Slavoj Žižek: Politika Betmena

Povezani članci

• Ne daj nas, Ines!
• Najveći privatnik
• Neprijatelj nikad ne spava? Ne više – danas on dremucka!
• Parking neznanog junaka
• Kratak pregled minulih događaja
• NJ. E. PROTOKOL

Uspon Mračnog viteza pokazuje da su holivudski hitovi tačni indikatori ideoloških pometnji našeg društva. Evo zapleta. Osam godina nakon Mračnog viteza, prethodne epizode serijala o Betmenu Kristofera Nolana, u Gotamu vlada red i mir. Pod vanrednim merama koje je doneo Dentov zakon, načelnik policije Gordon je praktično iskorenio nasilni i organizovani kriminal. Njega ipak muči zataškavanje zločina Harvija Denta i on planira da obelodani zaveru na jednom javnom skupu – ali zaključuje da grad nije spreman da čuje istinu.

Budući da više nije aktivan kao Betmen, Brus Vejn živi izolovano u svojoj vili. Njegova firma propada nakon što je uložio novac u jedan ekološki projekat, čija je namena bila proizvodnja energije nuklearnom fuzijom, ali ga je obustavio kada je saznao da se njegovo jezgro može upotrebiti kao nuklearno oružje. Lepa Miranda Tejt, članica upravnog odbora firme Wayne Enterprises, nagovara Vejna da se vrati u društvo i nastavi svoje filantropske aktivnosti.

Ovde na scenu stupa prvi zločinac filma. Bejn, teroristički vođa i bivši pipadnik Lige senki, dolazi u posed načelnikovog govora. Nakon što Bejnove finansijske mahinacije dovedu Vejnovu kompaniju do ruba propasti, Vejn prepušta kontrolu nad svojom firmom Mirandi i upušta se sa njom u kratku ljubavnu avanturu. Kad sazna da se Bejn dokopao i fuzionog jezgra, Vejn se vraća kao Betmen i suočava se s Bejnom. Pošto je u borbi pesnicama obogaljio Vejna, Bejn ga zatvara u tamnicu iz koje se praktično ne može pobeći. Dok se utamničeni Vejn oporavlja od povreda i vežba da ponovo postane Betmen, Bejn uspeva da pretvori Gotam u izolovani grad-državu. Prvo namami skoro sve policijske jedinice u podzemlje, i tamo ih zarobi; onda raznese sve mostove koji povezuju Gotam sa kopnom i objavi da će, ukoliko bilo ko pokuša da napusti grad, detonirati Vejnovo fuziono jezgro, koje je modifikovano u bombu.

Sada dolazimo do ključnog trenutka u filmu: Bejnovo preuzimanje vlasti praćeno je velikom političko-ideološkom ofanzivom. On javno otkriva zataškavanje Dentove smrti i oslobađa zatvorenike osuđene pod Dentovim zakonom. Optužujući bogataše i moćnike, obećava da će obnoviti narodnu vlast, pozivajući građane da „preuzmu svoj grad“. Bejn se pokazuje, kao što kritičar Tajler O’Nil primećuje, kao „ekstremni okupator Volstrita, pozivajući 99% da se udruže i zbace društvene elite“. Zatim sledi ono kako film zamišlja narodnu vlast – montirani procesi i egzekucije bogatih, ulice prepuštene kriminalu i zločinu.

Nekoliko meseci kasnije, dok Gotam još uvek stenje pod narodnim terorom, Vejn beži iz zatvora, vraća se kao Betmen, i okuplja prijatelje da mu pomognu da oslobodi grad i onesposobi fuzionu bombu pre nego što eksplodira. Betmen se suočava sa Bejnom i pobeđuje ga, ali Miranda interveniše i ubada Betmena nožem. Otkriva da je ona zapravo Talija al-Gul, ćerka Rasa al-Gula, nekadašnjeg vođe Lige senki (zločinaca u filmu Betmen počinje). Nakon što otkrije da planira da dovrši rad svog oca i uništi Gotam, Talija beži.

