SRBIJA I MMF: NOVIH MILIJARDU PROBL€MA

Autor/ica 👤tačno.net 25.2.2015. u 15:45

Povezani članci

(Ilustracija Novica Kocić)

Radikalna levica zato ima posebnu ulogu u širokoj koaliciji protiv „mera štednje“: da insistira na tome da se kapitalistička kriza može razrešiti jedino socijalističkom alternativom, a da će snaga te alternative zavisiti od stvaranja radničke partije koja će ujediniti aktivistkinje i aktiviste angažovane u različitim borbama protiv neoliberalne ofanzive. Na svim snagama koje danas čine Levi samit Srbije stoji velika odgovornost formiranja leve političke alternative.

Piše: Andreja Živković, Marx21

Premijer Srbije Aleksandar Vučić krajem prošle godine izjavio je da su mere štednje teške, ali neophodne za ozdravljenje privrede i istakao da „sve što radimo, radimo da sutra [građani] imaju platu, a za godinu ili dve još veću platu“. Istovremeno je na CNN International u emitovanje puštena reklama Vlade Republike Srbije preko koje se strani investitori pozivaju da ulažu u Srbiju, gde se može pronaći „visoko kvalifikovana i jeftina radna snaga“…

Zvanično opravdanje tada objavljenog smanjenja penzija i plata u javnom sektoru u iznosu od 10% glasi otprilike ovako: „ne možemo nastaviti da trošimo više nego što zarađujemo ili ćemo sami sebe pojesti“. Ministar finansija Dušan Vujović izjavio je da su plate i penzije u toku krize četiri puta povećavane, te da dok su svi u svetu plate i penzije smanjivali, u Srbiji su one na osnovu političkih obećanja povećavane. „To je jedan od izvora povećanja deficita sada. Mi smo došli do toga da taj deficit možemo samo da finansiramo zaduživanjem.“

Sadašnja zvanična politika, kao i sam paket mera štednje, dolaze nam pravo od MMF-a. U pitanju je tipičan neoliberalni recept koji prepisuje otvaranje stranom kapitalu, privatizaciju industrije i javnih službi u vlasništvu države, liberalizaciju tržišta rada i strogu kontrolu nad monetarnom politikom. Ovo je ujedno i uslov za proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Zato ne bi trebalo da nas iznenadi to što, kako se Vučić hvalisa, „Srbija dobija čestitke za mere fiskalne konsolidacije iz celog sveta“ – tj. upravo od EU i MMF-a.

Tvrdnja da je javna potrošnja glavni krivac za bankrot države je besramna laž. Ovde ćemo izneti neke argumente u prilog tvrdnji da mere štednje ne samo da neće rešiti problem dužničke ekonomije, već će samo intenzivirati krizu.

Neoliberalizam nam još od 2000. godine proklamuje da je otvaranje tržišta direktnim stranim investicijama kroz privatizaciju državne imovine i deregulaciju tržišta rada jedini način da se dođe do investicija, produktivnosti i rasta. Efekti toga u praksi, međutim, izgledaju drugačije.

Investicije stranog kapitala u Srbiju plaćene su preskupo, visokim kamatnim stopama i precenjivanjem valute.[i] Uvoz i kreditni bum s početka 2000-tih zauzvrat bio je subvencionisan inostranim kreditima. Međutim, ista monetarna politika koja je privlačila strane kredite i prihode od privatizacije bila je zaslužna i za uništenje industrije, uzrokujući masovnu nezaposlenost i podižući stopu apsolutnog siromaštva.

Visoka cena novca odvraćala je investicije od realne ekonomije, a zbog precenjene valute izvoz je bio nekompetitivan na stranim tržištima. Otuda i budžetski i trgovinski deficiti koji su pogoršali stanje sa spoljnim dugom. Srbija je vremenom postala do te mere zavisna od zajmova da se, kada je 2008. godine s bankrotom „Liman bradersa“ izvor stranog novca presušio, njena ekonomija bespovratno urušila.

