Srbija: Draž i premoć večernje škatule

Autor/ica 👤Dragan Banjac 15.4.2021. u 10:29

Izdvajamo

E, sad, razlika je da li su reklamirane "face" davale izjave, odnosno direktno se obraćale svetini (puk, rim...) ili su bili sagovornici. Gospodari narodne sudbine (Vučić i vučićevci) u većini slučajeva su davali izjave, govorili što su namerili da poruče sluđenim biračima a ovi drugi, opoziciona boranija, tek svaki osmi put imali su priliku da budu sagovornici. Među pet najzastupljenijih političkih aktera u martu, "opozicioni" lider i šef zblanutih buntovnika, Dragan Đilas se kao jedini opozicioni čimbenik našao odmah iza Aleksandra Vučića. Ali, za razliku od vrhovnog srpskog domaćina (Vučića) i troje ljudi "do/oko njega", premijerke/tribade Ane Brnabić, plagijatora Siniše Malog i cirkusanta Aleksandra Vulina, koji su predstavljeni u neutralnom i pozitivnom tonalitetu, Đilas je u 90 odsto cajta predstavljen isključivo negativno. Skoro zasluženo!

Povezani članci

Foto: twitter

Aleksandar Vučić je tokom trećeg meseca 29 puta bio uživo na javnom servisu (RTS) i televizijama koje slikom pokrivaju celu zemlju! “Trend višemesečne dominantne zastupljenosti stranaka u vlasti u centralnim informativnim emisijama televizija sa nacionalnim frekvencijama nastavio se i tokom marta, uz značajan porast negativnog izveštavanja o opozicionim strankama (koje se, uzgred rečeno i jedva tako mogu nazvati), pokazala je analiza Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA).

Istraživanjem su, kaže CRTA, obuhvaćene centralne informativne emisije televizija sa nacionalnom pokrivenošću: RTS, Pink, Prva, Hepi i B92, gde su opozicione stranke bile zastupljene tek u 13 odsto programa posvećenog političkim akterima što je “rast” u odnosu na zastupljenost od četiri odsto u februaru. Ipak, o njima je pretežno negativno izveštavano, i to u 72 odsto posvećenog vremena, dok je u februaru taj procenat smanjen, i iznosio 51 odsto, dočim je za predstavnike vladajuće većine rezervisano ukupno 87 odsto programa! “O njima je izveštavano uglavnom neutralno u dve trećine vremena (66 odsto), u jednoj trećini pozitivno (33 dosto), dok je negativan stav zabeležen u neverovatnih jedan odsto vremena”, navodi se u analizi.

E, sad, razlika je da li su reklamirane “face” davale izjave, odnosno direktno se obraćale svetini (puk, rim…) ili su bili sagovornici. Gospodari narodne sudbine (Vučić i vučićevci) u većini slučajeva su davali izjave, govorili što su namerili da poruče sluđenim biračima a ovi drugi, opoziciona boranija, tek svaki osmi put imali su priliku da budu sagovornici. Među pet najzastupljenijih političkih aktera u martu, “opozicioni” lider i šef zblanutih buntovnika, Dragan Đilas se kao jedini opozicioni čimbenik našao odmah iza Aleksandra Vučića. Ali, za razliku od vrhovnog srpskog domaćina (Vučića) i troje ljudi “do/oko njega”, premijerke/tribade Ane Brnabić, plagijatora Siniše Malog i cirkusanta Aleksandra Vulina, koji su predstavljeni u neutralnom i pozitivnom tonalitetu, Đilas je u 90 odsto cajta predstavljen isključivo negativno. Skoro zasluženo!

Za Aleksandra Vučića, predsednika Srbije i Srpske napredne stranke, frakcije Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja koja je uz obilatu pomoć Borisa Tadića i njegove Demokratske stranke prerasla u vodeću političku snagu u zemlji, rezervisano je 40 odsto ukupnog vremena odvojenog za političke aktere, i on je, što je nastavak višemesečnog/višegodišnjeg trenda bio maltene svaki drugi sagovornik u televizijskim vestima.