U haosu koji sledi, načelnik Gordon preseca žicu za aktivaciju bombe, dok benevolentna maskirana provalnica po imenu Selina Kajl ubija Bejna, i oslobađa Betmena koji kreće za Talijom. On pokušava da je natera da odveze bombu u fuzionu komoru gde može da se stabilizuje, ali ona poplavljuje komoru. Talijin kamion je odgurnut s puta i ona gine, ubeđena da bomba ne može biti zaustavljena. Pomoću specijalnog helikoptera, Betmen odvozi bombu izvan grada, gde ga detonacija iznad okeana po svemu sudeći ubija. Betmena sada slave kao junaka koji je spasao Gotam. Svi veruju da je Vejn poginuo u neredima. Dok se njegovo imanje deli, njegov batler Alfred vidi žive Vejna i Selinu u kafiću u Firenci. Blejk, mladi i pošteni policajac koji je znao Betmenov identitet, nasleđuje njegovu pećinu. Prvu naznaku ideoloških temelja ovog završetka daje Alfred, koji na navodnoj Vejnovoj sahrani čita poslednje redove iz Dikensove Priče o dva grada: „Mnogo je to, mnogo bolja stvar od onoga što ja radim, šta sam ikada uradio, mnogo je veći spokoj od onoga koji ću ikada imati“. Neki kritičari su ovo shvatili kao znak da se, po O’Nilovim rečima „film uzdiže do najplemenitijih visina zapadne umetnosti… Ovaj film teži samom središtu američke tradicije – idealu o plemenitom žrtvovanju za običan narod… Kao isusovska figura, Betmen žrtvuje sebe da bi spasao druge.“

Iz ove perspektive, zaplet je samo mali korak unazad od Dikensa do Hrista na Golgoti. Ali nije li ideja o Betmenovom žrtvovanju kao ponavljanju Hristove smrti kompromitovana poslednjom scenom u filmu (Vejn sa Selinom u kafiću)? Zar nije verska paralela ovom kraju dobro poznata bogohulna ideja da je Hrist preživeo raspeće i mirno i dugo živeo u Indiji ili, po nekim izvorima, na Tibetu? Jedini način da opravdamo ovu poslednju scenu jeste da je protumačimo kao Alfredovo maštanje ili halucinaciju.

Druga dikensovska odlika ovog filma jeste depolitizovana pritužba na jaz izmeđi bogatih i siromašnih. U prvom delu filma, Selina šapuće Vejnu dok plešu na ekskluzivnoj gala zabavi: „Oluja dolazi, g. Vejn. Vama i vašim prijateljima bi bolje bilo da se zabarikadirate. Jer kad oluja dođe, svi ćete se pitati kako ste mislili da možete živeti toliko raskošno i ostavljati toliko malo nama ostalima“. Nolan je, kao svaki pošteni liberal, „zabrinut“ zbog ove razlike i tvrdi da ta zabrinutost prožima čitav film: „Ideja o ekonomskoj pravdi uvukla se u film… Ne mislim da u filmu postoji levičarska ili desničarska perspektiva. Tu je samo poštena procena ili pošteno promatranje sveta u kom živimo – stvari koje nas brinu.“

