ENG
Snežana Čongradin: Suočavanje sa genocidom je suštinsko pitanje za Srbiju
Autor/ica
Povezani članci
Naša novinarka Snežana Čongradin održala je predavanje u Školi ljudskih prava u Beogradu. Organizator škole je bio Helsinčki komitet za ljudska prava Srbije.
Predavanje naše novinarke donosimo vam u cijelosti
Najpre, da vam se predstavim. Moje ime je Snežana Čongradin. Radim kao novinarka poslednjih osam godina. Naime, na dan kada sam dogovorila temu za diplomski rad na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za filozofiju, otišla sam na razgovor sa tadašnjim glodurom dnevnog lista Danas. To je bilo par meseca nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. On me je dočekao rečima: „Sjajno, ti si filozof. To znači da bi trebalo da se snađeš u svakoj situaciji“.
Međutim, dočekala me je urednica, koja je bila simpatizerka Bogoljuba Karića. To je bio moj prvi šok. Vi znate ko je Bogoljub Karić. Znate i kakav je list Danas. Taj list, u kojem i dan danas radim važio je za najliberalniji list u zemlji. Na naslovnim stranama nije imao narodne pevačice, ali ni na ostalim strana, naravno. To je bilo vreme kada smo svi bili jako osetljivi na narodnjake. Oni su simbolizovali svo zlo devedesetih. Svi do jednog su bili sluge režima i učestvovali u ratnoj propagandi. Od Cece do, ne znam… Olivera Mandića… koji je, takodje, bio Arkanovac.
Danas je, u to vreme, pre osam godina, potpuno ignorisao Srpsku radikalnu stranku, u kontekstu činjenice da je to stranka koja je učestvovala u zločinačkim poduhvatima režima Slobodana Miloševića, tokom devedesetih, da je pozivala na ubistva, klanja… Da, da, prava klanja. To, međutim, danas u Danasu nije slučaj. A, priča je komplikovanija od prostog navođenja da se Danas pokvario. Međutim, nemamo vremena za objašnjenja…
Ne zaboravite da je Tomislav Nikolić, zvani Grobar, danas proevropski nastrojen, bio zamenik Vojislava Šešelja, punih 18 godina! Evo, kako je to izgledalo početkom devedesetih. Nedelja, popodne, porodica na okupu, posle, ili uoči nedeljnog ručka. Svi su tu, i deca i mame i tate, i bake i deke, i gledaju porodični program, najgledaniju emisiju u Srbiji u to vreme – Minimaks – opijum za proste. Da, sam se tako predstavljao. Pored Vojislava Šešelja, gošća u studiju je i Dragana Mirković, narodna pevačica. Koju su imitirale sasvim male devojčice, devojke i odrasle žene. Kriminalci, pištolji, ratišta, mržnja prema drugim narodima, Hrvatima, Bošnjacima. Poziv na ubijanje. Sve je to bilo kao narodna pesma. Da, tu je i glumac Tihomir Arsić. Verovatno ga znate. Iz isto tako porodičnih, toplih serija i filmova.
http://www.youtube.com/watch?v=Y5g8YifGqiA
Ivica Dačić se te 2003. godine smatrao političarem u izumiranju, čovekom koji je za dlaku izbegao lustraciju i koji će zajedno sa ostalim socijalistima završiti u zatvoru zbog učešća u ratnohuškačkim propagandama, neviđenoj pljački naroda, rasprodajom i raspolaganjem državnom imovinom na takav način da se sva njena vrednost pretvorila u tenkove, puške, granate kojima je vojska, u ime građana Srbije, vaših roditelja, svih nas, pune tri godine vršila najgnusnije zločine, nezabeležene na evropskom tlu, još od Drugog svetskog rata. Ivica Dačić je bio portparol tog zločinačkog režima punih deset godina – od početka do samog kraja – od 1990. sve do 2000. To se danas, međutim, prećutkuje, i to tako brutalno kao da je bilo pre 50 godina, a bilo je pre desetak, svega. Ja sam u to vreme bila mlađa od vas sada. Ali, svega se sećam. Uoči pokušaja atentata na Vuka Draškovića, krajem devedesetih, Ivica Dačić ovo izjavljuje. Patriota Ivica Dačić:
http://www.youtube.com/watch?v=o-n2zjR8WTM&feature=related
A, evo je i predsednica parlamenta. Takođe, obožavateljka Slobodana Miloševića. Slavica Đukić Dejanović.
