njihovi poglavari i duhovni vođe“. Potpisujem svaku reč!

Spomenuti Mirko Đorđević, navodi Bojić, pisao je prije desetak godina da su srpsko društvo i njegove elite u stanju katalepsije. Riječ je o patološkom stanju obamrlosti, krajnje mišićne ukočenosti i zgrčenosti s potpunim prestankom voljnih pokreta. Mali dodatak: U Rečniku s/h književnog jezika katalepsija ­med. ukočenost mišića, nepokretnost tela koje se javlja kod nekih duševnih oboljenja ili u dubokoj hipnozi.  Tu smo! Bojić navodi da je reč „o stanju u kojem spava um, a nema sna na oči i u kojem je mrtva savest i ugašena svest o krivici“. U stanju katalepsije gospodin Bojić kaže: „nemoguća je katarza, suočavanje s kolektivnim zločinima, a onda posljedično nema ni kajanja za grijehe i zločine niti pijeteta prema žrtvama. Naravno! „Patrijarhovo protivljenje crnogorskoj rezoluciji o Srebrenici pokazuje da je on u stanju katalepsije i umrtvljene savjesti, bez osjećaja stida i krivice. Dok patrijarh Porfirije uživa u srpsko-pravoslavnom snu nevinosti, preživjeli Srebreničani ne mogu oka sklopiti zbog patnji koje su pretrpjeli i zbog tuge i razočaranosti da im te patnje ne priznaju ni oni koji se pozivaju na Boga“. Da ne ispadne da se ponašam u duhu brojnih srpskih na brzu ruku doškolovanih državnih velikodostojnika, priznajem da sam dobrano i rado citirao uvaženog gospodina Bojića.

Sada malo o Mirku Đorđeviću. Davno beše, sreli smo se na Terazijama. Ide u svoje Šimanovce, dvadesetšest kilometara od Beograda, ali vuče me u baštu hotela „Moskva“. Opirem se, kažem da su tamo „terazijski Crnogorci“, oni koji mrze svoju zemlju a ne znaju zbog čega vole Srbiju, međutim ništa ne pomaže. Uporan je. S nama su i Ivan Torov, moj drugar iz Borbe i Naše Borbe koji je u međuvremenu kratko otišao u „neprijateljsku“ Politiku i Vlado Mareš, bivši novinar RTS.

Pokretna enciklopedija (Mirko Đorđević), uz izvinjenje Torovu i Marešu što ću to da čujem treći-četvrti put najpre kaže kako je kod njegove „bukističke bande“ (preprodavci knjiga) našao Nož Vuka Draškovića posvećen Vojislavu Lubardi: „Vojo, srećan sam što sam bacio pero i uzeo nož“. Torov zamučao, srpsko-makedonski. Potom Đorđević prelazi na agitaciju, nagovara me da nakon smrti genijalnog Miše Stanisavljevića preuzmem poslednju stranu Republike. Đorđevićeva se ne pobija! (Gotovo osam godina – bez dinara – pisao sam tu stranu, do samog gašenje Republike.)

„Božidar Adžija nije bio komunista, ali je streljan s njima. Devetog aprila 1941. godine pre podne cvet hrvatske inteligencije, Božidar Adžija, August Cesarec… poveli ih, priča Krleža. „Časnik Rukavina pred mojim vratima, Bela plače…“ U Ilici zaustaviše kamion, jedan mašinkom podiže ceradu i proziva „Krleža!“ Izađi, za tebe je stigla intervencija, rekao mu je ustaša. Krleža se, treba li reći od straha, upišao.

„Knez Miloš pozvao narod pošto je prethodno (motkama) sakupio velike pare za zajam na Ljubičevu i obraća se puku: ‘Neću ja ovo u grob…’ rekao je najveći švercer svinjama na Balkanu, i pita ih šta bi hteli da im sagradi: školu, crkvu ili zatvor. Svi graknuše – zatvor. (Da nam deca budu blizu kuće!“)

„Zamolio Miloš (Obrenović) Dimitrija Davidovića da mu u ustavu sroči, sve detaljno, ko je uradio ovo ili ono detaljno će se kazniti… Jedan član, možda je bio sedamdesetpeti, je glasio: Ako se muško nađe sa muškim, a ženska sa ženskom da se kazni štapovima, kaišanjem, globom… Miloš kaže Davidoviću: Brišite mi odmah taj član. Ama, gospodaru kaže mu Davidović, u svim jevropskim institucijama … Pusti, to Srbi ne rade, ali ako vide da ima u zakonu to će da bude masovna pojava!“