Iako gledaoci znaju da je Vejn mega-bogat, često zaboravljaju odakle to bogatstvo potiče: od proizvodnje oružja i špekulacija na berzi, i zato Bejnove igre na berzi mogu da unište njegovu imperiju. Trgovac oružjem i špekulant – to je tajna koju skriva Betmenova maska. Kako se film prema tome postavlja? Ponavljanjem arhetipske dikensovske teme o dobrom kapitalisti koji finansira siročiće (Vejn) protiv lošeg, pohlepnog kapitaliste (Strajver, kao kod Dikensa). Kao što kaže Nolanov brat, Džonatan, koautor scenarija: „Priča o dva grada je za mene bila… najstrašnija slika poznate, prepoznatljive civilizacije koja se potpuno raspala. Pogledajte revolucionarni teror u Parizu, u Francuskoj toga perioda; teško je zamisliti da stvari mogu da krenu toliko loše i toliko naopako“. Scene osvetničkog narodnog ustanka u filmu (rulja žedna krvi bogataša koji su ih zapostavljali i eksploatisali) podseća na Dikensov opis francuske revolucionarne strahovlade. Pa tako, iako film nema nikakve veze sa politikom, on prati Dikensov roman u „poštenom“ prikazu revolucionara kao opsednutih fanatika.

Dobri terorista

Zanimljiva stvar kod Bejna je to što je izvor njegove revolucionarne nepokolebljivosti zapravo bezuslovna ljubav. U jednoj dirljivoj sceni, on govori Vejnu kako je usred strahovite patnje, spasao malu Taliju, ne razmišljajući o posledicama i plativši užasnu cenu (Bejn je prebijen skoro na smrt dok ju je štitio).

Drugi kritičar, R.M. Kartik, smešta Uspon Mračnog viteza u dugu tradiciju koja se proteže od Hrista do Če Gevare, i koja slavi nasilje kao „čin ljubavi“, što radi i Če u svom dnevniku: „Moram reći, uz rizik da ispadnem smešan, da pravog revolucionara vode snažna osećanja ljubavi. Nemoguće je razmišljati kao pravi revolucionar bez ove odlike.“

To što ovde imamo nije toliko „hristifikacija“ Čea, već više „čegevarizacija“ Hrista – Hrista čije „skandalozne“ reči iz Jevanđelja po Luki: „Ako ko dođe k meni, a ne mrzi na svog oca, i na mater, i na ženu, i na decu, i na braću, i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik“, podsećaju na Čeove reči: „možda morate biti grubi, ali nemojte izgubiti svoju nežnost“. Izjavu da „pravog revolucionara vode snažna osećanja ljubavi“ treba čitati zajedno sa Gevarinim mnogo problematičnijim opisom revolucionara kao „mašne za ubijanje“: „Mržnja je sastavni deo borbe; nemilosrdna mržnja neprijatelja koja nas uzdiže iznad i izvan prirodnh čovekovih granica i pretvara nas u efikasne, nasilne, selektivne i hladne mašine za ubijanje. Naši vojnici moraju biti takvi; ljudi bez mržnje ne mogu poraziti brutalnog neprijatelja.“

Gevara ovde parafrazira Hristove reči o jedinstvu ljubavi i mača – u oba slučaja, paradoks je da ono što ljubav čini anđeoskom, ono što je uzdiže iznad puke sentimentalnosti, jeste njena okrutnost, njena spona sa nasiljem. A to je spona koja ljubav smešta izvan čovekovih prirodnih ograničenja i tako je pretvara u bezuslovnu motivaciju. Zato je, da se vratimo na Uspon Mračnog viteza, jedina autentična ljubav u filmu ona Bejnova, ljubav teroriste, u jasnoj suprotnosti sa Betmenovom.

Lik Rasa al-Gula, Talijinog oca, takođe zaslužuje pažljiviju analizu. Ras ima mešavinu arapskih i orijentalnih odlika, i vršilac je časnog terora, bori se da popravi iskvarenu zapadnu civilizaciju. Igra ga Liam Nison, glumac čija pojava obično zrači dostojanstvenom dobrotom i mudrošću – on je Zevs u Sudaru titana i glumi i Kvaj Gon Džina u Fantomskoj pretnji, prvoj epizodi Ratova zvezda. Kvaj Gon je džedaj, mentor Obi-Van Kenobija kao i čovek koji otkriva Anakina Skajvokera, verujući da je Anakin onaj izabrani koji će povratiti ravnotežu univerzuma, dok ignoriše Jodina upozorenja o Anakinovom nestabilnom karakteru. Na kraju Fantomske pretnje, Kvaj Gona ubija Dart Mol.