Izbijanje krize primoralo je sve vlade sveta na intervencije u ekonomiji, kako bi sprečile da svetska finansijska kriza izazove krah bankarskog sistema i raspad svetske privrede. Dok su bilionima dolara besplatnog novca vlade punile džepove bankara, MMF se žurno bacio na zaštitu finansijskih institucija bogatog Severa. S dužničkim ekonomijama poput Srbije ugovoreni su takozvani „stend-baj aranžmani“, kao i produženi kreditni uslovi, s ciljem sprečavanja njihovog bankrota i time nemogućnosti otplate kredita stranim bankama.

To je javni dug Srbije vinulo u nebesa – s 33.4% BDP-a u 2008. na 68% u 2014. godini, javni dug se gotovo udvostručio. Nagrada za saradnju s MMF-om pri ovom spasavanju – tehnički posmatrano, bankrotiranog – međunarodnog bankarskog sistema bila je ta da je naša dužnička kriza, kao i dužnička kriza ostatka evropske periferije, ušla u terminalnu fazu.

Nakon što su državne intervencije u prilog banaka dovele do ogromne međunarodne dužničke krize, MMF je, zajedno s EU, počeo da izdaje pozive na uvođenje „mera štednje“. Kako bi se ovaj očigledan pokušaj primoravanja radničke klase da otplati dug banaka opravdao, MMF je počeo da tvrdi da je krizu zapravo izazvala prevelika javna potrošnja. Veliko otvaranje tržišnoj anarhiji, koje je isprva i izazvalo krizu, naprasno je postalo njeno rešenje.

Mere štednje s jedne strane pritiskaju radničku klasu da otplaćuje dug, dok s druge i same dovode do njegovog povećanja, jer vode smanjenju potrošnje, a samim tim i privrednog rasta. Stagnantni rast je usled toga prerastao u dvostruku recesiju i pogoršao dužničku krizu, pogotovo u evrozoni i na Balkanu. Srbija se krajem 2014. godine, nakon 2009. i 2012, po treći put našla u recesiji.

Posmatrano iz marksističke perspektive, koren ove protivrečnosti leži u tome što iste one mere koje sprečavaju trenutni kolaps finansijskog sistema, ujedno sprečavaju i likvidaciju neefikasnih kapitala i, samim tim, sprečavaju pad cene proizvodnje i investicija i obnavljanje profitne stope. Šta to znači?

Marks je tvrdio da proces međusobnog takmičenja pri proizvodnji robe za tržište, u cilju sticanja profita, primorava kapital da iznova investira u nove tehnologije kako bi smanjenjem cena ostvario dodatni profit u odnosu na konkurenciju. Ovaj proces takmičenja ih, međutim, sve primorava da se ponašaju na sličan način i da radnu snagu, koja zapravo stvara svu vrednost, zamenjuju tehnologijom – na taj način dovodeći do strukturne tendencije ka padu profitne stope i do ekonomske krize.

Današnja ekonomska kriza posledica je dugoročnog pada profitnih stopa u razvijenim kapitalističkim zemljama. To je dovelo do toga da su ogromne količine neiskorišćenog kapitala ostale zaglavljene na finansijskim tržištima, a do međunarodnih bumova dovodile su finansijske špekulacije. Iz perspektive radne teorije vrednosti, bum se u najvećoj meri zasnivao na „fiktivnim profitima“, tj. na profitima koji ne potiču od investicija u produktivnu eksploataciju radne snage, već od špekulisanja o nekim budućim vrednostima radne snage izraženim kroz kredite i dugovanja. Krah koji je usledio ukazao je na raskorak između stvarne profitne stope i novčano izraženog polaganja prava na napumpane fiktivne vrednosti (isprva u vidu derivativa baziranih na hipotekama u SAD).

Marks pokazuje da kriza uništavanjem slabijih kapitala smanjuje cenu proizvodnje i investicija, što vodi ponovnom porastu profitne stope i uspostavljanju novog ciklusa akumulacije. Međutim, kako su se kapitali vremenom ukrupnjavali šireći se planetom, cena njihove propasti postala je katastrofalna recesija (ono što nazivamo too big to fail – preveliki da bi propali). Upravo zbog toga kapitalisti danas zahtevaju državnu intervenciju, da bi se sprečio kolaps svetskog finansijskog sistema.

