Slučaj komedijant šeki

Autor/ica 28.11.2011. u 11:43

Povezani članci

Popis stanovništva je dosadniji od Halejeve komete. Ernst Jinger je dotičnu repaticu video cela dva puta u svom dugačkom životu, dok sam ja, valjda, po peti put morao da učestvujem u kvizu koji svakih deset godina organizuju državni statističari. Kao i svi Srbi, morao sam, dakle, sesti i dobro razmisliti ko sam, odakle dolazim, kuda idem i ima li, uopšte, život ikakvog smisla, iako je jesen.

Tu mi je, kao i uvek, pomogao Miloš Crnjanski, koji je, to znaju sve SFRJ izbeglice, na samom kraju „Seoba“ napisao da „ima seoba, smrti nema.“

Na nekoliko prvih pitanja odgovorio sam bez zamuckivanja. Znao sam kako se zovem, kada sam i gde rođen, ali umesto da u kvadratiće lepo upiše Sarajevo, popisivačica je rekla: „Dobro, znači, Bosna i Hercegovina“ i upisala B i H.

Ne sporim da se moj rodni grad nalazi tamo gde je oduvek bio, niti mi pada na pamet da tvrdim da bilo gde na svetu ima boljih ćevapa ali ja sam, fakat je, rođen u SFRJ. Ova činjenica, verujem, ne umanjuje podatak da od 1992. moj rodni grad postaje administrativni centar novostvorene države, koju sam godinu dana kasnije napustio, a sve u nastojanju da nastavim da živim ako ne u SFRJ, onda u SRJ.

Eto, neki su hteli Veliku Srbiju, drugi Veliku Hrvatsku, treći bilo kakvu Bosnu i Hercegovinu a ja sam se zainatio – hteo sam da živim u Jugoslaviji!

Dok sam se u sebi još jednom prisećao svog prelaska preko Drine kod Zvornika, u junu ’93, popisivačica me je upitala da li sam, gde i koliko duži period živeo u inostranstvu.

Taman sam zaustio da kažem kako smo žena i ja, odmah posle bombardovanja SRJ, proveli godinu i kusur u Italiji, u Toskani, u kojoj je, davno, bio i Crnjanski, kada je popisivačica opet uzela moj život u ruke i ponovila: „Dobro, znači B i H.“

O-o, Hjuston, imamo problem, pomislio sam i nasmešio joj se, da ne bih zaplakao. Gutajući knedlu a znajući da će popisivačica biti uverena kako jedem govna,izrazio sam sumnju u tačnost takvog odgovora.

„Hoćete da kažete da sam prvih dvadesetak godina života proveo u inostranstvu?“

„U Sarajevu“, rekla je popisivačica.

„Ali, ja sam mislio da sam sve te godine čak i birokratski, administrativno, živeo u Jugoslaviji.“

„Ali, Jugoslavija više ne postoji.“

„Ali ako više ne postoji“, drhtavim glasom gubitnika naglasio sam ovo više, „znači da je ipak postojala.“

„Nama su rekli da ovako pišemo u vašem slučaju“, rekla je popisivačica i zatražila telefon, jer je morala da se konsultuje sa svojim nadređenim.

Ove njene reči su me, priznajem, obradovale.

Postao sam, dakle, slučaj a o slučajevima je, znamo, pisao Danil Ivanovič Harms!

Moj slučaj je možda zaista bio za Harmsa a možda i za Riplija.

Znate tu rubriku iz Politikinog Zabavnika, gde možete naći zaista neverovatne podatke o neverovatnim poduhvatima ljudi, životinja, biljaka i jednoćelijskih organizama.

„Vule Žurić je“, pisalo bi u tom tekstiću, pored kog bi stajala karikatura Vuleta Žurića, koju svi toliko volite, „ni ne znajući, prvih dvadeset i kusur godina života, proveo u inostranstvu, iako nije napuštao rodni grad.“

Za Harmsove slučajeve bih, mislio sam, dok je popisivačica još jednom objašnjavala svom nadređenom moj slučaj, morao da se zovem nekako drugačije. Ili da umetnem patronim.

I onda sam se setio: zvaću se Šeki!

Do sada je valjda svima jasno da ne umem da driblam kao što je umeo Dragoslav Šekularac, niti sam legendarni taksista iz još legendarnijeg hita Zabranjenog pušenja „Šeki’s on the road again“.

Tako me je, nekoliko poslednjih godina provedenih u Sarajevu, zvao moj kum, takođe gastarbajter u Jugoslaviji, koje više nema.

Jugo-Bosanac.

I dok se Dino Merlin pitao „Je l’ Sarajevo gdje je nekad bilo“, ja sam pokušao da zamislim kako bi Harms zapisao moj slučaj.

Slučaj Šeki

Bio jednom jedan Šeki.
Rodio se u Sarajevu, u Jugoslaviji, a onda je počeo rat.
Sarajevo više nije bilo u Jugoslaviji a Šeki nije želeo da živi izvan Jugoslavije, pa je krenuo za Beograd i opet stigao u Jugoslaviju.
A onda ni Beograd više nije bio u Jugoslaviji, ali Šeki nije mogao da je pronađe.
Jugoslavije nije više bilo nigde.
To se, u postmoderni, zove entropija.
U istoriji – poraz.
Kod Crnjanskog…

Kod Crnjanskog bi ovo bio slučaj komedijant, sa čim se, bilo je sve očiglednije, slagala nasmejana popisivačica, koja je i dalje razgovarala telefonom sa nadređenim služebnikom, ne prestajući da kucka hemijskom olovkom po papiru na kom je, retroaktivno, moja sudbina snabdevena bizarnim komentarima.

Dok je ona kuckala i pričala, pričala i kuckala, meni su oni silni kvadratići na papiru počeli da liče na tlocrt kakvog logora.

Da ne bih mislio na sve te barake, pokušao sam da odgonetnem na šta je Crnjanski mislio kada je napisao rečenicu: „Beskrajan plavi krug. U njemu zvezda.“

Kada se vratio u Beograd, istina iz Londona a ne iz Sarajeva, Crnjanski je jedne večeri bio pozvan na večeru u Skadarliju, četvrt u koju ovih posleratnih godina, naročito vikendom, često svraćaju mnogi stranci iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, Makednoji i Crne Gore.

Umesto da sedi sa svojim domaćinima, pripadnicima tadašnje kulturne elite, veliki pisac se izvinio, ustao i prišao susednom stolu, za kojim je sedeo Šekularac.

Crnjanski se nikada nije vratio za onaj prvi sto a ona zvezda bi, dakle, lako mogao biti Šeki, dok je plavi krug, verovatno, kordon narodnih policajaca oko Marakane.

Popisivačica je najzad završila razgovor i prekinula ovo moje glupiranje.

„Upisaćemo Italija“, rekla je i nastavila da piše po onim kvadaratićima, koji nikako nisu prestajali da mi liče na logor.

„Umete da koristite kompjuter?“

Klimnuo sam glavom.

„Da li ste komunikativni?“

Klimnuo sam još jednom.

„Bili ste u stanju da sami odgovorite na moja pitanja?“

Tu se već nisam pomerio.

Proces je bio gotov, popisivačica je otišla a ja sam sedeo, ne znajući da li sam lud, zbunjen, stranac ili domorodac.

Onda sam se setio da umem da koristim kompjuter.

Uključio sam ga, otvorio novi fajl i napisao

Vule Žurić