Sirenski zov Trumpizma

Izdvajamo

• Čvrsta se teza može zastupati da su se sukobi u bivšoj Jugoslaviji uopšte i toliko rasplamsali zbog odsustva SAD-a i njihove nezainteresovanosti pred sam početak rata. Tadašnji državni sekretar Džozef Bejker lakonski se izrazio “We don`t have a dog in this fight.” Što su nacionalne vođe i nacionalne elite shvatile kao signal da ne moraju da prezaju ni od koga u ostvarivanju svojih teritorijalnih fiksacija. I čitava priča koja se kod nas u javnosti provlačila o Donaldu Trampu kao predsedniku koji nije učestvovao u ratovima za razliku od njegovih prethodnika je veoma neuverljiva jer zavisi samo od istorijskog konteksta i ničega više.

Povezani članci

• VIKTOR IVANČIĆ: KIM IL SIN
• Budućnost totalitarizma
• Dolaskom Vučića na vlast, Milošević je pobedio
• Milanović će posjetit fojbu u Bazovici kraj Trsta da bi se poklonio žrtvama koje su “ubili” Titovi partizani
• S TINOM I POETSKOM ISTINOM
• Nova epizoda podkasta Kulture sećanja u dijalogu: Sa Leom David o suočavanju sa prošlošću

Foto: Brendan Smialowski / AFP via Getty Images

U ovako inertnom ambijentu, poput našeg, koji se dodatno pogoršao usled haosa unutar američkog spoljnopolitičkog aparata i Trampove neskrivene simpatije prema čvrstorukašima svake vrste, promena u Beloj kući može samo da predstavlja dobru vest.

Retko se šta pratilo u poslednje vreme u domaćoj javnosti sa toliko strasti i sa tolikom ustreptalošću poput američkih izbora. Veoma zanimljiv fenomen u sredini u kojoj se apolitičnost i nepripadnost nekoj stranci smatraju nekakvim moralnim kvalitetima. Treba se zapitati da li trampizam znači isto tamo i ovde, da li iste stvari podrazumeva za glasača u Americi i simpatizera u Srbiji? Dok se u velikoj meri predstave preklapaju, na ovim prostorima imaju svoju zasebnu boju. U Americi je Donald Tramp za svoje vernike (vernike ovde nije slučajno jer zaista privrženost liku Donalda Trampa ima osobine kulta) simbol „pravednog besa“ protiv elita, protiv odrođenog establišmenta koji ne shvata šta je pravi život radnog čoveka. Protiv svih tih Opri, Klintonovih, holivudske i Syllicon Valley elite, bankara i kosmopolita sa istočne obale, koji izgledaju kao da imaju svo vreme ovog sveta, da se zdravo hrane, da izgledaju večito mladi, da meditiraju, da na društvenim mrežama u vreme pandemije poručuju ostanite kod kuće ljudima koji strepe da li će ih neko izbaciti na ulicu ako ne donesu ček od te nedelje. Sve to dok prosečni Džo radi dva posla koja mrzi da bi vratio neki kredit ili otplatio školarinu. Stvari dodatno komplikuje „probuđena levica“ koja se hipersenzibilno bavi javnim prostorom, i proizvodi zbunjuće normative. Pronaći ćemo kod Tukidida da “Muškarci mogu da slušaju pohvale tuđih podviga samo ako su čvrsto uvereni da su i oni sami takođe sposobni da urade isto: kada se prevaziđe taj nivo, onda nastupa mržnja sa nepoverljivošću.” U eri društvenih mreža kada sopstvenu bedu konstantno možete upoređivati sa ekscesnim bogatstvom drugih, kada vam je to bogatstvo neprestano pred očima a živite u društvu egalitarističkih ideologema, iz toga se stvara nepresušan rezervoar besa i tenzije. Da, ume da bude iritantno, ali to ne govori ništa o prirodi Trampove vlasti i njegovim namerama.