Sada i dugotrajna depresija zvuči bolje od toga da se tržištima prepusti da se sama „pročiste“. Zato „mere štednje“ postaju neophodan metod primoravanja vlada, kompanija i potrošača da otplaćuju njihova dugovanja bankama. Uz to, one proizilaze i iz potrebe za smanjenjem troškova kapitala – pre svega cena nadnica, ali i poreza i kamatnih troškova – kao i potrebe za slabljenjem radničkog pokreta čime se olakšava gomilanje profita.

Ipak, ovakva usluga kapitalu niti može, niti je, na kraju krajeva, uspela da povrati profitabilnost – zbog toga što je glavni cilj „mera štednje“ usmeren na realizaciju fiktivnih vrednosti, odnosno na otplaćivanje bankarskih dugova zasnovanih na tvrdnjama o budućim iznosima vrednosti, što sprečava otklanjanje neprofitabilnog kapitala i uspostavljanje novog investicionog ciklusa.

Upravo zato Srbija, baš kao i velike kapitalističke države, oscilira između depresije i finansijske krize i, samim tim, između ciklusa štednje i javnih zajmova kako bi sprečila da se recesija otrgne kontroli i pretvori se u novi finansijski krah.

Ovo je ujedno i razlog zašto je Srbija sada ponovo bila prisiljena da seokrene MMF-u sa molbom za pozajmicom od milijardu evra, kako bi sprečila bankrot pod teretom spoljnog duga – i to nakon izdavanja evroobveznica 2011, 2012. i početkom 2013. godine, kao i dolarskih obveznica 2012. godine, tj. pozajmica od stranih banaka; kao i posle pozajmljivanja milijardu dolara od Ujedinjenih Arapskih Emirata 2013. godine na period od deset godina sa kamatnom stopom od 2% i 500 miliona evra od naše „bratske“ Rusije po liboru (šestomesečnoj rati London Interbanke) od plus 3.5%.

Na osnovu toga tvrdimo da najavljene reforme neće razrešiti dužničku krizu. Prošlogodišnji porezi na veće zarade unutar javnog sektora, povećanja PDV-a na osnovne robe široke potrošnje, kao i rezanje subvencija u javnom sektoru povećali su vladine prihode na papiru, ali su smanjili stopu ekonomskog rasta i time realne prihode. Tako se prve godine Vučićevih „mera štednje“ budžetski deficit povećao sa -6.5% na -8%. Neizbežno, vlada će se okrenuti dodatnom gomilanju dugova, ne bi li finansirala postojeća dugovanja.

Zato je javni dug izmakao kontroli, uprkos rastu BDP-a od 2.5% u 2013. godini, skokom sa 61.8% na 68% BDP-a. Fiskalni savet je ovog meseca izašao sa izveštajem da će štednja morati da se nastavi i narednih godina, te da bi do prvog smanjenja udela javnog duga u BDP-u moglo da dođe tek negde 2018. godine – kada javni dug dostigne čak 83% BDP-a. Čak iako smanjenje penzija i plata u javnom sektoru i subvencija, popravi fiskalno stanje, ove mere neće rešiti ključni problem – činjenicu da zavisnost od stranog kapitala uništava privredu.

Svake godine država treba da obezbedi oko šest milijardi dolara za servisiranje spoljnog duga. Osim toga, u naredne dve-tri godine za tu namenu moraće da izdvaja sve više sredstava jer će na naplatu stići i krediti koje do sada nismo isplaćivali. Tako, na primer, 2017. godine na naplatu stižu petogodišnje dolarske obveznice u ukupnom iznosu od 750 miliona dolara. Problem je i to što država još uvek ima obavezu prema starim deviznim štedišama od oko 1.3 milijarde evra, koje mora da isplati 2015. i 2016. godine.

Na osnovu podataka MMF-a za 2012. godinu, možemo da napravimo proračun da se realni teret duga, odnos između godišnjih isplata glavnice i kamata i državnih prihoda, 2014. godine popeo na neverovatnih i neodrživih 38% godišnjih prihoda. Prema podacima MMF-a, ukupni odnos javnog duga prema prihodovanjima javnog sektora iste godine dostigao je podjednako neverovatnih 148.3%. Od tada je ovaj teret nastavio da raste u korak sa stagnantnim ili opadajućim prihodima i rastućim troškovima otplate dugova. Zato je vladin cilj „reprogramiranje duga“ – u pokušaju da se omogući podizanje jeftinijih pozajmica zarad isplata skupljih dugovanja.

