Sajam knjiga, zvona i praporaca

“Druga škola je, tvrde iz njenog Centralnog komiteta,
takođe nova, moderna.
Za razliku od onih prvih, oni ne insistiraju na kupovini
knjige, ali ne bi ni da narod vide u biblioteci. Ti bi
najradije odabrali tek nekoliko moralno-politički
podobnih sadržaja moralno-politički podobnih autora,
koje bi onda moralno-politički podobni glumci
prepričali moralno-politički podobnim
narodima i narodnostima.”

Iako je najnovija božićna reklama za koka-kolu diljem društvenoodgovornog korporacijskog raja na Zemlji već obavila svoju ekumensku misiju, moje praznično perspektivno refleksiranje ipa ću k posvetiti beogradskom Sajmu knjiga a ne Deda Mrazu.

Nakon što razmotrimo sve društveno-istorijske aspekte obe ove kulturno-potrošačke institucije, lako ćemo se složiti da između njih nema gotovo nikakve razlike.

I Sajam i Deda Mraz dolaze redovno, svaki u svoje vreme, i Sajam i Deda Mraz nas teraju da trošimo pare i odvlačimo u svoje domove lepo upakovane pakete, i Sajam i Deda Mraz nas čine da se osećamo praznično…

Ni Sajam ni Deda Mraz zapravo ne postoje!

Dobro, priznajem, spadam u grupu onih Bosanaca koji su preko svake mere verovali u druga Deda Mraza.

I sa Sajmom je isto.

Svake godine, krajem oktobra, kao jegulja u Sargasko more, ja sam sa krdima, jatima, čoporima i rojevima knjigoljubaca kretao put novog sajmišta, gde sam satima i danima razgledao i kupovao knjige i krkao pljeskavice.

Nekako sa gorkim otreženjenjem u vezi sa dokazima postojanja bradatog sedokosog debelog dedice, dok sam fizički sve više ličio na njega, u mojoj bradi, sedoj kosi, a onda i u stomaku, sazrelo je saznanje da je i beogradski međunarodni sajam knjiga nešto u šta sam temeljno verovao a što iz godine u godinu, iz temelja, langsam aber ziher, prestaje da postoji.

Makar na polju egzistencije.

Metafizički, i D. Mraz i Sajam su tu više nego ikad, patafizički, obojicu su stvorili, što bi rekao Žarijev Kralj Ibi „gomnari bankari“, ali ruku na radensku tri srca, i jedan i drugi brend sve uverljivije podsećaju na, kako bi to rekao Karslon s krova, „luk i vodu“.

Rotkve strugane!

Ali, da ostavimo Deda Mraza na miru. Njega su izmislila gospoda iz marketinga koka-kole, dok su Sajam izmislili njihove, ups, crvene kolege, koje su se međusobno oslovljavali sa drugarice i drugovi.

Pre pedeset i šest godina, ti drugarice i drugovi su između ostalog shvatili da SFRJ nikada neće moći da bude prvak sveta u fudbalu ako navijači makar poslednje nedelje oktobra ne budu i čitaoci.

Malo po malo, kao i sa Deda Mrazom, reklama je postala deo naših samoupravnih, bratstvo-jedinstvenih, nesvrstanih i družetitomitisekunemo života, SFRJ nije osvojila svetsko prvenstvo ni u raspadanju ali knjiga je ostala najbolji čovekov prijatelj.

Ili je to, ipak, pas?

U međuvremenu, preko puta starog sajma, koji je tokom Drugog svetskog rata poslovao kao logorski kompleks, nikla je velika sajamska kupola, pod kojom se odvijaju i novogodišnji vašari i sajmovi nameštaja, automobila i gde su svirali Sačmo, Klepton, REM, Džejms Braun i, naravno, Džej.

Tako je u delo sproveden nešto izmenjen SMS Dositeja Obradovića, koji je u originalu poručio: „Knjige, knjige, braćo, a ne zvona i praporci“.

Drugarice i drugovi su nas častili em knjigama, em praporcima i na tome im se i ovim putem zahvaljujem.

Ove godine, nad sajamskom kupolom je izrastao pilon novosagrađenog mosta na Adi Ciganliji. Reč je o jako visokom stubu, koji je posetioce Sajma podsećao na: a) jarbol, b)obelisk ili na c)cenzurisan izraz kojim se označava muški polni organ.

Mnogi posetioci Sajma su se tokom poslednje nedelje ovogodišnjeg oktobra uverili da je tačan odgovor, na žalost, onaj poslednji.