Veoma je privlačna ideja da su ljuti uvek u pravu, da im valja udovoljiti, ali skoro nikada nema opravdanje u istorijskom iskustvu. Moglo se biti besno na Eberta, Štrezemana ili Ratenaua, ali grozomorne stvari su se valjale ispod. Neko bi mogao pronaći million razloga, i u velikoj meri opravdanih da bude besan na SKJ-u u njegovoj dekadentnoj fazi, ali bes koji je izrodio njihove epigone je spržio sve oko sebe. Opet ne treba mnogo komplikovati stvari, iza svih ovih upakovanih prigovora protiv “liberalnih elita” kriju se i stari dobri rasizam i reakcionarni konzervativizam koji ne prihvata moderno lice Amerike i koji u velikoj meri negira istinsko ostvarenje ideje na kojoj je ova nacija osnovana. Onaj koji želi da vulgarno rečeno uglavi etnički princip tamo gde mu nije mesto.

U pozadini čitave priče je da skoro niko ne pruža odgovore na izazove koji se javljaju pod uticajem globalizacije i koji će se u još većoj meri javiti pod uticajem robotizacije. Svi ti poslovi koji su garantovali da od ulaska u radno sposobni period pa do penzije možete biti sigurni da ćete zadržati zaposlenje koje vam obezbeđuje određeni statusni položaj, jednostavno su otišli preko okeana. Proizvodni poslovi takođe, a ne možemo svi preko noći postati IT stručnjaci. Populizam uvek dođe onako pri ruci. I tako skoro pa karikaturalna persona milijardera kolenovića koja kao da je izašla iz mašte nekog scenariste sci fi distopičnog filma iz 80-ih, uspeva da se predstavi šampionom potlačenih, rušiteljem establišmenta i smrtnim neprijateljem elita.

Ali hajde da se ostavimo Amerike, da vidimo šta je ovde kod nas značila pobeda i poraz Trampa? U jednom svom delu se preklapa sa situacijom u SAD, u nekoj vrsti pobedničkog usklika, poziva na pseudo oslobađanje, što ga je Žižek označio sa jednostavno Smiješ “Smiješ povrijediti čvrsta pravila mirnog suživota u liberalnom tolerantnom drušvu, smiješ jesti i piti što god želiš, smiješ se odavati patrijarhalnim običajima koje politička korektnost zabranjuje, smiješ čak i mrziti, ratovati, ubijati i silovati…” Poput slike koju pruža profesorka Dubravka Stojanović u tekstu “Jugoslovenski ratovi – slika evropske prošlosti ili budućnosti?” a to je da su dešavanja na ovim prostorima prosto bila “avangarda jednog novog sveta, a ne relikt starog”. Da su sve te priče o institucijama, o nepisanim pravilima demokratske igre, o prevazilaženju etničkih pizmi, o supremaciji pravne države samo šarena laža namenjena periferiji. Da smo samo čekali moment da priznaju da je suštinski svugde isto i da se nikada ništa ne menja. Da su mržnje večite, i da su jedina istina – gola moć, nacija, narod, rasa i harizma vođe.

Očigledno je da srpsko društvo ne može da oformi kritičnu masu koja bi obezbedila liberalno demokratski konzenzus. Pitanje je da li liberalnu demokratiju uopšte i želi i šta pod njom podrazumeva
kada se deklarativno poziva na građanske slobode. Iako ima istorijskih primera, poput Čehoslovačke u međuratnom periodu koja je okružena „netrpeljivima“ uspela da očuva građansku demokratiju sve dok fizički nije slomljena od Nemačke i njenih pomagača, Srbija ipak predstavlja periferiju koja u velikoj meri reaguje na događanja iz centra. Poslednje velike demokratske promene, oktobra 2000. imale su prizvuk istorijskog determinizma. Objašnjavalo se da konačno imamo obavezu da prestanemo ići mimo razvijenog sveta, da konačno uhvatimo priključak sa naprednim, slobodnim državama. Danas to izgleda kao davno izumrli svet. I muke koje trpi Severna Makedonija na svom putu izgledaju kao nova realnost. Možemo da se podsmevamo, ali alternativu smo proživeli nekoliko puta. I u tom smislu Trampov poraz ima značaja i za trenutnu situaciju u kojoj se nalazi čitav region.