Prema Branku Drčeliću, direktoru Uprave za javni dug, kada krajem 2017. godine na naplatu stignu te dolarske obveznice one će verovatno biti reemitovane, odnosno emitovaće se nove obveznice koje će zameniti stare. Jedini način da se dugovi otplate je još dublje zapadanje u dugove.

Zato štednja ne samo da neće ispuniti fiskalne ciljeve koje je vlada zacrtala, već po samoj definiciji ne može promeniti činjenicu da je Srbija – već bankrotirala.

Prava funkcija mera štednje je odbrana vrednosti dinara. U skladu s neoliberalnim „vašingtonskim konsenzusom“, makroekonomska politika trebalo bi da kontroliše ponudu novca i reguliše inflaciju s ciljem „stabilizacije cena“. Mehanizam kojim je ovo trebalo da se postigne naziva se „monetarno sidro“, što je neka vrsta fiksnog deviznog kursa. Sidro može da daje rezultate jedino ako se vodi striktna monetarna politika zasnovana na visokim kamatnim stopama.

Prava funkcija ove monetarne politike nije cenovna stabilnost, već „usidravanje“ dužničke ekonomije – tj. sprečavanje deprecijacije nacionalne valute kako bi se održao tok otplate dugova i smanjila cena uvoznih proizvoda.[ii] Dinar je tokom krize u odnosu na strane valute devalvirao za nekih 40%, što je – imajući u vidu da je 80% duga vezano za evro – jedan od glavnih uzroka eksplozije duga. Devalvacija dinara izazvala je inflatorni pritisak koji je uzvratno dodatno opteretio vrednost dinara.

Budući da je održavanje toka otplate dugova primarna dužnost svake srbijanske vlade, monetarna politika morala se dodatno pritegnuti: 2012. godine kamatne stope porasle su za 2.25%; iz novčane ponude otklonjen je višak novca u iznosu od 43 milijarde dinara; izdato je nekoliko evroobveznica koje su privukle velike prilive u domaće fondove za posredno obezbeđenje dinara; NBS je intervenisala na deviznim tržištima kako bi ojačala dinar. Ove mere su zaustavile žestoke pritiske koji su prouzrokovali pad dinara od septembra 2012, ali su ujedno neizbežno dovele do smanjenja ponude domaćih kredita privatnom sektoru i dramatične deflacije cena, što je ekonomiju bacilo nazad u recesiju. Recesija je zatim prisilila vladu da se još jednom uzajmi na finansijskim tržištima ne bi li odbranila vrednost dinara i mogla da otplaćuje dugovanja.

Iz perspektive teorije vrednosti, odbrana vrednosti novca (duga) odvija se nauštrb uništenja roba (uključujući tu i radnu snagu). Šta pod tim podrazumevamo? Politička ekonomija fiktivnog rasta, tj. potraživanja zasnovanih na proračunima buduće vrednosti, visokim kamatnim stopama i precenjenoj valuti (prema MMF-u, dinar je još uvek precenjen za oko 20%) izmiče tlo realnoj ekonomiji. Kao posledicu imamo strukturalni trgovinski deficit i deficit platnog bilansa, što se pokazuje kroz stalni odliv kapitala u međunarodne banke. Odbrana vrednosti novca, poput one koju proklamuje režim Fiskalnog pakta evrozone, smanjuje potražnju, a samim tim i cene, povećava nezaposlenost i gura ekonomiju u recesiju, dok istovremeno gomila sve veća dugovanja u vrtlogu koji nas vuče pravo u pakao.

