Srbija zabranila udžbenik koji kritikuje Slobodana Miloševića

Povezani članci

• Đokovićeva ‘greška u proceni’ test za srpsku policiju
• TERPSHORA VI PUT: BUDUĆNOST IGRE U NJIHOVIM RUKAMA
• ANTE TOMIĆ ODGOVARA RASPUDIĆU Bruce Lee ne bi nikada nunčakama napao franjevce
• O Moralu!*
• Čedomir Petrović: AJ` ZDRAVO
• Helsinški komitet: Mjesta zločina moraju biti dostupna

Poštovani gospodine ministre,

Obraćam vam se povodom odluke direktora Zavoda za unapređenje obrazovanja Republike Srbije dr Šćepana Uščumlića da zabrani moj udžbenik istorije za osmi razred osnovne škole uprkos nepodeljenim pozitivnim mišljenjima dve stručne komisije i šest recenzenata. Direktor Zavoda nije našao za shodno da ni autora ni izdavača upozna s razlozima svoje odluke i, kako sam obavešten, sa spiska recenzenata Zavoda su uklonjeni svi istoričari koji su dali povoljno mišljenje o ovom udžbeniku. Ovakvim postupkom je prekršen i obesmišljen Zakon o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima („Službeni glasnik RS“ br. 72/2009) zbog čega vam upućujem ovo pismo.

Poziv izdavača da napišem ovaj udžbenik prihvatio sam u nameri da ponudim tekst koji će u skladu s Nastavnim planom i programom i u svetlu savremene istoriografije obraditi razdoblje svetske i nacionalne istorije od druge polovine XIX do kraja XX veka polazeći od sledeće tri pretpostavke.

* Prvo, u ovom razdoblju nastala su naučna saznanja, društvene vrednosti i političke ideje na kojima počiva današnji svet zbog čega njihovo poznavanje nije samo deo opšte kulture nego i osnov za razumevanje savremene međunarodne zajednice i srpskog društva.

* Drugo, nacionalne države i građanska društva u Srbiji i drugim balkanskim zemljama u XIX i XX veku razvijale su se pod uticajem evropskih ideja i procesa, ali i ograničenja koja je postavljalo evropsko okruženje, pre svega politika velikih sila. Ukratko, ideja „evropeizacije“ (tj. modernizacije) nije nova i prati istoriju srpskog i drugih nacionalnih pokreta na Balkanu od samog njihovog nastanka. To je bio povod i da se naglasi uloga onih ličnosti, ideja i epizoda srpske diplomatske istorije koje su u složenim okolnostima druge polovine XIX i tokom XX veka u Evropi stvarale srpsku i jugoslovensku državu i koje su aktuelne i u postjugoslovenskoj Srbiji.

* Treće, na današnju percepciju Srbije u svetu i dalje velikog uticaja imaju tzv. instant-istorije (pseudoistorijska tumačenja) nastale tokom Građanskog rata u Jugoslaviji. Zbog toga su u tekstu relativno veliki prostor dobile teme koje su devedesetih godina bile predmet ove vrste istorijskog revizionizma (Kaplan, Malkolm i sl.). Između ostalog, čitaocu neće promaći da su stvaranje i razvoj prve jugoslovenske države dobili značajno mesto u ovoj knjizi i kao odgovor na teze da je ona bila „plod srpskog imperijalizma“ ili „incident istorije“.

Ukratko, ovaj udžbenik je namenjen učenicima koji će živeti i raditi u veku koji je možda stran generaciji koja je stvorila socijalističku Jugoslaviju ali koji, verovatno, ne bi bio toliko stran generacijama koje su stvarale građansku Srbiju i koji ne sme biti stran generaciji koja će se suočavati s njegovim izazovima. Tome su, u okvirima Nastavnog plana i programa, prilagođeni i sadržaj i prilozi i grafička oprema ove knjige, onoliko koliko je to slučaj s današnjim evropskim udžbenicima uključujući i francusko-nemački udžbenik istorije iz koga su preuzeta neka rešenja.

Za direktora Zavoda za unapređenje obrazovanja takav pristup je nedopustiv dok je odeljak o krizi i raspadu SFRJ i, naročito, Slobodanu Miloševiću ravan skandalu. U „Kritičkim zapažanjima“ o ovom udžbeniku u koji sam imao nezvanično uvid gotovo da i nema primedbi na poglavlja o svetskoj istoriji (što sam očekivao), većina zamerki se odnosi na poglavlja o nacionalnoj istoriji (što sam takođe očekivao), a pravu konsternaciju je izazvao tekst o Slobodanu Miloševiću (što se moglo očekivati zbog uloge koju je direktor Zavoda imao u njegovom usponu). Kada se ne bi radilo o udžbeniku za učenike osnovne škole rado bih sa autorom ovog teksta polemisao (i stojim mu za to na raspolaganju) o sudaru interesa Austrougarske i Srbije; definiciji i trajanju tzv. Istočnog pitanja, gde se prostirala sanstefanska Bugarska, da li je ispravno reći „Prizrenska“ ili „Albanska liga“, interesima austrougarskog i ruskog prodora na Balkan, da li se srpsko-crnogorska granica nalazi u dolini Lima, raško-prizrenskom mitropolitu Dionisiju i sl. Razlog što to neću učiniti na ovom mestu jeste to što se radi o udžbeniku za osnovnu školu u kome su ova pitanja obrađena sažeto u sklopu objašnjenja istorijskih tokova i razvoja ideja koje su stvorile građansku Srbiju (a i nisam siguran da bi generaciju koju zanimaju Lejdi Gaga i „Fejsbuk“ to mnogo interesovalo).