U trilogiji o Betmenu, Ras je učitelj mladog Vejna. U filmu Betmen počinje, on ga pronalazi u zatvoru u Butanu. Predstavljajući se kao Henri Dakard, on nudi mladiću „put“. Pošto je Vejn pušten na slobodu, odlazi u sedište Lige senki gde ga Ras čeka. Po završetku duge i bolne obuke, Ras objašnjava Vejnu da mora da uradi sve u borbi protiv zla, i da je Liga obučavala Vejna da je povede u misiji uništenja Gotama, za koji Liga veruje da je postao nepopravljivo korumpiran.

Tako Ras nije samo puko otelotvorenje zla. On predstavlja spoj plemenitosti i terora, egalitarne discipline koja se bori protiv korumpirane imperije, pa tako postaje jedan u nizu likova u novijoj fikciji od Pola Atreida u Dini Frenka Herberta, Do Leonidasa u grafičkom romanu Frenka Milera 300. Ključno je što je Vejn bio Rasov učenik: Betmena je od Vejna napravio njegov mentor.

Ovde se nameću dve logične primedbe. Prva je da je bilo zverskih masovnih ubistava i nasilja u pravim revolucijama, od Staljinovog uspona do vladavine Crvenih kmera, tako da film očigledno nije isključivo rezultat reakcionarne mašte. Druga primedba jeste da pokret Okupiraj Volstrit (OWS) zapravo nije bio nasilan – njihov cilj definitivno nije bila nova revolucionarna strahovlada. U meri u kojoj je Bejnova pobuna navodno ishodište tendencija OWS, film apsurdno iskrivljava ciljeve i strategije ovog pokreta. Današnji antikapitalistički protesti su Bejnova suprotnost: on predstavlja odraz državnog terora, smrtonosnog fundamentalizma koji preuzima vlast i vlada strahom, a ne težnju ka prevazilaženju državne vlasti kroz narodno samoorganizovanje. Međutim, obe primedbe dele istu stvar – odbacivanje lika Bejna.

Odgovor na ove dve primedbe sastoji se iz nekoliko delova. Prvo, trebalo bi razjasniti opseg nasilja. Najbolji odgovor na tvrdnju da je nasilna reakcija rulje na ugnjetavanje gora od samog ugnjetavanja dao je Mark Tven u svom romanu Jenki na dvoru kralja Artura: „Bilo je dve „Vladavine terora“, ako se prisetimo i ako razmislimo; jedna sprovođena u vrelom žaru, druga nemilosrdno i hladno… Mi se ježimo samo na „strahote“ manjeg terora, trenutnog terora, da tako kažemo, ali šta je strahota brze smrti od giljotine naspram doživotnog umiranja od gladi, hladnoće, poniženja, okrutnosti i sramote?.. Jedno gradsko groblje bilo bi dovoljno za sanduke žrtava kratkog terora koje nas tako uporno uče da žalimo; ali čitava Francuska ne bi mogla da smesti sanduke onog starijeg i pravog terora, onog neopisivo gorkog i užasnog terora, koji niko od nas nije naučen da sagleda u beskraju i samilosti kakvu zaslužuje.“

Zatim, treba demistifikovati problem nasilja, odbacivanjem simplističkih tvrdnji da se komunizam 20. veka previše služio ekstremnim ubistvenim nasiljem. Treba voditi računa da ne upadnemo ponovo u tu zamku. Kao činjenica, ovo je strahovito tačno. Međutim, takvo direktno fokusiranje na nasilje zamagljuje osnovno pitanje: u čemu je bio problem sa komunističkim pokretom kao takvim? Kakav je unutrašnji nedostatak tog projekta gurnuo komuniste ka neobuzdanom nasilju? Nije dovoljno reći da su komunisti zanemarili „problem nasilja“; ka nasilju ih je gurnuo dublji, društvenopolitički neuspeh. Dakle, nije samo Nolanov film nesposoban da zamisli autentičnu narodnu vlast. „Ni „pravi“, radikalno-emancipatorski pokreti to nisu umeli; ostali su zaglavljeni u koordinatama starog društva, gde je prava „narodna vlast“ često predstavljala nasilni užas.

