Snežana Čongradin: Razgovor s ocem: O fašizmu i poricanju zločina

Povezani članci

• Novo izvođenje tango operete „Maria de Buenos Aires“
• Bajtal: Kao pijani gosti u kafanama Dodik, Čović i Nikolić razbijaju ovu zemlju
• Ženevska konvencija ne nalaže pomilovanje za ratne zločine!
• 57 godina poslije: Proboj u novi život
• Predstavljanje knjige Enisa Zebića “Jučerašnji svijet: Hrvatska”
• Žurnal traži javno izvinjenje od predsjednika SDA Bakira Izetbegovića

Otac: Nisam ogorčen. Nisam više ovde. Negde sam se zagubio. Više nisam ni tumaralo. Svaki me i sitni događaj promaši.

Ja: Ne mogu da razumem tu neuznemirenost. Zbog toga smo danas ovakvi. Siromašni, musavi, glupavi, izolovani. Možda ne osećamo kolektivnu odgovornost, ali izvesno je da kolektivno ispaštamo. Ispaštala je moja generacija zbog vaših zločina i fašizma, a danas opet ispašta zbog toga što je tvoja generacija ostala dosledna zločinačkom i fašistiškom karakteru u poricanju.

Otac: Svaki čovek je i zverčica. Bez obzira na rasu, pol, obrazovanje. Svako iz svog žbuna vreba lovinu. Suviše je široka tema. U stvari, mnoštvo tema. Tako da si u pravu. Moja pretposlednja knjiga nosi naslov – BRIGA. Ništa nije slučajno niti jednostavno. Svako vuče svoj rep.

Ja: Ali, ti/vi vučete rep nacije koja je počinila genocid. Tvoj rep, dakle, nije isti. Trebalo bi ići u korak s tim, jer to će vaši unuci učiti u školi. Svedočili ste najneposrednije događajima koji su obeležili svetsku istoriju.

Otac: Čovečanstvo živi od zaborava. To je istina. Škole koje propovedaju deci istinu su odavno ugašene. Nikoga ti nećeš preobratiti. To su činjenice. Čovečji atavizam tapka u mestu, oduvek. Ovakvom čovečanstvu nema spasa. Ovako te niko neće slušati. Nismo navijeni na tu priču.

Ja: Ne govorim ja o svima, već o „vama“. To je mnogo jednostavnije. Već o tebi i drugim očevima, odnosno o svemu što nas – građane Srbije – određuje, a ne građane Belgije, Amerike ili Rumunije…

Otac: Odavno sam sam. Čak takvo stanje i ne primećujem. U svakom čoveku žive sve pređašnje milijarde i sve ovdašnje milijarde ljudi. Ja tebe potpuno razumem. I previše. I nije moje da te u tim godinama savetujem, usmeravam. Čoveka oblikuje okruženje i genetsko nasleđe. To mu ovako grubo dođe – ličnost. To što ti meni pričaš, ja isto tako znam. Šta sve nisam preživeo, čemu sve odoleo. Na šta sam sve, normalno, oguglao. Čemu se sve načudio. Noseći pritom dušu deteta. Ti govoriš drukčijim jezikom.

Ja: Ali, nisi ti žrtva!

Otac: Svetom vladaju neke druge sile, a ja govorim glasom ribe. Samo otvaram usta. Osetljivost se ne izražava eksplicitno, niti pred sudom. Takav odnos ne postoji. Ne može se osetljivost meriti. Ona se često pokazuje delom. Pritom, niko ne živi tuđim životom. Idem. Sutra putujem. Voli te otac.