Nešto zanimljivije su primedbe da Nikola Tesla nije bio „srpskog porekla“ nego „Srbin iz Like“ (videti Tesline izjave na tu temu); da li je Prizrenska liga bila pion velikih sila ili je reč o autentičnom nacionalnom pokretu (koji traje i danas), da li odnosi Srbije i SAD na kraju Prvog svetskog rata zaslužuju poseban odeljak (ulazak SAD u rat je odredio njegov ishod, a Vilsonova podrška Srbiji je bila presudna krajem rata i u Versaju); odnosu partizanskog i četničkog pokreta tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji (tu sam očekivao mnogo veću kritiku), broju i etničkom sastavu žrtava genocida za vreme rata i sl. Prema pitanjima koja su i danas predmet žestokih sporova „naše“ i „njihove“ istorije zauzet je kritički stav i navedene su one činjenice koje se mogu argumentovano braniti. Lično sumnjam da će se u dogledno vreme pojaviti zajednički balkanski udžbenik istorije ne samo zbog sudbine do sada jedinog takvog pokušaja nego i zbog toga što je Međunarodnom institutu za udžbenike u Braunšvajgu trebalo četrdeset godina da napravi pomenuti francusko-nemački udžbenik istorije.

Glavni razlog negativnog stava direktora Zavoda prema ovom udžbeniku, koji objašnjava i sve što je prethodno rečeno, jeste kratki odeljak o Slobodanu Miloševiću. Važeći nastavni plan i program istorije za osnovnu školu predviđa temu „Uspon Slobodana Miloševića“. Ma koliko da je bila složena politička situacija u Srbiji osamdesetih godina nesporno je da je Miloševićev završni uspon na vlast počeo 1987. godine skupom u Kosovu Polju (na kome je, prema izjavama saradnika, spontano rekao „Niko ne sme da vas bije“, ali je kao iskusan političar shvatio značaj te poruke u uzavreloj atmosferi u Srbiji krajem osamdesetih). Drugi presudan događaj je bio Miloševićev govor na proslavi godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu 1989. koji je označio prekretnicu u zaoštrenim odnosima tadašnjih jugoslovenskih republika i, što je važnije, u odnosu SAD i EZ prema njemu i sudbini SFRJ (detalje videti u knjizi „Tito i NATO – uspon i pad Druge Jugoslavije“). Govor je održan nekoliko meseci pre pada Berlinskog zida, a koincidencija ta dva događaja bila je sudbonosna za ono što će se tokom devedesetih godina dogoditi na prostoru bivše Jugoslavije.

Stav da se „jugoslovenska ekonomska i politička kriza u deceniji posle Titove smrti pretvorila u krizu jugoslovenske ideje uopšte“ i podstakla zapadne republike da „počnu da razmišljaju o nezavisnosti“ odbačen je kao „krajnje naivno, pojednostavljeno i netačno objašnjenje jugoslovenske krize“. Međutim, razlozi koje autor „Kritičkih zapažanja“ navodi za krah jugoslovenske ideje i jugoslovenske države pratili su istoriju Jugoslavije od samog njenog nastanka i nisu bili presudni za slom ni „Prve“ ni „Druge Jugoslavije“. O njima se iscrpno govori u poglavljima udžbenika o dve jugoslovenske države. Nasuprot tome, međunarodni uticaj „Druge Jugoslavije“ početkom sedamdesetih bio je na vrhuncu (prema studiji „Srednje sile u međunarodnim odnosima“ SFRJ se tada nalazila među deset najuticajnijih članica UN) uprkos tome što su sporovi vodećih republika kulminirali ustavom iz 1974. godine. Činioci koje autor navodi danas postoje čak i u nekim vodećim članicama EU, ali se one ne raspadaju kao što se ni SFRJ nije raspala do kraja Hladnog rata. Vrlo bih rado direktoru Zavoda i njegovim saradnicima objasnio zbog čega su „teorije zavere“ i „istorijski revanšizam“, popularni u Miloševićevo vreme, bili sredstvo samoobmanjivanja i prikrivanja stvarnih uzroka i uzročnika krize.

Iz svega navedenog, gospodine ministre, može se zaključiti da je ovaj udžbenik zabranjen na osnovu problematičnih ličnih ocena i kršenjem zakonske procedure od strane direktora Zavoda za unapređenje obrazovanja i njegovih saradnika. Dr Uščumlić je, koliko mi je poznato, profesor matematike a ne istorije i nedopustivo je da koristeći svoj položaj dezavuiše stručne recenzije u korist svojih političkih stavova i spreči da se ovaj udžbenik nađe pred Nacionalnim prosvetnim savetom. Za sprovođenje Zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima i Nastavnog plana i programa u školama u Srbiji nadležno je Ministarstvo na čijem ste vi čelu i zbog toga se vama obraćam očekujući da obezbedite njihovu primenu.