Na kraju, previše je pojednostavljeno tvrditi da ne postoji nasilni potencijal u OWS i sličnim pokretima – nasilje je na delu u svakom autentično emancipatorskom procesu. Problem sa Usponom Mračnog viteza jeste da on pogrešno prevodi to nasilje u krvožedni teror. Hajde da ovde nakratko pređemo na roman Viđenje Žozea Saramaga, koji govori o neobičnim događajima u neimenovanoj prestonici jedne neidentifikovane demokratske države. Kada na dan izbora grad osvane u pljusku, izlaznost birača je uznemirujuće niska. Ali posle podne kiša prestaje i stanovništvo masovno izlazi na birališta. Međutim, olakšanje države je kratkog daha: prebrojavanjem se utvrđuje da je u glavnom gradu preko 70 posto listića prazno. Našavši se u čudu, vlada daje narodu šansu da ispravi grešku nedelju dana kasnije, na još jednim izborima.

Rezultat je još gori. Sada je 83 posto listića ostalo prazno. Dve najveće partije – vladajuća desničarska stranka i njeni glavni protivnici, centristi – sada su u panici, dok marginalizovana levičarska partija nudi analizu u kojoj tvrdi da su prazni listići zapravo podrška njenom progresivnom programu. Nesigurna kako da reaguje na benigni protest, ali ubeđena da je u pitanju antidemokratska zavera, vlada brzo označava pokret kao „terorizam, čist i neskriven“ i uvodi vanredno stanje.

Građani nasumično nestaju i odvode se na tajne lokacije na isleđivanje; policija i sedište vlade izmeštaju se iz grada; svi ulazi u grad su blokirani, kao i izlazi. Grad sve vreme nastavlja da funkcioniše skoro normalno, a ljudi izbegavaju svaki udarac države zajedno, uz gandijevski nenasilni otpor. Ovo apstiniranje birača je primer autentično radikalnog „božanskog nasilja“ koje izaziva paničnu reakciju vladajuće strukture.

Vratimo se na Nolana. Trilogija o Betmenu prati unutrašnju logiku. U filmu Betmen počinje, junak ostaje u okvirima liberalnog poretka: sistem se može braniti moralno prihvatljivim metodama. Mračni vitez je, praktino, nova verzija Fordovih vesterna, Tvrđava Apača i Čovek koji je ubio Liberti Valansa, koji pokazuju kako, da bi se civilizovao Divlji zapad, moraju se „štampati legende“ i ignorisati istina. Oni pokazuju, u najkraćem, kako naša civilizacija mora da se temelji na laži – čovek mora da krši pravila kako bi odbranio sistem.

U filmu Betmen počinje, junak je tipični gradski osvetnik koji kažnjava kriminalce kada policija to ne može. Problem je što policija, zvanični organ reda, reaguje ambivalentno na Betmenovu pomoć. Oni u njemu vide pretnju njhovom monopolu na moć, pa tako i dokaz njihove neefikasnosti. Međutim, njegov je prekršaj ovde čisto formalan: on nastupa u ime zakona a da za to nije ovlašćen. U svom delovanju, on nikad ne krši zakon. Mračni vitez menja ove koordinate. Betmenov pravi neprijatelj nije njegov navodni suparnik, Džoker, nego Harvi Dent, „beli vitez“, agresivni novi javni tužilac, neka vrsta zvaničnog osvetnika čija fanatična borba protiv kriminala vodi do ubijanja nevinih, i na kraju ga uništava. Kao da Dent predstavlja odgovor pravnog poretka na pretnju koju predstavlja Betmen: protiv Betmenovog osvetništva, sistem generiše sopstveni nasilni prestup u osvetniku koji je mnogo nasilniji od Betmena.