Sličnost sa monetarnim i fiskalnim režimom evrozone nije nikakva slučajnost, budući da je odbrana vrednosti novca ujedno i mehanizam monetarne konvergencije sa evrom. Od 2000. godine, monetarna konvergencija i evroizacija uništile su industriju i gurnule ekonomiju u dužničko ropstvo prema evropskim bankama. Odbrana deviznog kursa spram evra, kako bi se sprečio nekontrolisani bankrot, samo produbljava krizu. Situacija je slična onoj u kojoj se nalaze zemlje na periferiji, kao što je to Grčka, fiksnog režima kamatne stope evrozone. Indeksiranje ili precenjivanje valute sprečavaju spoljno prilagođavanje devaluacijom i nameću ono što se naziva „interna devaluacija“, tj. otplaćivanje duga kroz sredstva produženih „mera štednje“ i smanjivanja nadnica, čime se smanjuje potražnja a samim tim i sredstva potrebna za otplaćivanje duga. Drugim rečima, ovakva monetarna politika, u kombinaciji sa finansijskom liberalizacijom i privatizacijom odgovorna je za katastrofalnu integraciju u dužničku ekonomiju evrozone, zbog čega na snazi imamo evropske integracije pre formalnih evropskih integracija.

„Strukturalne reforme“ predstavljaju se kao prelaz sa neefikasne državne potrošnje na efikasnu tržišnu alokaciju ulaganja i time kao put ka većoj zaposlenosti i rastu. Zapravo, predstojeća privatizacija 500 preduzeća javnog sektora – ako uopšte nađu kupca, što je prilično upitno – neće dovesti do investicaja u realnu ekonomiju, već će samo biti jedan od prihoda koje će progutati otplata dugova. Na ovaj način, kao u drugim zemljama periferije – Sloveniji, Hrvatskoj i Grčkoj – naši dugovi stranim bankama bivaju servisirani prodajom državnih monopola koji će zapravo u budućnosti predstavljati večnu rentu (profite) EU centrima, kao što je to bio slučaj sa NIS-om koji bio poklonjen Rusiji po godišnjoj renti sedam puta nižoj od regionalnog proseka, i koji u suštini predstavlja godišnju rentu ruskom kapitalu. Kao i tokom 2000-tih, privatizacija nastavlja da bude komponenta finansijalizacije, finansijskih tokova za sektore koji ne pridonose izvozu već uvozu (na primer, finansijske usluge i bankarstvo) i zato je samo karika u lancu dužničke ekonomije zasnovane na širenju kredita i duga. Ali od 2008-9 ovi tokovi su presušili, dok se strane bankarske pozajmice domaćim kompanijama i domaćinstvima zapravo povećavaju. Banke se s jedne strane povlače, tj. dolazi do odliva stranog kapitala iz filijala ka centralama, a s druge strane, one kupuju državne obveznice dok je ekonomija u kolapsu.

Preteći bankrot je živo blato Vučićevog režima. U isto vreme, uzimajući u obzir novi Hladni rat između EU-SAD i Rusije, Srbija kao država više nije sposobna da se koristi multilateralnom spoljnom politikom kako bi iznudila profite od svojih spoljnopolitičkih sponzora (pa i po pitanju Kosova). Putinova objava da se izgradnja gasovoda Južni tok otkazuje mnogo je više od ponižavajućeg ekonomskog udarca koji Srbiju ostavlja potpuno zavisnom o ruskim energetskim zalihama, ukoliko uzmemo u obzir poklanjanje NIS-a i Srbijagasa. Ovo znači da će Srbija biti primorana da se potčini ekonomskim i političkim pritiscima EU. Nemačka je već zapretila Srbiji da će stopirati pristupanje EU ukoliko Srbija ne podrži sankcije koje je EU nametnula Rusiji. Zauzvrat, ovo znači da vlada verovatno neće biti sposobna da se odupre diktatima EU i MMF-a u slučaju bankrota, kao što je to uspela Tadićeva vlada u pogledu povećanja plata i penzija u 2011-12. Izjave predsednika Nikolića da se Srbija suočava sa izborom između EU i Kosova znak su nastupajuće unutrašnje podele unutar vladajuće partije, polarizacije na pro-evropsko i pro-rusko krilo. Oba krila su, bez obzira na nesuglasice, saglasna povodom potrebe za dubljim neoliberalnim restrukturiranjem kako bi se otplatio spoljni dug.