http://www.youtube.com/watch?v=XMJsxdPPZaE&feature=related
Kada je Boris Tadić napravio vladu sa socijalistima pre tri godine, dakle, to je bilo čak 12 godina od kada je SPS u naše ime počinio genocid u Srebrenici, pravila sam telefonski intervju sa Slavicom Đukić Dejanović u pokušaju da saznam da li će se, kada i na koji način, odnosno da li je to uopšte moguće da se SPS izvini žrtvama, hiljadama i hiljadama… u tim ratovima koje je poveo Slobodan Milošević, njegov portparol Dačić i cela ta ekipa. Ona je, 2008. izbegavala da da odgovor na to pitanje. To je bio dvostruki šok, pa sam počela da ponavljam pitanje kao automat, da bi ona na kraju rekla da nema zašto da se izvinjava. Da podsetim, predsednica parlamenta je u noći hapšenja Miloševića bila u njegovoj kući u Užičkoj ulici, kao jedan od najbližih kućnih prijatelja. Eto, tako stoje stvari…
Istovremeno, uradila sam intervju i sa tada budućim ministrom za infrastrukturu – Milutinom Mrkonjićem. Pogledajte:
S obzirom da je reč o saučesnicima najtežih zločina, novac poreskih obveznika, vaš novac, novac vaših roditelja koji zarađuju da biste imali svetlu budućnost u ovoj zemlji, a koji vrte i dan danas, socijalisti – najmanji je njihov greh…
A, sada, pogledajmo kako je devedestih godina govorio još jedan evropajac – Aleksandar Vučić:
http://www.youtube.com/watch?v=N2Z3G0D3x4E&feature=related
Verujem da vam je svima, manje više, poznata priča o političkoj pozadini ubistva premijera Đinđića. Šta je imao o tome da kaže Vučićev šef – Tomislav Nikolić, Grobar, svega nekoliko nedelja pre nego što će Đinđić biti ubijen:
http://www.youtube.com/watch?v=N2Z3G0D3x4E&feature=related
Saučesništvo u atentatu na Đinđića danas fino zovu politička pozadina. I niko ne dira Nikolića u tom kontekstu. On se pita o evropskim integracijama zemlje, o ekonomskoj situaciji, obrazovanju, kulturi… Nema veze ništa drugo. Niko ne dira nikoga, zapravo. Kao glavni u toj igri oko, fino rečeno – političke pozadine ubistva premijera Đinđića, označen je Vojislav Koštunica. Tokom devedesetih, Koštunica je bio veći radikal od Vojislava Šešelj.
A, da vidimo šta prvi demokratski predsednik Srbije misli o Srebrenici:
OVO DA SE EMITUJE TAKOĐE:
“Radi se o kontraofanzivi i odrambenoj akciji Vojske
Republike Srpske na delovanje muslimanskih snaga
iz nečega što bi trebalo da predstavlja zaštićenu
zonu”.
(O masakru u Srebrnici; “Politika”, 13. jul 1995)
“Pregovori u Dejtonu započeti u znaku Srebrenice i
medijske funkcionalizacije navodno tamo počinjenih
zločina.”
(“Politika”, 9. novembar 1995)
Vratimo se povratku socijalista i fenomenu – Ivica Dačić kao najevropljanin. Ko mu je to omogućio? Vojislav Koštunica je kriv što saučesnici u najvećem zločinačkom poduhvatu na evropskom tlu od Drugog svetskog rata nisu lustrirani, nije im suđeno za ta gnusna dela. Veliku pljačku naroda neću ni da pominjem. Samo iz poštovanja prema žrtvama. Jer, dok to ne bude rešeno, a sva je prilika da nikada neće ni biti, govor o pljački je neprimeren. To je prosto osećanje. Ne nekakav stav koji proizlazi iz nekakvih premisa. Držeći na čelu Službe bezbednosti – te mašinerije zla i borbe protiv unutrašnjeg neprijatelja, svih ljudi koji su se borili protiv zločina, Radomira Markovića, osvedočenog hladnokrvnog ubice, Koštunica, ali i mnogi danas vrlo aktivni političari koji navodno izvode Srbiju na evropski put, počinili su zločin na zločin – u mesecima nakon obaranja Miloševića sa vlasti, na čelu Službe bezbednosti Radomir Marković je uništio sva dokumenta o počinjenim zločinima. Međutim, ko je po vama, omogućio uticaj Miloševićevih ljudi danas? Ko je od portparola genocida i svih zločina tokom devedesetih Ivice Dačića napravio najevropljanina?