Nezavisno od zastupljenosti u programima centralnih informativnih emisija, Aleksandar Vučić se u martu gotovo svakog dana, odnosno 29 puta, obraćao uživo građanima putem medija, što je najviše u poslednjih šest meseci. Da bi tupavim Srbima objasnio da su njegove laži zapravo istine, Vučić je tokom proteklog meseca tri puta gostovao u televizijskim emisijama u kojima je tupio sat do dva i po sata, i da se još 26 puta obraćao uživo putem direktnih uključenja sa različitih skupova, u trajanju po 30 minuta.

CRTA zaključuje da su navedeni nalazi još jedan pokazatelj nepostojanja političkog pluralizma u medijima sa nacionalnom pokrivenošću, “što je izuzetno zabrinjavajuće, imajući u vidu da se time građanima uskraćuje pravo na objektivno informisanje”, zaboravljajući da konstatuje da onaj ko u vlasništvu ima “večernju škatulu(e)”, odnosno ko je u slučaju Srbije zarobio sve važnije medije, posebno televizije – dobija izbore.

Draž i premoć večernjih škatula, u vreme kada se narod okupi ispred njih da čuje “šta je danas novo” i “šta će da bude sutra” vratilo me je u zeman poslednjeg balkanskog rata. Radeći za Borbu tekst o mogućem trijumfu Franje Tuđmana u Hrvatskoj (u koji je s početka verovalo samo trećina dubrovačkih Hrvata, pitao sam jednu nonu šta misli o tome i, iako ne baš direktno, za koga će da glasa. “Vidi, lipi moj, ja ću glasat za Franju. Star je ka i ja, a i svako veče mi se javlja u Dnevniku, nedavno nam je poslao kavu, uje i cukar…” I bi tako! Sad malo Danila Kiša. “Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla licitarskog srca. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno”.

Kiš nacionalizam vidi kao paranoju, kolektivnu ili pojedinačnu. “Kao kolektivna paranoja ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti: te prema tome kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma (grč. najveći stepen uzbuđenosti, strasti ili bolesti – prim. D. B.). Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se ‘izrazi’, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar naizgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd. Tako veli Danilo Kiš, koji mi se davno poverio kako mu veoma nedostaje “njegova” stolica (i astalčić) u Francuskoj nacionalnoj biblioteci!

Srbiji i njenim građanima gde su Srbi većinski, treba pomoć. Onaj ko to može da pruži, veliki, moćni i uticajni (ucenama!) Zapad, zovimo to Evropa (EU) i Sjedinjene Države, ovaj prostor ne zanima mnogo. Ostaje teži, sporiji put da se građani sami “opasulje”. Za početak bi, počem, valjalo pomenuti i neka razmišljanja mog prijatelja Svetislava Basare koji u (Fama o biciklistima, str. 351) kaže: “Za početak je potrebno sagraditi duševnu bolnicu kapaciteta 20.000.000 (objavljeno u vreme Juge – prim. D. B.) duševnih bolesnika. Kako je zgradu tako velikih dimenzija (18 km x 6 km x 8 km) teško sagraditi na površini, predviđeno je da od dvanaest nivoa, jedanaest bude pod zemljom, što je izuzetno povoljna okolnost za odbranu od agresora. Bolnica je zamišljena kao država i svi njeni građani su samo potencijalno ludi. Od ostalih država razlikuje se jedino po nazivima kvartova; umesto uobičajenih toponima navode se dijagnostički: paranoja, shizofrenija, Edipov kompleks, osećanje krivice, sadizam-mazohizam, neuroze, alkoholizam – narkomanija, suicidne okolnosti, asocijalna ponašanja, kompleksi itd.

Ili da se prisetimo izjave mađarskog pesnika Ištvana Eršija, koji je (prema pesniku Predragu Čudiću, svojevremeno ambasadoru SCG u Budimpešti) na pitanje: Kada će se Mađarska demokratizovati, rekao kratko – nikad! Na dalje zašto, Erši je odgovorio: “Zato što u Mađarskoj ima previše Mađara!”

U Srbiji je, očito, previše Srba!