U međuvremenu se suočavamo sa opštim napadom na radničku klasu koja će morati da plati za dugove banaka. Novi Zakon o radu time što odrešava ruke poslodavcima da zapošljavaju i otpuštaju po volji, kao i gušenjem sindikata ograničavanjem prava na štrajk, dizajniran je tako da udovolji stranim investitorima. Uslovljavanje primanja socijalne pomoći neplaćenim radom za lokalnu zajednicu stigmatizovaće one koji primaju socijalnu pomoć i učiniti one koji nemaju ništa drugo da prodaju do svoje radne snage dovoljno servilnima prema stranom kapitalu. Za ostatak nas tu je standardni neoliberalni ideološki sistem zavadi pa vladaj: podela na deprivilegovane i one koji zaslužuju posao, na radnike u javnom sektoru i radnike u privatnom sektoru, na nezaposlene mlade i penzionere.

Ukoliko želi da se suprotstavi ovakvoj politici, levica u Srbiji mora da pozove na širok borbeni front protiv mera štednje koji bi ujedinio sindikate, feminističke kolektive, studentske aktiviste/kinje i udruženja penzionera i seljaka. Već sama sveobuhvatnost neoliberalne ofanzive stvara osnovu za široko, ali i radikalno jedinstvo: ograničavanje prava na štrajk, prava zaposlenih, penzija i napad na životni standard celokupne radničke klase kroz povećanje PDV-a. Ovakva kampanja biće uspešna jedino ukoliko se suprotstavi veoma raširenoj klimi straha i nesigurnosti, ukoliko stane na put sve popularnijem uverenju da su određene reforme, bez obzira na to što su nepoštene, ujedno i nezaobilazne jer „ne možemo trošiti novac koji nemamo“.

Nije li ovo bio problem nedavnih nekoordisanih štrajkova slabo plaćenih nastavnika, zdravstvenih radnika i zaposlenih u lokalnim vlastima u oblasti stambenih službi i transporta? Oni nisu napali vladino insistiranje za antisocijalnim „merama štednje“, već su samo tražili da od njih budu izuzeti. Drugim rečima, ne možemo samo apstraktno pozivati na otpor već se moramo boriti za solidarnost između svih sekcija radnog naroda. Da bismo to postigli moramo da ponudimo ubedljivu političku alternativu vladajućoj neoliberalnoj ideologiji. To znači da moramo pozivati na odbacivanje duga i nacionalizaciju banaka i industrije kao osnovu za investiranje u zapošljavanje, socijalne izdatke i životni standard.

Od suštinske je važnosti da se ozbiljno uhvatimo zadatka spajanja različitih aktivističkih grupa, budući da će kriza od sada pa nadalje samo rasti, a vladini zajmovi možda neće biti dovoljni da sledeće godine spreče bankrot. Pod ovim uslovima, „mere štednje“ postajaće sve manje popularne. Podele unutar vladajuće klase neizbežno će se produbiti – ne samo kao odgovor na pritiske velikih sila, već i kao vid otpora klijentelističkih struktura SNS-a MMF-ovoj „reformi javnog sektora“. Dakle, otvoriće se prostor koji će levica moći da iskoristi.

Ne uspemo li u tome, onda će to uraditi desnica putem ideološkog lanca izjednačavanja narodnog protivljenja merama štednje koje nameće EU i „ekonomskog patriotizma“, „neutralnosti“ i „građanskog nacionalizma“. To možemo da vidimo na primeru odbrane „nacionalnog kapitala“, klanjanjem pred Rusijom i odbijanjem Briselskog sporazuma. Nova desnica konvergira oko DSS-a i integriše neo- i proto-fašističke snage poput Dveri, dok Vođa (Šešelj) radi na tome da ponovo privuče delove SNS-a radikalima. Kako nas Makijaveli podseća: „Vreme ne može da čeka, dobrota nije dovoljna, sreća se menja, a zlonamernost ne pronalazi sebi poklone koji je zadovoljavaju“.

[i] Razradu ovog argumenta potražite u Andreja Živković, ‘From the market…to the market: The debt economy after Yugoslavia’, u Srećko Horvat i Igor Štiks (ur), Welcome to the Desert of Post-Socialism. Radical Politics after Yugoslavia, Verso, 2015, str. 45-64.

[ii] Videti: Živković, op. cit, str.52-4.