Pa, Boris Tadić. Zbog čega je to uradio? Da li zbog kontinuiteta sa politikom starih struktura? Svakako da će mnogi vrisnuti na ovu konstataciju, uprkos svim činjenicama. Oni su se izgovarali podrškom koju su socijalisti dobili na parlamentarnim izborima 2008. – između sedam i osam odsto. Ali, to nije i ne može razlog.
Oni vrše uticaj na javno mnjenje i onda određuju maksimum u njegovom pozitivnom formiranju – istina, pomirenje… koliko je istine, u kom trenutku, narod u stanju da prihvati.
Kada se govori o unapređenju ljudskih prava, demokratizaciji društva, afirmisanju pozitivnih vrednosti, uvek ćete nekako čuti da očekujete previše. Da je potrebno vreme da prođe da bi se nešto pomerilo unapred. Razvoj. Kao da vam kažu, ćutite vi pametni što promišljate, zar ne vidite da glupost i ćutanje vlada. I, onda čekamo…
I, onda dolazimo do vremena u kojem zločinci, oni koji su ga podržavali, njegovi idejni tvorci imaju interes da se sazna ta delimična, relativistička, do krajnje granice razvijena delimična istina, a da njihov identit i autoritet ne bude otkriven i prozvan na odgovornost.
Svi će negirati genocid – genocid nije dobar, dakle. Niko neće reći genocid je dobar. Ili, hoće? Da li je govorio? Očigledno jeste. Čim se dogodio.
Čemu služi insistiranje na najpodrazumevajućoj stvari na svetu: utvrđivanje činjenica je jako važno.
A, posle svakog novog utvrđivanja činjenica odmah krene njihova interpretacija, čime se ponovo dolazi do potrebe njihovog novog utvrđivanja. Kako sprečiti taj zatvoreni krug? Prekinuti s tim davanjem mogućnosti za interpretaciju, nekakvim izgovorom o objektivizmu koji se postiže metodom njihovog prostog navođenja. Istina ne sme da bude interpretirana.
Tvrdnja da se najviše Srba nalazi u Hagu prosta je posledica činjenice da je Srbija počinila najviše zločina. Srbija je bila agresor. Da nije bilo Srbije, ne bi bilo genocida niti svih tih gnusnih zločina koji su nas doveli do činjenice da najviše Srba ima u Hagu.. Nisu svi isti. Na nasilje se odgovaralo nasiljem. Neko je vodio odbrambeni rat, a neko agresorski. Problem je sada u tome što su agresori i njihovi ideološki sinovi živi, i što su okupirali medije, obrazovanje, istoriju, kulturu u zamahu falsifikovanja. Pomeriće granice do utvrđivanja njihovog identiteta. Neće same sebe optužiti. To treba da uradi neko drugi, a taj drugi još nije nastao.
Nije nastao zato što mu ovi što treba da budu optuženi, nisu dozvolili da nastane. A, to smo im sve mi omogućili. Vaši roditelji ili generacija vaših roditelja. To ukazuje na njihovu glupost. Ne lošu nameru. Jer, kao što smo maločas rekli, niko neće reći da je genocid dobar. Dakle, ovi moćnici skrivaju to od njih. Vi to morate da im kažete. Ako im ne kažete, očigledno neće imati ko drugi. I živećete na minimumu koji su vam odredili oni koji su vas uopšte doveli u poziciju da se vrtite oko minimuma. Odnosno, da živite u postgenocidnom društvu. Od vas zavisi tempo uklanjanja tog post do kraja.