Dakle, ima poetske pravde u tome kad Vejn planira da obznani Betmenov identitet, a Dent uskače i izjavljuje da je on Betmen – on je veći Betmen od Betmena, jer se prepušta iskušenju da prekrši zakon, kome Vejn može da odoli. Kada na kraju filma Betmen preuzme odgovornost za zločine koje je počinio Dent, kako bi sačuvao ugled narodnog junaka koji je oličenje nade za obične ljude, njegov čin predstavlja gest simbolične razmene: prvo Dent na sebe preuzima identitet Betmena, zatim Vejn – pravi Betmen – preuzima na sebe Dentove zločine.

Uspon Mračnog viteza odlazi još dalje. Nije li Bejn zapravo Dent doveden do krajnosti? Dent zaključuje da je sistem nepravedan, tako da je, za efikasnu borbu protiv nepravde, potrebno okrenuti se direktno protiv sistema i uništiti ga. Dent gubi svoje preostale inhibicije i spreman je na sve metode da bi došao do cilja. Uspon takve ličnosti potpuno menja situaciju. Za sve likove, uključujući Betmena, moral je relativizovan i postaje stvar izbora, nešto što određuju okolnosti. To je otvoreni klasni rat – sve je dozvoljeno u odbrani sistema, ne samo kada se borimo sa poludelim gangsterima, nego i sa narodnom pobunom.

Da li ovaj film treba da odbace učesnici emancipatorskih borbi? Stvari nisu tako jednostavne. Ovom filmu treba prići kao da tumačimo kinesku političku pesmu. Odsustva i iznenađujuća prisustva su važna. U Usponu Mračnog viteza, narodna vlast je tu, iscenirana kao događaj, u značajnom odmaku od uobičajenih Betmenovih suparnika (zločinačkih mega-kapitalista, gangstera i terorista).

Čudna privlačnost

Šanse da će pokret Okupiraj Vokstrit preuzeti vlast i uvesti narodnu demokratiju na ostrvu Menhetn toliko su žalosno apsurdne, toliko potpuno nerealne, da se ne može izbeći sledeće pitanje – zašto jedan holivudski hit sanja o tome? Zašto priziva ovaj duh? Zašto uopšte fantazira o tome da će OWS da eksplodira u nasilni prevrat? Očigledni odgovor – da to čini kako bi OWS optužio za teroristički ili totalitarni potencijal – nije dovoljan da objasni čudnu privlačnost koju ima ideja o „narodnoj vlasti“. Nije ni čudo da pravo funkcionisanje ove vlasti ostaje prazno, odsutno; nema detalja o tome kako narodna vlast funkcioniše ili šta mobilisani ljudi zaista rade. Bejn poručuje ljudima da mogu da rade šta god hoće – on im ne nameće svoj poredak. Zato eksterna kritika filma (koja tvrdi da je OWS predstavljen kao smešna karikatura) nije dovoljna. Kritika mora biti imanentna; ona mora locirati unutar filma mnogobrojne znake koji ukazuju na autentični događaj. (Prisetite se, na primer, da Bejn nije samo krvožedni terorista, nego i čovek duboke ljubavi, žrtveničkog duha.)

U najkraćem, čista ideologija nije moguća. Bejnova autentičnost mora da ostavi traga na teksturi filma. Zato Uspon Mračnog viteza zaslužuje pažljiviju analizu. Događaj – „Narodna republika Gotam“, diktatura proletarijata na Menhetnu – neodvojiv je od ovog filma. On je njegovo odsutno središte.

 
New Statesman, 23.08.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net