ENG
SLUČAJEVI
Autor/ica
Povezani članci
Volim slobodu i rado je se sećam. Apsolutna sloboda je ideal, a rapidni rast nesloboda naša realnost. Toliko smo sputani u tim famoznim ljudskim pravima da gubim volju da pišem o tome koja nam sve prava oduzima nešto što se takođe naziva – ljudima. Na primer, još kada ta tema nije bila “in”, jedan urednik mi je odbio priču “zbog gej tematike”. Tako je on to doživeo – ne kao priču, već kao nedopustivu propagandu. Ne čudi me što se isti taj “intelektualac” sada bori za slobodu govora, ima radno mesto, stipendije, nagrade i ceo taj “paket” koji je imao i u vreme kada je bio plaćen da se ne bori. Iskreno – muka mi je od svega toga. Da je sreće, slobode bi bilo i bez stalno zaposlenih i dobro plaćenih koji se za nju bore. Bilo bi prava na rad, ljubav… život. A.O. nije imala tu šansu. Stoga je izašla da baci đubre i to ju je došlo glave. Cinik bi rekao – higijena je opasna po život. Ili je to glas ugrožene vrste – istinskih istinoljubaca?
Beograđanka A.O. izašla je 7. oktobra 2012. da izbaci đubre. Na putu do kontejnera na nju je pala ledenica. Ostala je na mestu mrtva. Posle su došle vatrogasne ekipe da raščiste ledenice – na toj adresi. “Milo moje dete”, – tepa u čitulji majka A.O. svojoj ćerki rođenoj 1963. Čitulju su dali i prijatelji. Nema muža, dece. Sudeći po činjenici da je A.O. izašla da izbaci đubre usred takozvanog radnog vremena, pripadala je armadi nezaposlenih. U rano jutro, kada se ide na posao, mraz je jak i ledene sablje se čvrsto drže za ivice krovova. Uveče, kada se zaposleni vraćaju kući, palo je sve što je padu bilo sklono.
Radni narod, pak, vrebaju druge opasnosti prestonice. Nedavno uvedene bus-plus kartice za prevoz predstavljaju takvo nadahnuće za džeparoše u gradskom prevozu, da je jedan od njih čak u glavnom državnom listu zahvalio vlastima “na razumevanju u ovim teškim vremenima”. Doduše, u ovoj sibirskoj zimi ovoj populaciji pogoduju i pomenute ledenice, obrušavanje snega sa krovova, kao i hronične rupe koje krase naše pešačke trase u sva četiri godišnja doba. Preporuka novinarke sa televizije: “Morate da gledate i dole i gore, snađite se nekako!” Kriminalci su inteligentni, jer da nije tako ne bi opstali u sve žešćoj konkurenciji, niti bi bili glavni likovi u svim medijima koji uz njihova imena obavezno saopštavaju i nadimke! Mora se odati priznanje svim tim Limunovima, Pacovima, Budalama… koji uspešno pariraju razvedenim pevaljkama u svim sredstvima javnog informisanja.
Gde je najtoplije? U pošti. Zašto? Pa u poštama uvek radi grejanje i ima para. Pedesetogodišnja Beograđanka M.K. je stajala u redu da podigne novčanu nagradu za ukupan doprinos u jednoj ustanovi kulture – 50.000 dinara. I lopov je stajao u tom istom redu u pošti izračunavajući odnos između dobiti i stepena rizika. Pratio je M.K. i u samom centru grada, neometan narodom koji gleda svoja posla (gore i dole), zadao joj je udarac u glavu. Ona je onesvešćena pala i probudila se u Urgentnom centru. Dobila je blaži potres mozga, a uz nagradu za ukupan doprinos izgubila je i lična dokumenta.
Osim što su slučajevi, navedeni primeri su zapravo ilustracija POJAVA. Ovakvi i gori primeri nas zatrpavaju dublje od snega. Ovo poređenje je krajnje nepravedno budući da je sneg prirodna pojava, dok prave drame kreira društvo. Tragizam svakodnevnog življenja po svim Aristotelovim postulatima nadjačava pozorišnu ponudu za koju ionako imamo sve manje para. Otkako su nas ubedili da “kultura puno košta i ne donosi profit”, izgubili smo volju čak i za besplatne koncerte. Ne znam zbog čega je sugrađanin A.D. parkirao kola ispred Narodnog muzeja koji se inače nalazi pod decenijskom obnovom. Tek, posle samo pola minuta otkako je A.D. napustio svoje vozilo, sa krova Muzeja se obrušio sneg i od automobila je ostala ravna metalna ploča. Mediji su zabeležili da je “A.D. imao sreće.”
Da li (i dalje) verujete u sudbinu? Da li je viša sila demonstrirala svoj smisao za humor uputivši provalnike na magacin jedne izdavačke kuće? Suvišno je reći da su knjige (skupocene enciklopedije, rečnici…) ostale netaknute. Nestale su samo automobilske gume koje je izdavač uskladištio pored knjiga, a osim literature, u magacinu je ostao serijal psovki iznerviranih lopova. Šta vredi što imaju pamet kad nisu imali sreću?
Volim slobodu i rado je se sećam. Apsolutna sloboda je ideal, a rapidni rast nesloboda naša realnost. Toliko smo sputani u tim famoznim ljudskim pravima da gubim volju da pišem o tome koja nam sve prava oduzima nešto što se takođe naziva – ljudima. Na primer, još kada ta tema nije bila “in”, jedan urednik mi je odbio priču “zbog gej tematike”. Tako je on to doživeo – ne kao priču, već kao nedopustivu propagandu. Ne čudi me što se isti taj “intelektualac” sada bori za slobodu govora, ima radno mesto, stipendije, nagrade i ceo taj “paket” koji je imao i u vreme kada je bio plaćen da se ne bori. Iskreno – muka mi je od svega toga. Da je sreće, slobode bi bilo i bez stalno zaposlenih i dobro plaćenih koji se za nju bore. Bilo bi prava na rad, ljubav… život. A.O. nije imala tu šansu. Stoga je izašla da baci đubre i to ju je došlo glave. Cinik bi rekao – higijena je opasna po život. Ili je to glas ugrožene vrste – istinskih istinoljubaca?
Autor/ica