Hajde što je dolazak do Sajma i ove godine pre ličio na letnje autobusko cimanje do zemalja balkanskog Beneluksa (Grčka, Turska, Bugarska) nego na rutinsku vožnju iz centra grada do podnožja famoznog pilona.

Hajde što se na Sajam ulazilo kao na peron autobuske stanice, jer ste umesto karte, za 250 dinara (dva i po evrića) dobijali ceduljče nalik fiskalnom računu i onda ste odštampani barkod morali da trljate o mrzovoljne senzore i da svojom tehničkom neobučenošću nervirate još mrzovoljnije redare, čiji su službeni fluorescentni prsluci i po danu svetleli od muke i besa.

Ubrzo po otvaranju Sajma postalo je jasno da problem nije u promeni načina ulaska na Sajam već upravo u jednoj, što bi rekao Sir Oliver, „pravoj sitnici“: ceni tog ulaska.

Karta je koštala isto kao i prošle godine a pljeskavica je koštala isto koliko i karta.

Ali, ako je sve isto, da ne kažem pljunuto, zašto je onda ove godine Sajam posetilo znatno manje ljudi nego prošle, o pretpošloj i natprošloj godini da ne govorim?!

Zašto je, na primer, u ponedeljak, atmosfera pod kupolom podsećala na tribine stadiona za vreme održavanja utakmice prve fudbalske lige; nigde nikog!

Zašto je čak izostao i poslovični subotnju krkljanac, kada je, prethodnih godina, obilazak štandova pre ličio na hodočašće hiljada veselih ljudi u gotovo religijskom transu.

„Hiljadu zašto, hiljadu zato“, glasi naslov jedne enciklopedije za decu.

E, ni u najnovijem izdanju te enciklopedije izgleda ne piše kako se u poslednjih godinu dana, kako reče Siniša Mihajlović u reklami za pivo „mnogo toga promenulo!“.

U smislu love, koja, jasno je, više nije problem, jer LOVE NEMA!

Ali, ako nema od čega da se živi, to jest, da se kupuju knjige, postoje dve škole koje svoje sledbenike uče zašto se na tu sitnicu uopšte ne treba obazirati.

Obe škole te sledbenike tretiraju isključivo kao stoku, dakle preziru je, ali u isto vreme očekuju njenu bezrezervnu podršku.

Prva škola je, tvrde iz njihovog menadžmenta, nova, moderna.

Tržišna!

Dakle, iako nemaš para, daj nam pare a mi ćemo ti prodati knjigu. Koju knjigu? Zar je to važno, jer mi prodajemo samo najsvetskije najhitove najpisaca o najmisterioznijim tajnama najsveta po najceni.

Druga škola je, tvrde iz njenog Centralnog komiteta, takođe nova, moderna.

Za razliku od onih prvih, oni ne insistiraju na kupovini knjige, ali ne bi ni da narod vide u biblioteci. Ti bi najradije odabrali tek nekoliko moralno-politički podobnih sadržaja moralno-politički podobnih autora, koje bi onda moralno-politički podobni glumci prepričali moralno-politički podobnim narodima i narodnostima.

Ova druga varijanta je, naročito na Sajmu, uvek malkice podsećala na ono što se od ’41-’45 dešavalo na drugoj obali Save, na starom sajmištu.

Devedesetih je, tako pričaju, lično Sloba određivao raspored štandova, pa je, pri kraju njegove vladavine, milicija dobijala centralno mesto i najveću kvadraturu.

Dvehiljaditih je postojala namera da nam se dokaže kako Sajam, zapravo, pre dolaska lepe naše tranzicije, nikada nije ni postojao.

Sada je najvažnije da je na kosovskim barikadama mirno. Predsednik je, istina, ne Milošević, posetio Sajam, listao knjige, čak je neke i kupio, razgovarao sa piscima… Državna televizija je tokom trajanja Sajma uredno javljala kako je poseta rekordna, nezapamćena.

I bili su u pravu.

Ako Bolt trči sto metara za jedva devet sekundi i to je rekord, onda je i rekord kada sajam knjiga poseti toliko malo ljudi i kada tako malo ljudi potroši tako malo novca na tako malo knjiga.

A koliko je prodato pljeskavica?

Lično sam uništio desetak primeraka.

U tortilji.

S lukom.

Ali, ja šljakam za Slovence.

Od tolike love, sem za trenerke, ostane koji tolar i za roštilj.

S lukom.

I mlakim pivom.

Joj.