Dogodio se genocid i zločini. Da li ljudi koji su ideološki stajali na prvoj liniji fronta, kao i njihovi ideološki sinovi, mogu da se uklope u tržišnu privredu? Da li oni mogu da stvore uslove normalnog života? Da li vama, sa falsifikovanim znanjem, iz delimično izolovane zemlje, ako ni po čemu drugom, onda po standardu i mogućnostima da putujete i iskusite drugačije, a ako ne i zbog toga, onda zbog činjenice da živite u društvu u kojem je većini upravo tako, kako vama nije – mogu da budu pruženi uslovi odrastanja kao vašim vršnjacima iz regiona i evrope? Mislim da ne.
Albin Kurti – video
Za osećanje kolektivne krivice postoji obaveznost, moralna dužnost. Preciznije, izostanak takvog stanja nema opravdanja, a pokušaji obesmišljavanja ideje o kolektivnoj odgovornosti, samo produbljuje neprijatnost izazvanu njenim izostankom. Međutim, utisak ili svest o izloženosti kolektivnom kažnjavanju nije obaveza, odnosno moralna dužnost svakog pojedinca u društvu, jer je reč o posledicama koje proizvodi jedan mehanizam kazne, osmišljen od strane međunarodne zajednice u nameri primenjivanja na prilike ovdašnjeg društva.
Čineći od najekstremnijih političkih figura iz agresorske i zločinačke prošlosti nosiocima vlasti i najviših državnih funkcija, koji zapravo vode pregovore sa Briselom o evropskim integracijama zemlje, određujući tempo i način pristupanja, međunarodna zajednica kažnjava svakog pojedinca u društvu, već određenog nužnošću neprijatnosti snošenja kolektivne krivice. Od postupaka najdirektnijih učesnika u ratnoj i zločinačkoj prošlosti, uz snažno delovanje i uticaj njihovih „ideoloških očeva“, danas zavisi evropska budućnost građana. Tokom devedesetih godina prošlog veka, u njihovo ime su sprovodili politiku sukoba i izolacije, da bi se danas nalazili u ulozi saniranja katastrofalnih posledica koje je ta politika proizvela u društvu.
Od uništitelja napraviti reformatora, koliko god taj čin teško paradoksalan i porazan bio, predstavlja za međunarodnu zajednicu najveće osiguranje bezbednosti i mira u regionu, te ih ona vrlo rado prihvata kao pokajnike i ovisnike o njenoj materijalnoj i vrednosnoj podršci. To je, iz ugla međunarodne zajednice, zapravo konačan trijumf nad nekadašnjim uništiteljima, aktuelnim reformatorima društvenih okolnosti za koje su sami odgovorni. Nakon višegodišnjih sankcija, borbi na najrazličitije načine, sve do NATO intervencije – pokajanje neprijatelja i njegova potpuna i bezuslovna predaja dugotrajnim pripremama za sticanje statusa punopravnog člana zajednice evropskih zemalja, predstavlja neizostavno konačni udarac i uništenje te neprijateljske politike, koja je, na zalasku dvadesetog veka, prouzrokovala čak dva genocida – u Bosni i na Kosovu.
Istovremeno, fenomen naglih obrta – od predstavnika zločinačke politike do zastupnika ideja sopstvenih protivnika, odnosno proevropskih određenja – suočava pojedince opterećene osećanjem kolektivne krivice sa paradoksom stanja nemogućnosti ispunjenja potrebe istinskog razračunavanja s mračnom prošlošću celokupnog društva. Pragmatizam nije gadljiv i saosećajan. Stoga, međunarodna zajednica ne mari za gađenje s kojim, pod pritiskom kolektivne krivice, pojedinci u društvu posmatraju taj njen konačni udarac – povratak „zločinaca“ na vlast kako bi ih u integracijama držala pod potpunom kontrolom i smanjila rizik ponovnog ugrožavanja bezbednosti na najmanju moguću meru. A, to je njoj jedino i važno. Tek sekundarno, nikako nužno, to može biti proces istinskog razračunjavanja sa zločinima, kao uslov za bilo kakvo dalje kulturno, obrazovno i socijalno podešavanje društva.
Autor/ica
