Slobodan Dukić: Ima leševa-ima zločina!

Prolog

Mart. Godina 1999. Kabinet Slobodana Miloševića. ON govori šefovima policije i Službe državne bezbednosti: Preduzmite sve kako bi se uklonili tragovi koji mogu da ukažu na postojanje dokaza o izvršenim zločinima. Nema leševa-nema zločina!Peti april. Godina 1999. Kosovo. Selo Rezale. Sedamnaest časova. Srpski vojnici izvode ljude iz kuća. Oduzimaju im nakit, novac… Žene i nejač teraju u selo Makrmalj. Postrojavaju pedesetak muškaraca uz grobljansku tarabu. Dovoze traktore. Parkiraju ih u krug oko seljana. Mašine brekću. Štekću mitraljezi sa sprata obližnje zgrade. Ljudi padaju kao snoplje. Rafali iz automatskih pušaka. Desetominutni tajac. Cigaret pauza zločinaca. Prilaze streljanima. Proveravaju da li u njima ima još života. Grč na licu, poslednji znak života… slabašan trzaj ruke i  noge, ispraćaju pucnjima iz pušaka. Overači smrti. Sablasna tišina obavija  pusto selo. Na stratištu 39 beživotnih tela. Tri dečaka. Starac. Ostalo mu tri leta do sto godina. Soldati pretražuju okolnu šumu. Ubijaju još dvojicu sakrivenih u žbunju. Ispod gomile leševa pulsiraju dva života. Mrtvi su spasli žive.

     Šesti april. Dan posle. Vojni kamioni ulaze u Rezale. Vojnici sa lopatama iskaču ispod cirade. Lopataju. Tankim slojem zemlje prekrivaju tela ubijenih. Odlaze. Posle nedelju dana, 13. aprila ponovo kamioni. Posade iskaču. Mašu se za alatke. Otkopavaju tela. Tovare ih u vozila. Sa beživotnim tovarom odlaze u pravcu Mitrovice.

     Godina 2000. Srbija. Selo Rudnica u opštini Raška. Blizu Jarinja, graničnog prelaza sa Kosovom. Osamdesetak kilometara od Rezale. U selu napušteni kamenolom. Desetak metara od magistralnog puta Raška – Leposavić. Drumom jure limuzine, tutnje kamioni. Nebom lete i klikću ptice. Pod zemljom ćute mrtvi ljudi. I ona tri dečaka. I onaj 97-godišnji starac. Iznad njihove grobnice malo asvalta, malo zemlje. Upravna zgrada i parking jedne firme. Radi se, živi se. Na pet metara odatle, vazdušnom linijom kasarna “Rudnica” A onda je huknula sova. Živi glas mrtvih.

     Godina 2014. Deceniju ipo posle. U masovnoj grobnici u Rudnici pronađeni su posmrtni ostaci 27 civila streljanih u Rezali: Burim (Xhemajl) Zabeli (l987), Besim (Skender) Rukoli (l983), Perparim (Uke) Hoti (l983), Jahe (Kamer) Rukoli (l981), Blerim (Begir) Dobruna (1979), Abdulah (Tafe) Rukolli (1961), Isuf (Rexhep) Arugi (l995), Xhemajl (Haxhi) Zabeli (1949), Jahe (Rexhep) Arugi (1952),  Demir (Halil) Deliu (1952), Demir (Shegir) Rukoli (1952), Vesel (Osman) Deliu (1948), Ilaz (Bajram) Rukolli (1946), Azem (Bejte) Hoti (1945), Behram (Hetem) Rukolli (1943), Latif (Ymer) Zabeli (1942), Alush (Malig) Hoti (1941), Uke (Bejte) Hoti (1939),Shaban (Sokol) Aliu (1939), Zymer (Sinan) Rukolli (1937), Bajram (Zegir) Ahmeti (1936), Nehbi (Mehmet) Kodra (1935), Adem (Osman) Deliu (1934), Aziz (Ibrahim) Deliu (1934), Sadik (Zymer) Mala (1931), Rexhep (Osman) Rukolli (1924) i Mehmet (Kadri) Zabeli (1916).

     Dvadeset deveti januar. Godina 2015. Fond za humanitarno pravo Srbije predstavio je javnosti dosije Rudnica. U njemu su opisani zločini u Rezali i ostalim selima dreničkog kraja. Iz dokaza koje su izveli istraživači Fonda zločin u Rezali  “počinjen je u okviru akcije vojno-policijskih snaga pod komandom 37. motorizovane brigade  Vojske Jugoslavije”.  Ovom jedinicom komandovao je general  Ljubiša Diković, sadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

     Državni i vojni vrh Srbije oštro su  osudili  tvrdnje FHP da je general Diković najodgovorniji za ove zločine. Predsednik Nikolić kaže da je Diković častan oficir. Premijer Vučić odbacuje takođe optužbe i nalazi da je u pitanju nastavak kampanje protiv Srbije, u vreme kad je zemlja krenula u dobrom pravcu. Bratislav Gašić, ministar vojni nije pročitao materijale FHP, ali nema dvojbe da je u pitanju nameštaljka generalu.