„Pravoslavna crkva u Hrvatskoj sve do 1918. godine pripadala je Karlovačkoj nadbiskupiji, Bosanska (pravoslavna crkva) – Carigradu. Beograd nije imao patrijarha. Kralja Aleksandra i Dragu (Mašin) venčao je mitropolit Inokentije, Grk.“

„Na grobu Stevana Sremca govorio je Radoje Domanović (kojeg je Đorđević zvao srpski Malro – prim. D.B.). Krene Rade, obiđe sve kafane i nekako se dovuče blizu groblja ali svrati i u „Sedam udovica“. Nalivao se Domanović, a konobari ga opominju da krene, da ne zakasni na Sremčev ispraćaj. Podigoše ga i usmeriše ka groblju, gde se Radoje nekako dogegao i počeo ovako: Crni Stevo, Srbijo jebem te. Sve što valjano i časno imade ti posaranjiva. Osta go ološ i cincarska fukara, reče Domanović, pokazujući na dvor i predstavnike društvenih organizacija – kolo jahača, vitezova, sestara… Prelijte grob i sklonite ovu budalu da ne upadne u raku, rekao je organizator sahrane“.

Bio je ljut na Radoša Bajića što, prilikom imenovanja serije „Selo gori, a baba se češlja“ nije ispoštovao original. Đorđević je negde pronašao zapis etnologa Tihomira Đorđevića, člana međunarodne etnografske akademije u Londonu i člana Svetskog društva etnologa, da to izvorno glasi: „Selo gori, konj se pleni, a baba si pi… češe“.

„Britanski konzul upitao Miloša Obrenovića: Ima li kod vas u Srbiji aristokratije? Tumač mu prevede, a Miloš moli konzula da mu to „približi“. To su ljudi, kaže konzul, što nose skupa odela, zlatne štapove, hodaju po gradu, sede u kafanama i ništa ne rade. Reci mu, veli Miloš tumaču, da toga u Srbiji ima dosta ali da mi to zovemo – bitangama.

Pokušao sam da iskamčim Đorđevićevo mišljenje o onom popu (Marić) koji je, u istočnoj Bosni u poslednjem ratu na ovim prostorima blagosiljao ubice/koljače Bošnjaka, poželivši im, valjda, bistro oko i sigurnu ruku. Video snimak je stigao i do Haga, a na pitanje zašto ga SPC nije „raspopila“, Mirko mi je rekao da se ne bi čudio da su ga nagradili. O istoj stvari sam pred jednu tribinu Građanskog demokratskog foruma (GDF) na temu „Crkva i nacionalizam“ tražio mišljenje jednog od učesnika (drugi je bio fra Mile Bojić) protojereja Ljubivoja Stojanovića. Bilo mu je neprijatno, govorio da pomenuti popa i nema valjanu naobrazbu za svoj posao… Bio sam uporan: A šta bi koštalu Crkvu da ga je ražalovala? Stojanović je ćutao, zahvalan što sam ga o tome pitao u četiri oka.

Đorđević je manijakalno sakupljao knjige, imao po Beogradu svoje ljude, prodavce rabljenih knjiga. Ali mu je nedostajala jedna – Žizniopisanija moja Nićifora Ninkovića (Galantni memoari jednog berberina). Jedva sam odlučio da mu je pozajmim, ali kako ne voli da vraća knjige poput Mark Tvena, na koricama sam dodao ceduljicu na kojoj je stajalo: „Na zahtev dobrog duha Mirka Đorđevića vlasnik ove knjige mu je predaje na desetodnevno korišćenje i čuvanje. Nakon isteka rečenog roka vlasnik očekuje da mu knjiga bude vraćena, na što je pozajmljivač pristao dogovorno, bez prisile i pri potpunoj svesti, Beograd, 6. jula 2011.“ Sedi Mirkov paraf. „Da ovo nisam potpisao nikad ti je ne bih vratio“, rekao je uz smešak.

Jednom prilikom dok sam bio dopisnik podgoričke Pobjede, urednik Srđan Kusovac me je nešto posle 22 sata zvao da uzmem od Mirka izjavu. Kažem da je kasno, a Srđan, znajući da sam mu ljubimac kaže. Samo ti njega zovi. Tako bi. Njegova supruga Mira (koja je znala sve novinare u Beogradu i na eks-yu prostorima) kaže da je već pola sata u krpama. Samo Vi njemu recite ko je… Ustao je. „Reci, Dragane“. Nakon kraćeg objašnjenja rekao je piši i izdiktirao mi šlajfnu/karticu teksta koja je ušla u poslednje izdanje.

Na kraju: SPC je bila, sada je i ostaće zadugo militaristička, nacionalšovinistička crkveno-politikantska, lopovska organizacija u kojoj, kaže vic, od deset popova – devet ne veruje u boga.