Smehom protiv autoritarne vlasti

Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac 17.5.2016. u 09:17

Izdvajamo

Istorija političkog humora je stara koliko i politika sama te je i odnos vlasti prema političkim komedijantima u bitnom smislu pokazao kakvog je karaktera vlast i koliko može da podnese kritiku na sopstveni račun: što je vlast gluplja i autoritarnija utoliko manje razume i podnosi humorističku kritiku ili satiru, ali se pri tome još više izlaže komičnim situacijama i postaje još poželjnija za svekoliko ismejavanje.

Povezani članci

Smehom protiv autoritarne vlasti

Samo nemojte da ćutite i da govorite kako vam je svejedno… Smejte se i ismejavajte vlast do suza… Jer kada nestane smeh ostaće nam samo suze… Ostaće nam samo ruševine i sećanja… Kao danas aktuelna Savamala… Ne dajte nas kurvinim sinovima…

BEOGRAD, 12. maj 2016, (Njuz) – Nakon negodovanja velikog broja građana zbog toga što RTS nije emitovao nijedan prilog o protestu koji je juče organizovan povodom noćnog rušenja dela Savamale, oglasio se i glavni i odgovorni urednik Informativnog programa Nenad Lj. Stefanović koji je objasnio da priloga nije bilo zbog toga što javni servis nije otkupio prava na emitovanje protesta koji se održavaju sredom. Prema rečima Stefanovića da je protest održan bilo kog drugog dana svi gledaoci RTS-a bili bi u mogućnosti da vide šta se dešavalo na ulicama glavnog grada.

Humor je domen kritike koju svaka vlast ponajmanje razume pa zbog toga ili odgovara represivnim merama (apsolutizam, tiranija) prema onima koji se usuđuje da ismejavaju vlast ili pak toleriše i trpi “bol” od otrovnih strelica cinično-komičnih političkih satiričara (demokratija). Naprosto su političari i događaji koje oni produkuju neodoljivi za karikaturiste, političke humoriste, stand up komičare i ostale “komedijante”… Ali ne radi se ovde samo o “fatalnoj privlačnosti” već i o jednom izuzetno bitnom društvenom fenomenu preko kojeg se ogleda i stepen demokratičnosti i tolerancije nekog državno-političkog sistema. Istorija političkog humora je stara koliko i politika sama te je i odnos vlasti prema političkim komedijantima u bitnom smislu pokazao kakvog je karaktera vlast i koliko može da podnese kritiku na sopstveni račun: što je vlast gluplja i autoritarnija utoliko manje razume i podnosi humorističku kritiku ili satiru, ali se pri tome još više izlaže komičnim situacijama i postaje još poželjnija za svekoliko ismejavanje. Evo, na primer, ovaj sjajni Njuz.net, naprosto “ubija” svojim humorom i lucidnim zapažanjima, ali oni ne dopiru do tzv. većine javnog mnenja u Srbiji jer ta većina ne razume njihov humor i političku parodiju ili ih pak uopšte ne čita ili nije ni svesna njihovog postojanja. Naravno, tu je i odlična emsija Zorana Kesića “24 minuta”, gde opet “njuzovci” imaju uticaja u kreiranju specifičnog humora ovog satirično-političkog šou programa, ali tu se otprilike – uz već “ustaljene” aktere političkog zezanja iz emisije Državni posao – i iscrpljuje sav satirički potencijal naše društvene scene…

Šta se dešava? Zašto nema više političke satire i humora? Pa, kako smo već konstatovali, politički humor je bitno vezan za kritičku svest jednog društva i tako je i pokazatelj stepena kritičnosti građanki/građana prema vlasti. Za nas se svakako ne može reći da smo društvo gde se građani ne interesuju za politiku jer nam sama politika naprosto ne dozvoljava da ne mislimo o njoj – nameće se i u potpunosti određuje naš život. Političari u Srbiji obožavaju da su non-stop na sceni, da su u centru medijske pažnje, da nam “iskaču iz frižidera” – što se ono kaže i što su autoritarnije raspoloženi to više vole da se medijski eksponiraju. Evo, na primer, premijer Aleksandar Vučić – on bi bez medijske pažnje izgubio i smisao ličnog postojanja, a da ne pričamo o njegovoj narcisodinoj fix ideji da Srbija više i ne bi mogla bez njega, čemu sigurno doprinose i njegove ulizice, poltroni i “podguzne muve” – što bi rekao gospodin Miloš Vasić, koje ga ubeđuju da je njegova misija u Srbiji božanska i zbog toga AV-u nema premca niti dostojne zamene. Upravo se ovakva fatalna atmosfera divinizacije AV-a širi preko svih vrsta medija što je opet sjajna osnova/materijal za dobar politički humor, ali, nažalost, toga je, uopšte, jako malo na ovom našem brdovitom Balkanu. Verovatno je i atmosfera straha, od narušavanja autoriteta i ostalih “totema i tabua” AV-ove ličnosti, u dobroj meri kumuje ovom hroničnom nedostatku dobrog zezanja na račun autoriteta, ali mislim da su, ipak, opšta apatija i beznađe najveći krivci za naš nedostatak političkog humora.

Često se kao argument za pomanjkanje političke satire uzima to što sama politička scena produkuje toliko humora i kalambura koje bi teško i najbolji satiričari osmislili (mada to kod građana više izaziva bes, onaj čuveni “gorki smeh” ili pak retoričku upitanost: ko to odlučuje o našim sudbinama, bože mili?!). To opet više govori o nemogućnosti da se kritički odredimo prema brljotinama političara, ma koliko one smešne bile, nego što predstavlja našu zlu sudbinu i društveno-političku neminovnost. Ne možete biti osuđeni na to da trpite nekog političara i njegove budalaštine ukoliko to sami ne dozvoljavate… Ukoliko mislite da vas neki političar nervira, zabavlja, ostavlja bez teksta, svaki-put-nasmeje ili vas dovodi do suza – onda lepo zauzmite stav i nađite načina da to i iskažete. Možete da smislite neki vic o političaru ili događaju koji je dotični prouzrokovao i da ga širite među prijateljima – to je vrlo efikasan vid širenja satirične kritike među građanstvom; možete da nacrtate karikaturu u vidu nekog zidnog crteža ili pak da napišete neku satiričnu parolu na zidu svoje zgrade, ako već ne smete na neku državnu… ; možete da organizujete javne performanse u svom komšiluku, ako ne želite baš mnogo da se širite/eksponirate, i da imitirate pojedine političare; možete da organizujete predstave i skupove gde će svi prisutni učestvovati i dobro se zezati; možete napraviti neki blog, portal, sajt – šta god i odatle svakodnevno ismejavati vlast ili političare koji vas najviše provociraju; možete organizovati ulični radio koji će biti programski orijentisan na zezanje političara; ma možete šta hoćete, samo ako želite… Možete i da vidite kako su to neki “veterani” pre vas činili; osim obavezne lektire Nušića, Domanovića, Sremca pogledajte, poslušajte, pročitajte: sarajevsku Top listu nadrealista, beogradsko Indeks pozorište, ljubljansku Mladinu, zagrebački radio 101, novosadske Folirante ili sjajni Državni posao ili već spominjani Njuz.net i Kesićevih 24 minuta.

Foto: facebook