Mi smo sada u prilici da prisustvujemo jedinstvenom prizoru. Pred očima nam se odvija drama – institucije građene stotinama godina sukobljavaju se sa predsednikom koji je izgubio izbore i koji ne želi da ode. Predsednikom namerenim da uništi svaki trag poverenja (niko do sada nije se nije trudio da delegitimizira čitav izborni proces) i da udari u osnovu socijalnog kapitala ključnog za funkcionisanje demokratskog društva. Sa jedne strane to može izgledati dosta deprimirajuće jer svedočimo koliko je lako nakon vekova pažljive izgradnje kočnica i osigurača od autokratske vlasti odjednom doći na korak od potpune demolicije čitavog sistema. Onda šta treba jedno društvo poput srpskog, veoma siromašno demokratskom tradicijom da očekuje? Ali, ako posmatramo sa druge strane, vidimo žilave institucije i pojedince koje ne posustaju, od sudova do državnih službenika predanih vršenju zakona pod enormnin pritiscima. Zvuči kao opšte mesto, ali jednostavno nema demokratije bez demokrata, bez ljudi koji veruju u liberalno demokratske principe. U svakom slučaju odlazak Trampa znači odlazak moćnog prijatelja sve prisutnijih populista, koji počinju da zvuče trijumfalistički. Ovo ne znači da će Bajdenova administracija povesti nekakav demokratski krstaški pohod, i da neće imati svoje “kučkine sinove”.  Oružje će i dalje ići ka Saudijskoj Arabiji, itd. ali znači da će se barem na ideološkom nivou osećati određena neprijatnost. Odlazak Trampa znači odlazak nekoga sa kim su tipovi poput Erdogana, Orbana, Bolsonara pa i Aleksandra Vučića delili intimno pogled na svet i društvenu organizaciju. Indikativan je govor na predizbornom mitingu koji je odlazeći predsednik održao svojim pristalicama objašnjavajući im fantastičnost „Vašingtonskog sporazuma“, da je time on zaustavio borbe i ubijanje koje traje 400 godina. Mislim da domaći etnonacionalista ne bi imao ništa da zameri ovakvoj interpretaciji večitog istorijskog prezenta. Možda nešto u stilu ili prezentaciji poente o mržnji iskonskih neprijatelja na Balkanu, ali fundamentalnih zamerki tu nema. To je ta izuzetno draga predstava o stalnom kretanju između klanja i oranja kako bi se razumeo prostor na kome su etnička čišćenja nužnost i potreba da se dokaže da stanovništvo koje je vekovima živelo zajedno, nikada nije moglo da živi zajedno.

Čvrsta se teza može zastupati da su se sukobi u bivšoj Jugoslaviji uopšte i toliko rasplamsali zbog odsustva SAD-a i njihove nezainteresovanosti pred sam početak rata. Tadašnji državni sekretar Džozef Bejker lakonski se izrazio “We don`t have a dog in this fight.” Što su nacionalne vođe i nacionalne elite shvatile kao signal da ne moraju da prezaju ni od koga u ostvarivanju svojih teritorijalnih fiksacija. I čitava priča koja se kod nas u javnosti provlačila o Donaldu Trampu kao predsedniku koji nije učestvovao u ratovima za razliku od njegovih prethodnika je veoma neuverljiva jer zavisi samo od istorijskog konteksta i ničega više. Takve zamerke se neće upućivati Vudrou Vilsonu koji je Ameriku uvukao u Prvi svetski rat, niti Franklinu Delanou Ruzveltu sa Drugim svetskim ratom. Zanimljivo i poučno je da se izuzetno uticajna organizacija, čije je reklamno lice bio pionir avijacije i nacionalni heroj Čarls Lindberg, sa skoro identičnim sloganom poput Trampovog America First protivila američkom angažmanu u Drugom svetskom ratu, maskirajući izolacionizmom i pacifizmom profašističke simpatije. Dodatno, frivolnost sa kojom je Tramp pristupio bombardovanju pojedinih lokacija u Siriji, naređivanju atentata na prominentog generala iranske vojske, govori o hirovitosti i ne uliva nikakvo pouzdanje da Tramp gaji zaista nekakve pacifističke ideje. Možda jednostavno od silnih frontova koje je otvorio kod kuće, nije imao ni vremena ni znanja da se ozbiljnije pozabavi svetom.

I na kraju treba reći da u ovako inertnom ambijentu, poput našeg, koji se dodatno pogoršao usled haosa unutar američkog spoljnopolitičkog aparata i Trampove neskrivene simpatije prema čvrstorukašima svake vrste, promena u Beloj kući može samo da predstavlja dobru vest.